Detektor laži

Zašto saslušanje predsednika Fudbalskog saveza Srbije Slaviše Kokeze predstavlja prilično pouzdan znak da je afera u čijem se središtu nalazimo kudikamo do znatno ozbiljnija nego što se u prvi mah učinilo

Kada je „Pečat“, pre oko mesec dana a nakon privođenja kriminalne grupe Veljka Belivuka, postavio pitanje čija je nevolja, ukazali smo na nekolicinu okolnosti ovog slučaja koje u tom momentu nisu bile u fokusu zainteresovane javnosti. Premda se bez njih taj slučaj ne može objasniti. U međuvremenu su te okolnosti, nepoznate pojedinosti ove krvave jednačine u kojoj smo se našli relativno iznenada, počele da se naziru; tako da je, razrešavajući se, ona postala još mnogo složenija nego što je bila onog 4. februara kada su Veljku Velji Nevolji Belivuku i nekima od njegovih poslovnih saradnika stavljene lisice na ruke.

KLANOVSKE I DRUGE VEZE Ukazali smo tada, elem, na notornu činjenicu da Belivuk i njegov klan u normalnim okolnostima, dakle, bez zaštite individua koje raspolažu potrebnom količinom moći da ih zaštite, ni u svojim najdivljim snovima ne bi mogli da steknu onoliku snagu koja je bila ograničena samo njihovim osećanjem nedodirljivosti; razume se, sve ovo pod uslovom da nadležni organi raspolažu i dokazima uverljivim kao utisak koji ostavljaju kada govore o zločinima te grupe.
Dalje, ukazali smo i da je postupanje po ovom krvavom tragu otpočelo nakon promene na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova, u sklopu one neobične rokade Aleksandra Vulina i Nebojše Stefanovića u novoj vladi Ane Brnabić, koja sad možda postaje jasnija.
I ukazali smo da postoji samo mala, praktično, nikakva, verovatnoća da dve paralelne afere u čijem je središtu MUP – Belivuk i nelegalno prisluškivanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića – zapravo ne predstavljaju sastavne delove iste, velike afere.
A naglasili smo i naročit značaj prekograničnih veza Belivukove grupe. Od dokazane i nesporne veze s Kavačkim klanom iz Crne Gore, do mogućih, štaviše, verovatnih daljih implikacije te veze. Ovo stoga što se navedeni klan iz jednog kotorskog komšiluka bavi prekookeanskim krijumčarenjem kokaina u ozbiljnim razmerama; što je nastao i ojačao u NATO članici Crnoj Gori, čije se bezbednosne strukture nalaze pod kontrolom nadležnih NATO službi; i zato što onakva vrsta delatnosti, u onolikom obimu, jednostavno nije moguća bez znanja a time i saučešća pojedinih velikih obaveštajnih službi. Previše je jeftinih holivudskih filmova pogledao svako ko pomisli suprotno.
Najzad, podsetili smo i na podatak da je američka Centralna obaveštajna agencija imala svog saradnika – Čedomira Mihajlovića alijas Igora Baruha – instaliranog svojevremeno u Zemunski klan. I naravno da interesovanje ove službe za ovu vrstu delatnosti na ovim prostorima nije nestalo s nestankom ovog klana.

PUČ I ATENTAT Svi ovi elementi od samog starta su govorili da Veljko Belivuk i njegova grupa mogu da predstavljaju samo kraj, ali nikako i početak, ove priče koja je započela, ili je počela da se završava, njihovim hapšenjem.
A mnoge od pomenutih okolnosti u jednu su celinu, koja makar zvuči koherentnije od bilo koje druge, ovog utorka povezale beogradske „Novosti“.
Citiramo najvažniji deo: „Nezakonito prisluškivanje i praćenje predsednika Srbije Aleksandra Vučića i članova njegove porodice, koje su organizovale odmetnute strukture MUP-a povezane sa kriminalnim klanom Veljka Belivuka, osim ugrožavanja bezbednosti šefa države i uzdanja u njegovu javnu kompromitaciju, imalo je za cilj i podele u vrhu Srpske napredne stranke. U perfidnoj operaciji koja je, kako govore obaveštajni podaci, na kraju mogla da dovede i do fizičkog uklanjanja najjače političke figure u zemlji, registrovani su uticaji stranih službi i zvaničnika. Naime, izvori ’Novosti’ prenose nam da jedan diplomata iz SAD već duže vreme pokazuje otvorenu naklonost prema pojedinim funkcionerima SNS-a, koji bi posle planirane ’političke sahrane’ Vučića, izazvane njegovom kriminalizacijom, preuzeli stranku i vlast u državi. Da su pojedini funkcioneri u koje je Vučić imao veliko poverenje spremni da idu toliko daleko, pa čak i da šurujući sa mafijom ugroze i njegov život, predsednik je saznao još u četvrtak…“
Zastanimo ovde. Jer, kako videsmo, izneta je teška tvrdnja da su pojedinci iz vrha vlasti, uz podršku i pomoć kriminalaca i stranaca, poimence, Amerikanaca, planirali Vučićevu likvidaciju, političku ili doslovnu, i državni udar koji bi uz to bio izvršen.
U zemlji koja je pre svega 18 godina doživela ubistvo svog premijera Zorana Đinđića, i gde se potom zbilja odigrao državni udar koji je uglavnom ostao neprimećen, ovakva tvrdnja ne bi smela da se iznese olako. Niti bi smela olako da bude odbačena.
Normalno je što, u ovoj fazi postupka, za ovakvu tvrdnju ne postoje dokazi; o njima ćemo kad za to dođe vreme.
No možemo da razmislimo o činjenici da je doneta odluka, tamo gde se te odluke donose, da se ovakva informacija plasira u javnost, i to preko ozbiljnog lista, a ne tabloida, koji je blizak vlasti. Zbog toga ne možemo da izbegnemo zaključak da se, zbilja, događa nešto ozbiljno; kako god da se okrene, naime, nije mala stvar ovako poluzvanično optužiti Amerikance da su povezani s planom smaknuća šefa naše države.

