Kome smeta Pašić (2.deo)

Zablude doktrinarnog konzervatizma

Dva najveća politička greha „drugosrbijanci“ nikada nisu oprostili radikalima

Iako je morala da prizna kako „Narodna radikalna stranka predstavlja jednu od ključnih pojava u istoriji Srbije u moderno doba“, Latinka Perović sasvim proizvoljno ocenjuje radikale kao stranku koja „emanira socijalni i nacionalni kolektivizam srpskog naroda“. Slično tvrdi i Olga Popović Obradović, ističući kako su radikali uspeli da mobilišu onaj deo srpskog društva čije su „temeljne odrednice političke svesti“ bile „antiindividualizam, država kao patrijarhalna zajednica, ekonomski egalitarizam i nacionalno-teritorijalni mitovi“. „Srpski radikali, predvođeni Nikolom Pašićem“, zaključuje ona, „uobličili su u poslednjim decenijama 19. veka projekat ’narodne države’ kao politički program kojim se odbacuje evropski civilizacijski model.“ Postavlja se pitanje čime su Pašić i radikali zaslužili da ih perjanice „drugosrbijanske“ istorijske i pravnoistorijske nauke žigošu kao „totalne kolektiviste“, „antiindividualiste“ i „antimoderniste“? Da li time što su u Srbiji u 19. veku upravo oni poveli i uspešno izvojevali borbu za decentralizaciju i široku samoupravu i za pravo građanina da tuži činovnika za štetu nanetu u vršenju službene dužnosti? Da li zato što su se zalagali za narodnu suverenost, opšte biračko pravo, narodnu skupštinu bez vladinih činovnika i, najzad, britanski model parlamentarizma? Da li zato što je najliberalniji i najdemokratskiji srpski ustav, onaj od 1888. godine, bio, kako veli Slobodan Jovanović, nesporno „njihov“, pa je u literaturi kršten kao „Radikalski ustav“?

MODERNIZACIJA KAO AKULTURACIJA Nijedna od navedenih nespornih zasluga u evropeizaciji našeg političkog života i državne organizacije nije, međutim, bila dovoljna Pašiću i radikalima da bi im „drugosrbijanci“ oprostili dva najveća politička „greha“.
Prvi veliki greh je njihova nespremnost da prihvate totalnu recepciju političkih, pravnih i kulturnih ustanova zapadne civilizacije, koja bi modernizaciju pretvorila u kolonijalnu akulturaciju, o čemu upečatljivo svedoče ove programske reči Nikole Pašića: „U srpskom narodu ima toliko dobrih i zdravih ustanova i običaja, da bi ih trebalo samo negovati i dopunjavati s onim dobrim ustanovama, koje se nalaze u ruskoga naroda i ostalih slavenskih plemena, a od Zapada uzimati samo tehničko znanje i nauku i njima se služiti u slaveno-serpskom duhu.“ Narodna radikalna stranka, prema Pašiću, imala je zadatak da „spreči uvođenje novih zapadnih ustanova, koje bi mogle razrušiti samobitnost života našeg naroda i da unesu razdor u narodni razvitak i život“.
Drugi veliki greh koji „drugosrbijanci“ ne mogu da oproste Pašiću i radikalima je njihovo, rečju S. Jovanovića, „bezuslovno rusofilstvo“. Nisu slučajno najbliži Pašićevi saradnici isticali dubinski i organski karakter njegovog geopolitičkog izbora. Tako Radoslav Jovanović veli: „Gospodin Pašić voli Rusiju duboko i organski, kao nešto temeljno, blisko i svoje.“ Takvo Pašićevo rusofilstvo nije bilo samo uslovljeno životnom potrebom srpske nacionalne politike da u balkanskoj areni pronađe takmaca neprijateljski nastrojenoj Austrougarskoj – već je ono bilo deo Pašićevog pogleda na svet, koji se formirao pod uticajem teorije Nikolaja Danilevskog o posebnim kulturno-istorijskim tipovima. Pošto je ishodilo iz učenja o slovenstvu, posebno pravoslavnom, kao samobitnoj civilizaciji, Pašićevo spoljnopolitičko opredeljenje bilo je na izvestan religiozni način neupitno. „U neprestanoj borbi Zapada i Istoka, srpskom narodu je uvek mesto bilo sa Istokom“, veli Pašić.
Stoga Andrej Šemjakin, najbolji poznavalac Pašićeve ideologije među Rusima, naziva Pašićevo rusofilstvo „civilizacijskim“, a i sam Pašić 1895, povodom tadašnje promene spoljnopolitičkog kursa vlade Stojana Novakovića, skreće pažnju Rusima da je neophodno da razlikuju među Srbima one koji su rusofili „po potrebi“ od onih koji su rusofili „iz ubeđenja“. Zanimljivo je da naši „drugosrbijanci“ imaju razumevanje samo za rusofile „po potrebi“, pa shodno tome Ljubinka Trgovčević naziva rusofilstvo naprednjaka Stojana Novakovića – „racionalnim“.

