Dragiša Bojović – Temelji čitave naše književnosti su osveštani

Retki su narodi čiji su pesnici bili rasejani po celom svetu a nisu zaboravili Majku Spasitelja njihovih

Antologija srpske teotokološke poezije potvrđuje da Srbi nisu imali prekide u pesničkom slavljenju Presvete Bogorodice. Čak i kad su između dva svetska rata malo neočekivano zaćutali pesnici, rodili su se pesnici u dvojici velikih srpskih teologa i svetitelja, u vladici Nikolaju i ocu Justinu. A nakon Drugog svetskoga rata, u vreme zlokobne ideologije, ikona Bogorodice Trojeručice je prizvala k sebi i ka Premudrosti Božjoj brojne srpske pesnike, koji su stvorili prave bisere srpske poezije, kaže u razgovoru za Pečat prof. dr Dragiša Bojović, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Nišu, osnivač i upravnik Centra za crkvene studije i Međunarodnog centra za pravoslavne studije, te upravnik Centra za vizantijsko-slovenske studije Univerziteta u Nišu.
Godina 2020. donela nam je tri knjige – jednu vašu antologiju (Raduj se, jer Te srpska usta hvala, cvetnik srpskih pesama posvećenih Majci Božjoj), jednu velikog Grigorija Božovića (njegovu ranu studiju o životu i delu Svetog Save koju ste priredili) i monografiju Ivice Živkovića Jedina svetlost koja se nije srela sa tamom, posvećenu vašem doprinosu teologiji i kulturi. U doba sveopšteg sloma vrednosti izazvanog, između ostalog, i korona trovanjem, koliko je stvaralaštvo lekovito? Pomaže li da se ostane – da budemo surovo iskreni – normalan?
Svako stvaranje nije stvaralaštvo, kao što i svaka definicija stvaralaštva ne ide uvek u susret njegovoj suštini. Samo nas istinsko stvaralaštvo odvaja od svakodnevnog pada, prevazilazi stalnu čovekovu intenciju da nađe zadovoljstvo u ovozemaljskom i prolaznom. Samo nas ono, kao nevidljivom rukom, podiže i spasava od prljave ruke ovog sveta, suočava nas s uskim putem i, istovremeno, otvara široke horizonte. U takvom stvaralaštvu ne treba tražiti „normalnost“ ovoga sveta, ono nas aktivira ne samo da stvaramo novi svet već i da tom svetu ponudimo normalnost o kojoj govorite, a to je: u svim vremenima ostati čovek ugledajući se na Bogočoveka. Takvom idealu je upodobljeno i sve ono što simbolizuju pomenute knjige. Verujem da bi susret s njima svakog čitaoca mogao da navede na neku vrstu usklika: susretoh normalnog čoveka.
Krenimo redom, od Antologije srpske teotokološke poezije. Od srednjeg veka do danas srpski pesnici se obraćaju Presvetoj Bogorodici, kojoj su Sveti Simeon i Sava posvetili Studenicu i Hilandar, a Stefan Visoki prestoni Beograd, pri čemu je i Majka crkava, Pećka patrijaršija, Bogomajčina. Naš narod kaže: „I Bog ima Majku.“ Koliko je lik Djeve Marije ukorenjen u srpskoj stvaralačkoj tradiciji?
Ova knjiga, koliko god da uzdiže pesnike zastupljene u njoj, još više uzdiže narod kojem ti pesnici pripadaju. Hoću da kažem da su retki narodi koji imaju hiljadugodišnju tradiciju pevanja o Presvetoj Bogorodici. I retki su narodi čiji su pesnici bili rasejani po celom svetu a nisu zaboravili Majku Spasitelja njihovih. Antologija, inače, počinje pesmom – molitvom, koja je napisana na Sinajskoj gori pre hiljadu godina, a završava se pesmama pesnika s Kosova i Metohije, koje su nastale nedavno. Jedna je Majka Božja u njihovom srcu, u njihovim stihovima, na ikonama koje postaju stalna inspiracija: Sinajska, Pećka, Hilandarska, Savinska itd.
