Autoritet u koji je narod verovao

Zablude doktrinarnog konzervatizma 3.deo

Da li je Austrougarsku sahranio Principov pucanj ili neodoljiva privlačnost demokratskih političkih ustanova njenog malenog suseda?

Polazeći od teze da su demokratski ustav, opšte biračko pravo i pravo na slobodno političko organizovanje, uz širenje pismenosti, „neophodni rekviziti“ za proces „transformacije nacionalnog pokreta od elitnog u masovni tip“, Milorad Ekmečić zaključuje kako je na jugoslovenskom prostoru pre 1918. godine te „sastojke ostvarilo samo društvo Kraljevine Srbije“. S udelom građana koji su imali aktivno biračko pravo od 22% u ukupnom broju stanovnika, Srbija je ne samo daleko nadmašivala najopasnijeg geopolitičkog takmaca Austrougarsku (npr. četiri puta manji je bio udeo birača u ugarskom delu Dvojne monarhije) već se, prema istraživanjima S. Antonića, našla tik uz ondašnje svetske „šampione“ u širenju biračkog prava – Francusku i Belgiju.

OPŠTE BIRAČKO PRAVO, CEMENT MODERNE NACIJE Bio je to rezultat dvodecenijske borbe radikala za opšte i jednako biračko pravo, krunisane donošenjem Ustava od 1903. godine, koji je dodatno proširio krug birača, pošto se od tada u minimalni birački poreski uslov – da svaki punoletni građanin plaća „najmanje 15 dinara neposredne poreze na godinu“ – uračunavao i „stalni državni prirez“. Za Ekmečića je nesporno da je u procesu transformacije srpskog nacionalnog pokreta od elitnog u masovni tip presudnu ulogu imala Narodna radikalna stranka Nikole Pašića, koja je od 1882. godine postala „najznačajniji masovni politički pokret na Balkanskom poluostrvu“ unoseći „duh izborenog i nenametnutog jedinstva cele nacije“.
„Kada je okupacijom Srbije 1915. ova stranka razbijena zajedno sa državom koju je vodila i istorijski uzdigla, sa istorijske scene je zauvek nestalo jednog političkog autoriteta u koji bi ceo narod verovao“, zaključio je Ekmečić.

SPOLJNOPOLITIČKI ASPEKT DEMOKRATIZACIJE Kada je pod radikalskim vladama od 1903. do 1914. godine parlamentarizam u Kraljevini Srbiji, rečju Marka Pavlovića, „dostigao svoje evropske uzore“, jasno se moglo videti koliko je srpska nacionalna politika dobila od radikalske borbe za demokratiju. Još daleke 1884. mladi Pašić je objašnjavao grofu Ignjatijevu kako zalaganje za demokratizaciju političkog života u Srbiji ima, između ostalog, i cilj „da sredstvom naših reformi u duhu narodnjem omilimo Srbiju našoj još neoslobođenoj braći i ostalim narodima na Balkanskom poluostrvu“. Da se u tome i te kako uspelo potvrđuje egzaltirana poruka južnoslovenskoj omladini Tina Ujevića iz 1912. godine: „Jedan kraj zemlje, koji je naš i koji je slobodan: to je ideal, a taj je kraj zemlje Srbija: naša Srbija, slobodna Srbija.“ Tako su „staroradikalsko forsiranje načela narodne suverenosti“ i „striktno pridržavanje ustavnih ovlašćenja“ od strane kralja Petra Karađorđevića doprineli da „zlatno doba“ srpske demokratije postane istovremeno i „zlatno doba“ srpskog nacionalizma, kako je to s neskrivenom zajedljivošću isticala Olga Popović Obradović. Pošto se „Srbija 1903. opredelila da vodi ’srpsku’, a ne više ’srbijansku’ politiku, kao u doba Obrenovića“.
Imajući to u vidu, samo je na prvi pogled bio paradoksalan strah koji je velika Austrougarska posle 1903. godine osećala od male Srbije. Nasuprot nacionalno i verski heterogene carevine, s nefunkcionalnim konfederalnim uređenjem jedne realne unije, nedemokratskim političkim ustanovama i polufeudalnim društvom ogromnih klasnih razlika, stajala je nacionalno, verski i klasno homogena ustavna parlamentarna monarhija s političkim i ekonomskim poretkom koji se temeljio na opštem biračkom pravu i zakonom zaštićenom zemljoradničkom minimumu (tzv. okućje). U poređenju s policijsko-birokratskom austrijskom carevinom Srbija je zaista delovala kao „slobodija“, posebno iz ugla kolonijalnih bosansko-hercegovačkih prilika. Pišući o odnosu mladobosanaca prema Srbiji, Ratko Parežanin veli: „Srbija je za njih slobodna zemlja, a svaka vlada bila je vlada te slobodne zemlje. Tamo pak, u njihovom zavičaju, postojali su robovi i tirani…“ S autoritarnim navikama poslednjih Obrenovića Srbija nije mogla da postane popularni Pijemont Srpstva, stoga su se svi inostrani protivnici srpskog integralizma dobrano trudili da budu pouzdan oslonac našim autokratama. Sledstveno, nije Austrougarsku sahranio Principov pucanj već neodoljiva privlačnost demokratskih političkih ustanova njenog malenog suseda posle 1903. godine.

