ZEČEVIZIJA – Srbija kao duplo ništa

Pitamo se dokle će prvi kanal Javnog servisa Srbije zasipati gledalište obožavanjem mraka kojim ga izdašno snabdeva produkcija „Fajerflaj“, očigledno specijalizovana za ovakve rabote. Ako srpsko društvo zaista „počiva na matrici zločina“, kako misli i reditelj Srđan Dragojević, onda je serija Klan bila prava pokazna vežba, mustra te ojađene i beznadne Srbije, koja još i samu sebe prezire

Veoma zanimljivu i uglavnom tačnu ocenu domaćeg serijskog TV inventara dala je pre neki dan naša koleginica, prosvetni i kulturni radnik iz Trebinja Milana Babić, koja je na jednoj društvenoj mreži napisala: „Odgledah nekoliko epizoda ’naših’ serija na TV-u. Naših pod navodnicima jer je to u stvari izmanipulisani srpski duh. Nigdje katarze, preobražaja, svjetla, snova, čarolije svijeta umjetnosti. Nigdje priče poslije koje možeš u sebi naći neko novo osjećanje, zamisliti se nad sobom i svijetom, utonuti u dobar kadar, doživjeti svijet, prirodu, čovjeka. Duplo ništa. Beznađe. Gledam naše glumčine, zaista glumčine, koji prosto nemaju šta da daju u ovim serijama. Nametnut im je šablon i svi se kreću u istom. Poslije ovih serija čovjek se osjeti šuplje kao poslije kafanskog života i ispraznih priča. Golotinja, prostakluci, psihologizacija koja ide samo ka tome da razotkrije čovjeka kao neku patologiju… Poniženost, opšta, u kojoj ne znam ko je gore prošao, muškarac ili žena. Psovke izranjaju iz svakog ćoška, svi stubovi društva su prikazani ili kao razvratnici ili korumpirani ljudi. Ako postoji neka serija koja nudi nešto više od ovog jada, pišite…“ [restrict]

POGREŠNI LJUDI Vrlo malo, draga Milana, malo i beznačajno. Aktuelna je, recimo, serija Tajne vinove loze (Telekom – MetRo – RTS), koja nas trenutno odmara od psovki i prostakluka, jer neguje nešto drugačiji profil. Sve je tu uravnoteženo, upodobljeno, s merom spakovano. Režija je kultivisana, kasting uglavnom dobar, fotografija umivena i razgledna. Sve, dakle, sređeno, ne i sterilno, izbalansirano, ne i dosadno, uglancano, mada neusiljeno. Deluje kao produženi spot glavnog sponzora (jedne naše vinarije u modi) i sve se brzo popije, uprkos reviji surogata i klišea na koje nas je navikao taj skorobogati konspekt svetskog a našeg, novokomponovani bon goût, zabava za bogate, džipovi, reciklirane romanse, Glembajevi u lokalnom teatru, madžarska secesija plus postmoderni ambijenti i ugođaji današnjih parvenija. Rečju: laka kičerica ili „imitacija života“ za finiji svet. Ali sve je to daleko od pročišćenja koje tražite, daleko od preobražaja, svetla, čarolije i umetnosti. Neko će vam reći: mnogo očekujete od televizijskih serija, one u principu ne izvode velike katarze; one su industrija slobodne dokolice i zabava miliona. Jesu, ali u isto vreme gledamo Netfliksovu zabavu za mase koja često poseže za vrhunskom vizualizacijom i ne preza od prave umetnosti. Odmah posle naših Kamiondžija d.o.o. mogli smo da na istom programu ponovo gledamo Berlin Vavilon Toma Tikvera, istinsko remek-delo televizijske produkcije, koje je i svetsko otkriće i preobražaj i veliki znak svog vremena. Tikver je pokazao dijametralno suprotan odnos prema prošlosti od onog koji nude Bjelogrlić i Ristovski. Šta? Mi nemamo ni te pare ni takve ljude? Ma nemojte reći! Jedna prosta računica isterala bi na čisto da ogromne, slične pare bacamo na pogrešne ljude i za to nikoga ne boli glava (nisu Nemanjići Javnog servisa Srbije jedini primer straćenih miliona narodnih novaca, u celini zahvaćenih iz državnog budžeta i naše pretplate). Pitam vas, posle ravno dve godine, da li je iko odgovarao za ovaj ne samo finansijski i produkcioni nego nacionalni debakl? U isto vreme, najbolji naši reditelji, nosioci najviših domaćih i međunarodnih priznanja (ne pominjem im imena od teške sramote za nas, ne za njih) sede besposleni i ističe im dragoceno vreme.
Grdno se opekla državna televizija pa sada gotovo ništa od igranog programa ne pravi sama nego uglavnom servisira spoljne produkcije, što je oslobađa bilo kakve odgovornosti (još olakšava i nesmetan protok keša „u oba smera“), aminuje medijskim preduzetnicima da rade šta hoće, da štancuju javne slike prema ličnom nahođenju i ukusu, svom aršinu i pogledu na svet. Šta je onda Javni servis? Ako mi se sviđa ulični jezik, ima da se psuje uzduž i popreko i šta s tim ima državna televizija? Ako sam zaključio da će mi svakojaki opsceni prizori doneti više para, onda izvol’te, cenzura je ovde odavno zabranjena. Ako mi se hoće da Srbiju prikazujem kao zemlju zločina i mrtvaju društvenog taloga, onda je to moje pravo, jer uredno izmirujem porez. Sam to plaćam i o svom trošku izvodim (kao što to, uostalom, već uveliko čini jedna strana kompanija koja nas nekoliko sezona zasipa najružnijim slikama nas samih i to na javnom ekranu). Državni servis ima da ćuti i da se ne meša u svoj posao, čak ni u pogledu javnog govora. Dotle smo doterali da se jedan gledalac (žali se, nedavno, na nekoj društvenoj mreži) stidi da sa svojim detetom vikendom sedne ispred kućnog ekrana u svojoj dnevnoj sobi od nesnosne količine prostakluka i prizora koji teraju na povraćanje. „Pa što ne koristite daljinski?“, pitaju ga. „Pa neću onda da plaćam ovakvu televiziju!“, gunđa on.