Među pesmama i akatistima Bogorodici našli su se i savremeni sveti – poput vladike Nikolaja i oca Justina, ali i darovi i prinošenja Ivana V. Lalića, Matije Bećkovića, Ljubomira Simovića, Rajka Petrova Noga, Novice Tadića, Ivana Negrišorca itd. Šta savremenog pesnika, koji je prošao iskustvo nihilizma, privlači liku One kojoj je sveti pesnik Jovan Damaskin priložio treću ruku?
Možda to što su pesnici kao deca, odnosno što su pravi pesnici kao deca, bliski Hristovom poimanju o dostojnosti Carstva nebeskog. U tom kontekstu moguće je odgovoriti i na drugi deo pitanja. Ko se podiže iz groba? Hristos! Ko ustaje iz blata? Čovek! Kome je svojstveno prevazilaženje nihilizma? Pesniku! Zar Laza Kostić u svojoj teotokološkoj i eshatološkoj poemi ne slavi upravo dizanje iz bezdana (beznjenice) i uzdizanje do nebeskih visina?
Sveti Sava, koji je tipike Hilandara i Studenice uskladio sa carigradskim modelom Evergetidskog tipika (manastira Bogorodice Dobrotvorke), bio je tema mladalačkog rada velikog i tragičnog srpskog književnika Grigorija Božovića, koji je teologiju, kao i mnogi drugi njegovi sunarodnici, učio u Moskvi. Otkrili ste i objavili njegov rad. Kako je do toga došlo?
Naša kulturna javnost je tek od kraja prošlog veka bila u prilici da se upozna s književnim delom Grigorija Božovića. Faktički do 1990. bio je zabranjen pisac. Od izdavanja njegovih izabranih dela bili smo u prilici da se upoznamo i s detaljima iz njegovog života. U njegovoj biografiji svakako važno mesto zauzima to da je studije bogoslovlja završio na Moskovskoj duhovnoj akademiji 1905. godine. Dugo se, međutim, ništa nije znalo o njegovoj kandidatskoj disertaciji. Na nju je prvi skrenuo pažnju profesor Vladislav Puzović. Zahvaljujući saradnji Međunarodnog centra za pravoslavne studije s Moskovskom duhovnom akademijom, dobili smo rukopis disertacije, preveli je na srpski jezik i objavili.

Kao književnik i javni delatnik, Grigorije Božović je išao stazom svetosavske duhovnosti. U čemu je video veličinu i značaj oca srpske samoistovetnosti? Ima li njegovo viđenje aktuelnost, koja nam je potrebna u doba novih istorijskih iskušenja?
Čitajući ovu disertaciju, bio sam impresioniran njenom aktuelnošću, širinom istraživačkih zahvata njenog autora, a posebno bih istakao snagu naučnog talenta Grigorija Božovića. Njegov književni talenat nam nije bio nepoznat. Međutim, njegova studija o Svetome Savi pokazuje neverovatnu zrelost autora, koji je imao samo 25 godina kada je pisao ovo delo. Zadivljuje njegovo poznavanje i razumevanje istorije, filologije i teologije. Upravo, on delo Svetoga Save posmatra kroz jedinstvo naučnih disciplina ističući da bez uključivanja bogoslovskog aspekta nije moguće razumeti Savino delo. Sve ono što je napisao u disertaciji predstavlja zasnivanje jednog pogleda koji nazivamo svetosavskim, koji će svoju punu definiciju dobiti mnogo godina kasnije. Da se Božović nije bavio nacionalnim radom i književnošću, on bi sigurno bio jedan od najznačajnijih univerzitetskih profesora između dva rata. Za to je posedovao izuzetan potencijal. Radovi koji se o njemu objavljuju u poslednje vreme ukazuju na različita njegova istraživačka interesovanja, među kojima su ne samo teološka nego i lingvistička, etnografska i sl.