SUVERENOST I EKONOMIJA Da je Nikola Pašić bio najveći strateg novovekovne srpske politike, te da je u delovanju radikala bilo mnogo više ideološke doslednosti nego što to mogu da vide autori koji ponavljaju ocene Brozovih istoričara o navodnoj ideološkoj nedoslednosti, populizmu i „malograđanskom konzervativizmu“ radikala, najjasnije pokazuju prvi koraci prve homogene radikalske vlade formirane posle donošenja Ustava od 1888, abdikacije kralja Milana, te pomilovanja Pašića i njegovog povratka iz izgnanstva.
Kao što su „mladokonzervativci“ (naprednjaci) 1881. godine započeli svoju vladavinu stavljajući Srbijinu spoljnu (zaključenjem tzv. Tajne konvencije) i ekonomsku (zaključenjem Trgovinskog ugovora) politiku pod austrougarsko tutorstvo, tako su i radikali svoju vladavinu otpočeli postepenim oslobađanjem Srbije od austrougarskog uticaja. Tokom vladavine naprednjaka, prema oceni Pašićevog političkog protivnika liberala Živana Živanovića, „materijalni pritisak stranaca bio je osetan u zemlji i presudno je uticao na državne finansije. Nisu to bili samo spoljni dugovi, koji su pritiskivali Srbiju… Stranci su bili u samoj zemlji, i držali, pored monopola soli i srpsku ’državnu’ železnicu u svojim rukama. Pošto su je sagradili kako su već oni mogli, zaštićeni najvišom protekcijom, oni su njome i upravljali još od njena osnivanja (1884) i vršili eksploataciju upravljajući se čisto i jedino koristima svojega društva i svojeg preduzeća… Tako su se stranci povlađivanjem prethodnih vlada, uz potporu kralja Milana, ugnezdili kao neka država u državi“, ističe Živanović, pa dodaje: „Ali su jednom i oni naišli na jedan neobičan otpor.“ Otpor ondašnjim stranim investitorima pružila je, uz podršku Namesništva, nova radikalska vlada, donoseći već 20. maja 1889. Ukaz koji je počinjao nalogom: „Da država odmah uzme u svoje ruke eksploataciju naših železnica.“ Pošto je akcija vraćanja železnice u posed države izvedena brzo i uspešno, radikalska vlada se odlučila da raskine i ugovor kojim je „Anglo-austrijskoj banci“ 1882. godine bio ustupljen monopol u trgovini soli u Srbiji.

SEOSKE GAZDE I TRGOVCI Posmatran iz ugla odluka prve radikalske vlade iz 1889. godine, Pašićev ulazak u Carinski rat s Austrougarskom 1905. deluje kao čin doslednosti jednog državnika stratega. Cinik bi primetio kako ništa manje doslednosti nisu pokazali kralj Milan i šef prve naprednjačke vlade Milan Piroćanac, kada su 1881. i 1889. dali prednost ličnim lukrativnim motivima nad državnim interesima. Naime, Milan Obrenović je 1881. godine austrijsku zaštitu platio davanjem stranim investitorima garantije privilegovanog statusa, dok je čin abdikacije s prestola 1889. „naplatio“ hipotekarnim zajmom koji mu je odobrila ruska Vološko-Kamska banka. Piroćanac je karijeru predsednika vlade započeo time što je bez konkursa zaključio koncesioni ugovor o gradnji i eksploataciji železničke pruge Beograd–Niš s francuskom „Generalnom unijom“ Ežena Bontua, da bi se u momentu preuzimanja železnica iz ruku stranaca 1889. godine našao, ni manje ni više, u ulozi advokata francuske kompanije, ulažući protest radikalskoj vladi zbog povrede interesa stranog investitora.
Borba za demokratizaciju političkog života, nacionalna politika pijemontskog tipa i borba za ekonomsku samostalnost države – čine tri cilja jedinstvene politike radikala. Sva tri cilja podjednako potvrđuju ocenu S. Jovanovića da je reč o stranci koja je prvenstveno imala u vidu interese seoskih gazda. Ako je „posle sloma onih političkih i socijalnih ustanova koje su (u Srbiji) do rata 1914. izrastale u organskom i prirodnom razvoju“, u jugoslovenskoj kraljevini, kako tvrdi Ekmečić, „nastupilo vreme vladavine duha posredničke trgovine u kojoj advokati i masonske lože igraju vodeću ulogu“, onda je bivši premijer Piroćanac u ulozi advokata stranog koncesionara bio preteča tog doba.

Nastaviće se