BEZUSLOVNOST PAŠIĆEVOG RUSOFILSTVA Kod Pašića se zaista ne mogu pronaći dokazi „racionalnog“ Novakovićevog rusofilstva koje je 1881. zabeležio čuveni slavista P. A. Kulakovski. Prema predlogu zakona o učiteljskoj školi koji je izradio Stojan Novaković, te godine je ruski jezik bio zamenjen nemačkim, a Kulakovski je o ovakvom Novakovićevom predlogu ostavio sledeću ocenu: „Takav bezobrazluk je prosto nečuven, i zaista se moramo začuditi kako je ovaj dopisni član Ruske akademije nauka, koji je nedavno dobio orden (Svetog) Stanislava drugog reda sa zvezdom… i koji je na jubileju pokojnog cara govorio o jedinstvu s ruskim narodom, mogao da bude toliko licemeran i nemoralan pa da tako nešto uradi. Dakle, Stojan Novaković je onakav licemer i podlac kao što je mnoštvo srpske inteligencije.“ Prema njima je Pašićevo „bezuslovno“ vezivanje za carsku Rusiju zaista ličilo na čin jednog „religioznog fanatika“ i sasvim je razumljivo da za njega nemaju opravdanja današnji razni klijenti zapadnih projekata i fondova.
„Bezuslovnost“ Pašićevog rusofilstva i celokupni kurs njegove spoljne politike, ma koliko proisticali iz njegovog slovenofilskog pogleda na svet, pre svega su bili uslovljeni ključnim programskim stavovima radikala u unutrašnjoj politici. A u unutrašnjoj politici Pašić je, prema svedočenju njegovog dugogodišnjeg saradnika, a potom i političkog protivnika Milana Gavrilovića (vođe Zemljoradničke stranke), „počeo borbom za narodna prava i, kao u nekom krugu, završio se u spremanju borbe za narodna prava“. Onaj koji je demokratizovao politički život Srbije, tako što je, po rečima Slobodana Jovanovića, izvršio „političko buđenje seljaka i njegovo stranačko organizovanje“, sledio je i u spoljnoj politici raspoloženje većine srpskog naroda. Jednom rečju, Pašićevo rusofilstvo se naslanjalo na rusofilstvo srpskog naroda, kao što se i Pašićeva zavetna ideja svesrpskog oslobođenja i ujedinjenja oslanjala na isto takvu vekovnu narodnu misao.

VLADA KAKVU JE SELJAK TRAŽIO To jedinstvo ideala između naroda i Pašića, a koje je radikale, po negativnoj oceni Latinke Perović i Olge Popović Obradović, načinilo „sveobuhvatnom“ „narodnom“ strankom, dalo je plod u doba herojske katarze od 1912. do 1918. godine. S tim u vezi pariski doktor prava Milan Gavrilović primećuje: „Svaka spoljna politika sadrži u sebi rat kao poslednje sredstvo. Rat može da iznese samo narod. Ako narod mora da podnese žrtvu, žrtvu u životima svojih sinova, on ima da je podnese za svoju politiku, za politiku koju oseća, za politiku koju u svom srcu nosi. U svojoj spoljnoj politici Pašić se držao toga.“
Slavne pobede u balkanskim ratovima i junački otpor u Prvom svetskom ratu ne bi bili mogući da nije „radikalizam sa stranačko-seljačkom vladom dao seljaku onakvu prijateljski pristrasnu vladu kakvu je seljak tražio“. Svoj politički rad radikali su započeli klasnim buđenjem seljaka i njihovim otporom birokratiji, da bi posle 1903. dobili političko probuđeno seljaštvo koje je postalo najjača socijalna potpora državno-nacionalnoj ideji. Do poistovećivanja jednog po prirodi stvari partikularnog društvenog sloja kakvo je seljaštvo, čiji interesi sežu do granice seoskog atara, s državom i njenom nacionalnom idejom, moglo je doći samo uključivanjem seljaštva u politički život Srbije, putem širenja biračkog prava i presađivanjem britanskog modela parlamentarizma. Seljaštvo je predstavljalo četiri petine društva Srbije, pa je recepcija zapadnih pravnih ustanova prema Pašićevoj zamisli trebalo da Kraljevinu Srbiju načini „narodnom državom“.
Pašiću će odmah posle Berlinskog kongresa postati jasne dve stvari: da teritorijalne promene na Balkanu nisu završene, i da nastupa doba masovnog nacionalizma i političkih nacija. Od političke mobilizacije seljaštva i demokratizacije političkog života zavisio je uspeh vojne mobilizacije Srbije u budućem ratu za preostale balkanske posede bolesnika s Bosfora. Uporedna statistika broja birača u Kraljevini Srbiji i Hrvatskoj sa Slavonijom najjasnije pokazuje koju je državu „gunjac i opanak“ osećao kao svoju. Dok je u Hrvatskoj sa Slavonijom 1906. godine na ukupno 2.214.304 stanovnika biračko pravo imalo 45.381 lice, u Srbiji je 1910. na 2.778.706 stanovnika birača bilo ukupno 574.851.

Nastaviće se