ZATOČENICI

Povodom „romana godine“

Šta bi se desilo kad bi neki nemački pisac u svome delu okrivio Tomasa Mana, takođe nobelovca, za nemački nacizam i brojne logore u kojima su umoreni milioni Jevreja

Andrićevo književno delo, a time i sam autor, umeju se (sami) dostojno braniti. Postarao se pisac za to zarana, znajući da je svet u kome živi „pun krštenog i nekrštenog gada“. Možda se upravo u glasovitoj pripoveci Prokleta avlija nalazi književni i kulturološki kod tog samorodnog odbrambenog sistema. Tu je, čini mi se, brana (i zamka) nasrtajima raznih radešenjaka iz ideoloških maglina, književnih fariseja, eurosrba nadničara inoambasada i nevladinih koterija, akademskih srbofoba iz susedstva, književne, medijske i izdavačke mafije, raznih belosvetskih slavista tipa, na primer, Sabrine Ramet i Enrija B. Vahtela.

ŠTA KAŽEŠ, NI KRIV NI DUŽAN? Kao jedna od ključnih odlika ove pripovetke (a koja je sržno obeležje ukupnog Andrićevog opusa) jeste „posebna vrsta humanizma koji se ogleda u dubokoj intuitivnoj spoznaji i kritičkoj proceni čovekove drame“, piše Radovan Vučković, i dodaje: „taj humanizam rezultat je njegovog gotovo egzaktnog načina realističkog posmatranja životnih i istorijskih pojava… Ali Andrić pronalazi i ideal nečeg lepšeg i višeg čime se negativna strana društvenih i istorijskih kretanja nadvladava. (…) Nastoji, isto tako, da prihvati tuđa iskustva, kako bi njegovo delo bilo što raznolikije i sačuvalo se od jednostranog shematizma. Zbog toga on piše o prošlosti svih naroda koji žive u Bosni i Hercegovini…“
Prokleta avlija je u osnovi alegorijska priča, koja je, zapravo, i priča o svetu u kome danas nastojimo nekako da opstanemo. Globalističkom Karađozu kao da je na pameti onaj Latifagin naum iz Andrićeve pripovetke da bi „Avlija morala biti od mora do mora. Ja ljude znam, krivi su svi, samo nije svakome pisano da ovde hleb jede…“ Upravo ovaj nabeđeni (ili već uveliko stvarni!) upravnik, u njegovoj glavi zamišljene Planetarne avlije, skoljava i opkoljava svet sa svih strana, ogavno instrumentalizuje sva dostignuća civilizacije za račun svojih satanističkih planova. Pri tome živo čujemo, kao da ih neko izgovara preko puta nas, na distanci, pod maskom nove normalnosti, reči onog zatvorenika, sada na slobodi, fra Petrovog sagovornika, koji, ko bajagi šaljivo, opetuje omiljeni recitativ Andrićevog Karađoza: „Šta kažeš, ni kriv ni dužan nisi? E, to je dobro, baš takav nam jedan treba… Ah, dobar je, dobar je Karađoz. Ne, ne, to je pravi čovjek na pravom mjestu u današnje vrijeme…“

I SUMNJA IDE DALEKO Dosegnuta je upravo danas ona tačka gde „ludim sticajem okolnosti, u mutnom vremenu kad vlast prestane da razaznaje pravog od krivog … i sumnja ide daleko i zahvata u širinu i dubinu“, kako kaže Andrićev narator, govoreći o zloj kobi fra Petra. Nažalost, stvarna svetska avlija koja je u rasturu, provaljenih vratanica kojima mlatara onaj koji hoće da se nametne za Karađoza nove normalnosti, odavno je pretesna i za onu fiktivnu (piščevu), u koju se smeštaju ljudi raznih rasa i vera, kako kaže Andrićev odmetnik: „svetske varalice i ucenjivači, višestruke ubice, pijanice, secikese, falsifikatori, uživaoci hašiša, nepopravljivi poročni starci i nepopravljivo porokom upropašteni mladići, ljudi sa svakojakim izvitoperenim nagonima i navikama koje ne kriju i ne ulepšavaju nego ih često izlažu svetu na vidik, a i kad ih kriju sakriti ih ne mogu, jer progovaraju na svakom koraku kroz njihova dela.“
U Prokletu avliju današnjeg vremena smestili su se, našli svoje mesto, među onim Andrićevim likovima – i svi piščevi opadači, domaći i oni iz belog sveta; klevetnici i kudioci njegovog lika i književnog dela, pa i ovaj potonji. Svako od njih nosi zadatu masku. Novome bi najbolje pristajala maska Zaima. Svi su oni beznadežni zatočenici Proklete avlije , gde su zaigrali ulogu i nalog Karađoza – i upali u njegovu mrežu. Jer ne može se bezbedno (nezaražavajuće!) doigravati ova samopovratna, mutirajuća rola, hoteći još da se za svoj šićar pozajmi nešto od te šejtanske groteske i parodije, a protiv Andrića.

A U SRPSKOJ AVLIJI? Povodom ovogodišnjeg „romana godine“ i njegovog autora mogu se povući razne paralele, među kojima možda neke i nisu najsrećnije izabrane. Šta bi se, na primer, desilo, kad bi, nedajbože, neki nemački pisac u svome delu okrivio Tomasa Mana, takođe nobelovca, za nemački nacizam i brojne logore u kojima su umoreni milioni Jevreja ?! Da li bi tamošnja javnost ostala nema? Kako bi se ponašalo ministarstvo kulture, prosvete, nauke? Udruženje pisaca? Intelektualna elita? Čitaoci i poštovaoci Manovog dela? Ili drugo poređenje, koje možda i nije u potpunosti opravdano – ali s obzirom na okolnosti života, lika i dela M. Krleže, njegovog, najblaže rečeno, nenavidničkog, kontroverznog odnosa prema Srbima i njihovoj istoriji i kulturi – on mi se nametnuo prosto i kao Andrićev antipod, pogotovo u ozračju kanonizacije „srpskog Krleže“. Šta bi, dakle, bilo kad bi neki kuražni (!) hrvatski pisac optužio gospona Krležu za ustaški pokret i genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima?! Da li bi protestovalo makar Udruženje hrvatskih pisaca, njihov PEN-klub, Ministarstvo kulture? Ili kad bi bile besramno naružene i oblaćene – kao što je u Kontraendorfinu D. Maksimović, lirski i hrišćanski kanon u srpskoj poeziji – hrvatske spisateljice Vesna Parun ili Dubravka Ugrešić? Da li bi se oglasilo makar kakvo udruženje za zaštitu rodne ravnopravnosti?
A u srpskoj avliji – ko se to dosad sve oglasio od poznatih asocijacija i institucija?