SASLUŠANJE SLAVIŠE KOKEZE Imajući to u vidu, i dodatni značaj dobija policijsko saslušanje Slaviše Kokeze, predsednika Fudbalskog saveza Srbije i, što je bitnije za ovu priču, dugogodišnjeg priličnog bliskog saradnika Aleksandra Vučića.
Preciznije: ne samo da je značajno njegovo saslušanje već je skoro podjednako bitna i činjenica da su neprijatni detalji tog saslušanja podeljeni s javnošću. To nije proizvod slučajnosti već svesne odluke, donete iz određenog razloga.
Da se podsetimo. U nedelju mediji javljaju da je Kokeza saslušavan u MUP-u i da je odbio poligrafsko ispitivanje, to jest detektor laži. „Odbio je da odgovori čak i na pitanje da li je učestvovao u pripremanju ubistva predsednika Srbije Aleksandra Vučića“, preneli su mediji.
Pa je zatim ministar Vulin dodao da je Kokeza saslušavan (čak) četiri sata, i pride napomenuo: „Policija ima značajne sumnje kad je u pitanju istinitost iskaza Kokeze. Nastavićemo da proveravamo. Odbio je da svoje odgovore testira na poligrafu. Poligraf nije dokaz u sudu, ali mnogo znači policiji.“
Da bi na kraju i Vučić rekao: „Ne razum zašto je čovek u kojeg sam imao poverenje odbio poligraf, posebno zato što mu je rečeno da može da ide samo sa (jednim) pitanjem, a ne sa deset, iako je ključno pitanje da li je učestvovao u pripremi moje likvidacije. Ne mogu da poverujem da je on učestvovao u tome, tog čoveka dugo poznajem i nikada u to neću poverovati, ali je čudno to sa poligrafom.“
Dodajmo da je i Dijana Hrkalović, nekadašnja državna sekretarka u MUP-u Nebojše Stefanovića, takođe odbila da bude saslušana uz detektor laži; kako se pretpostavlja, uglavnom na okolnosti prisluškivanja i praćenja Vučića i njegove porodice. S tim u vezi beležimo interesantnu opasku aktuelnog ministra policije Vulina koji je, kako prenose mediji, rekao da je „sadašnji sastav ministarstva utvrdio da je bilo brutalne zloupotrebe sistema“. Akcenat je, naravno, na upotrebi reči sadašnji.
Tek, dok se iščekuju detalji ovog slučaja od kojih „neće biti šokirana (samo) Srbija, već Evropa i svet“, kako je najavio Vučić, a oni bi trebalo da budu obelodanjeni kad ovaj broj „Pečata“ bude na putu od štamparije do kioska, bez odgovora za sada ostaje najvažnije pitanje: šta bi, kad sigurno ne bi slagali, o svojoj ulozi i čitavom slučaju rekli oni koji su odbili to da učine na detektoru laži? O tome, iz očiglednih razloga, u ovom trenutku može samo da se nagađa.
Jedan zaključak, ipak, već sada izlazi iz sfere pukog nagađanja. Naime, onako javno privođenje, i uz to sumnjičenje, čoveka koji je aktuelnom predsedniku bio toliko blizak kao Slaviša Kokeza predstavlja neporecivo svedočanstvo da (nam) se spremalo nešto stvarno krupno. I da ovde nismo suočeni s uobičajenom (para)političkom igrarijom, jer se onako bliske osobe u takvim igrarijama ne žrtvuju.
A za ostale detalje ćemo morati da se strpimo bar još neko vreme.