PANDEMIJA ZLA Evo, u seriji Klan Bobana Skerlića (Fajerflaj – RTS) Srbija je opet zemlja zločina a Beograd ponovo oličenje močvare po kojoj vršljaju zlikovci. Tu nema ničega osim sirovog i surovog nasilja: teror i pandemija zla. I to je sve. „Ono što smo probali da napravimo je da uspostavimo ironijsku distancu u odnosu na te junake, da im ne dozvolimo da ni na koji način ne budu heroji i reperi za ugled“, veli autor. Ništa od toga, nego sve sasvim suprotno. Nema tu nikakve „ironijske distance“. Ni traga od nekog humora o kome govori Skerlić, sve je uprošćena apologija nasilja, a njeni su akteri bahate moralne nakaze. Ovako antipatične likove odavno nismo videli na ekranu. Potanko se tu izlažu metodika zločina, tehnika ucene, arsenal pretnji, mrcvarenje žrtve, „crtanje mete“, izvođenje ubistva, uklanjanje dokaza, rečju dosledna i hladnokrvna vladavina podzemlja. Serija bi mogla da nosi naslov ili podnaslov „Uvođenje u zločin“, jer kao da detaljno edukuje neki zamišljeni kriminalni podmladak koji visi po blokovima i uz alkohol i laku drogu jedva čeka da bude poslat u nevolju. Pitamo se dokle će prvi kanal Javnog servisa Srbije zasipati gledalište obožavanjem mraka kojim ga izdašno snabdeva produkcija „Fajerflaj“, očigledno specijalizovana za ovakve rabote. Ako srpsko društvo zaista „počiva na matrici zločina“, kako misli i reditelj Srđan Dragojević, onda je serija Klan bila prava pokazna vežba, mustra te ojađene i beznadne Srbije, koja još i samu sebe prezire. („Zajedno smo izašli iz govana, zajedno sad vodimo ovu imperiju“, kažu jedan drugom kraljevi ove deponije). Takvu sliku srpskom gledalištu uporno servira scenarističko-rediteljski bašibozuk kome nedostaju čak i osnovna profesionalna znanja i alatke uz izdašnu podršku službene televizije i sastava njenih solidno plaćenih kreativnih direktora, urednika, supervizora, redaktora i lektora, lektora naročito.
Taj „izmanipulisani srpski duh“ u stvarnosti i jeste jedno duplo ništa, u kome vi, Milana, vidite „naše glumčine, koji prosto nemaju šta da daju u ovim serijama. Nametnut im je šablon i svi se kreću u istom“. Jeste li videli nove Kamiondžije d.o.o. (Nira – RTS), blede senke negdašnjih klasika srpskog glumišta, seriju nepovezanih skečeva, praznjikavih doskočica, nepostojećeg zapleta, nemuštog govora i beskrvnog dijaloga dvojice glavnih likova, koji je trebalo da podsećaju na velike uzore, ali da donesu i svoje vreme i provire u neki bolji svet. Nisu ga doneli, ostali su da tumaraju bespućem izgubljenih uspomena. Bio je to dramaturški krpež koji je jedva izdržao svoj tajming: sve se vuklo nepodnošljivo dugo, ravno, bez uspona i padova u radnji, bez ritma, često bez smisla, pa su likovi delovali deplasirano, ponekad i tužno. Humoru i tragizmu društvene margine, po čemu pamtimo Mihićevo delo, ovde ni traga. Jedina svetla tačka ovog preduzeća bio je Nenad Jezdić, očigledno „glumčina“ našeg vremena, čiji je Baja uspeo da se otrgne od stereotipa. Jezdić je snagom svog talenta našao snage da naročito oboji povereni lik i ponekad materijalizuje pravi dramski karakter. Ali to nije bila stvar teksta, ni režije, nego doprinos jednog glumca. Pojedinačno, imamo sjajan potencijal. Zajedno smo beznađe, kako i sami kažete, Milana. Zato i verujem da se osećate poniženo, kao većina naših televizijskih gledalaca.
Nemam, nažalost, šta drugo da vam napišem.

[/restrict]