Ivica Živković, u studiji Jedina svetlost koja se nije srela sa tamom, bavi se vašim obdelavanjem domaćeg kulturnog i književnog tla. Hrišćanin, naravno, ne treba da se bavi sobom (osim pokajanjem za svoje grehe), ni da se uznosi (osim smirenjem ka Bogu), pa ipak, pokušajmo da budemo objektivni i povodom ove knjige. Koliko ste, u svom radu na književnosti našeg srednjeg veka, prihvatili revizionističku tezu Vladimira Vujića da to nije „srednjovekovna“ književnost (jer mi nismo imali antiku) nego je u pitanju naša prva književnost, koja, s izvesnim modifikacijama, traje od Svetog Save do Gavrila Stefanovića Venclovića?
Jedino što bih o toj knjizi mogao da kažem jeste da predstavlja značajnu tekovinu jedne kulturne sredine. Kada je reč o „srednjovekovnoj“ književnosti, od početka bavljenja njome zalagao sam se da se nazove, shodno svojoj nameni i suštini, crkvena. Zanimljivo je da i Grigorije Božović u pomenutoj knjizi insistira na tome. U kontekstu Vujićevih ideja treba reći da su temelji čitave naše književnosti osveštani, jer naš književni hod počinje svetom književnošću, a naša kultura i pismenost nisu hvatali korak s antikom već sa Svetim Ocima.
Na Univerzitetu u Nišu, na Filozofskom fakultetu na kome predajete, omogućili ste, kaže Živković, da se vaš predmet razgrana, pa sad imamo Recepciju hrišćanstva u srpskoj književnosti, Recepciju biblijske i svetootačke književnosti, Ljubav u staroj srpskoj književnosti, Poetiku i teologiju stvaralaštva. Zahvaljujući tome, vaši studenti su svesniji praosnova srpske kulture i njene zavetnosti. Koliko je moguće mladom čoveku približiti tu prvotnu ozarenost srpskog istorijskog postojanja?
Već od sledeće školske godine biće u prilici da slušaju i predmete Sveti Sava u srpskoj književnosti i kulturi, Sveto pismo i stara srpska književnost, kao i neke druge. Mislim da sam osmišljavanjem i izborom ovakvih predmeta išao u susret naučnoj i duhovnoj radoznalosti mladih ljudi. Njihove reakcije su izvanredne. Setva nije bila zaludna. Verujem da su mnoge sredine, u koje su se vratili naši srbisti, u njima prepoznale vredne apostole srpske kulture. Mnogima, nažalost, nije jednostavno da se ostvare, nisu u prilici da dobiju šansu, da rade s decom i mladim ljudima.
Bavili ste se vezom između sofiologije i eshatologije, povezivali učenje o Premudrosti – Logosu i sudu nad pojedincem i čovečanstvom, koji se Premudrošću ostvaruje. Koliko je svest o bezgraničnosti besmrtne duše i ograničenosti biološke egzistencije prožimala dela naših pisaca i mislilaca?
Sofiološka i eshatološka svest zauzimaju važno mesto u stvaralaštvu naših prvih pisaca: i Svetoga Save, i Domentijana, i arhiepiskopa Danila Drugog… Dovoljno je samo pročitati Savino Žitije Svetog Simeona, pa se uveriti iz kakve tradicije se rađa prvi srpski arhiepiskop, koliko na njega utiču jevanđelisti, starozavetni pesnici, ali i Jefrem Sirin i Teodor Studit. Njegovo delo je prožeto eshatologijom ove dvojice. Ta eshatološka svest podrazumeva besmrtnost duše i večna blaženstva, naravno preko ispunjenja svih onih zapovesti koje su date čoveku kroz realnost ispunjenja, a ne preko nekakve stvaralačke fikcije.
Samo je večnost sigurna, ali mi se nadamo i da će nam biti dato i vreme za rad i stvaralaštvo. Šta su vam planovi za budućnost, ako, da se „eshatološki“ našalimo, bude budućnosti?
Imao sam sreću da magistriram na „pesniku budućeg veka“ (Dimitriju Kantakuzinu), a da doktorsku tezu radim o Svetom Jefremu Sirinu. Oni su na najbolji mogući način potvrdili ono što je ključni eshatologizam Svetog apostola Pavla (o prolaznosti ovoga sveta i veka). Iznad okvira te prolaznosti moguće je ipak podići lestvice ka budućem veku. Budućnost za koju mislimo da ćemo je dosanjati u ovom svetu već danas postaje prošlost.