Saga o jednoj mladosti

bыstrый zaйm na kartu po telefonu

Ako želimo da ovu knjigu čitamo kao roman, na nama je da zaboravimo sve što eventualno znamo o njenim junacima – u stvarnom svetu poznatom srpskom piscu i uspešnom izdavaču

Da li su David Albahari i Predrag Marković, junak i pripovedač romana David protiv Otužnog Zloduha, isti oni David Albahari, pisac, i Predrag Marković, izdavač, iz realnog sveta ili su to neki drugi David i Predrag iako su im zanimanja i životne sudbine u romanu podudarne sa životom i zanimanjima one dvojice iz spoljnog sveta? Već iz ove prve rečenice teksta budući čitalac knjige može da nasluti da se tu radi o nekoj ozbiljnoj „komplikaciji“, a upućenijima će biti jasno da je takvu „komplikaciju“ mogao da smisli samo vedri i nestašni duh Predraga Markovića. Svejedno da li onog književnog ili građanskog.
Ako želimo da ovu knjigu čitamo kao roman, na nama je da zaboravimo sve što eventualno znamo o junacima, piscu i izdavaču, a ako pak želimo da čitamo dokumentarne zapise o Zemunu i Beogradu druge polovine 20. veka iz perspektive posleratne generacije i o razvojnom putu uvaženog srpsko-jevrejskog pisca Davida Albaharija, onda treba da se prepustimo toj memoarsko-anegdotskoj prozi i da ne mislimo da pred sobom imamo bilo kakav roman. Samo, bez obzira na to šta mi hoćemo, kako ćemo pročitati ovu knjigu odrediće ona sama, a ne mi.
Motiv za otpočinjanje neknjiževne, dokumentarno-memoarske naracije u ovoj knjizi je krajnje književni. Pripovedač okvirnu radnju svog romana smešta u bogojavljensku noć 2021. godine (baš kad ovaj tekst o knjizi i nastaje), u ledom okovan Zemun, sablasno pust. U takvoj noći, ispunjenoj hladnoćom i predosećanjem nadolazećeg praznika, pripovedač Predrag Marković odlazi da kupi cigare svom bolesnom prijatelju Davidu Albahariju i, budući bez novca, smrznut kraj zaleđenog čekrka na obali Dunava, smišlja načine kako da dostojanstveno izvrši pljačku. Da bi se rastreznio od čudnih misli i presekao lagano tonjenje u hladnoću, pripovedač, pošto ne može smrznutim prstima da se uštine, odluči da lizne zaleđeni čekrk. Zbog te nepromišljene radnje ostaće zaleđenim jezikom prikovan za čekrk. Zato se sva buduća naracija o Davidu Albahariju i njemu, njihovom prijateljstvu, značajnim Zemuncima Davidove mladosti, književnim dogodovštinama devedesetih godina, otvara kao snoviđenje i duhovno buncanje čoveka kome je doslovno i simbolično zaleđen jezik.
Nakon ovako literarno koncipiranog podstreka za početak naracije, ona se pretvara u dokumentarno-memoarske zapise o životu i radu Davida Albaharija. Pripovedač otvara jednu povest koja se lomi između toga da bude lična i porodična, a s druge strane književno-istorijska, kulturološka. U oba slučaja pred čitaocem se postepeno formira lik pisca Davida Albaharija, vrlo živ, upečatljiv i iznutra izgrađen, iako je sve vreme posmatran okom subjektivnog pripovedača, koji je njegov prijatelj i učesnik i vinovnik mnogih događaja. Razvojne faze u spisateljskom pozivu glavnog junaka koje prati pripovedač usko su povezane s otkrivanjem porodičnih istina i sopstvenog određivanja prema tome.
Zemun i Beograd u ovoj naraciji skoro da imaju ravnopravno mesto s glavnim junakom. Oni su predstavljeni na neki način opozitno – istorijski kao dva razdvojena grada, posebno u toku Drugog svetskog rata, o čemu svedoči Albaharijev roman Gec i Majer, a lično i životno za Davida kao dom, što Zemun jeste za njega, i spoljni svet, što je svakako Beograd. Oba grada ili oba segmenta istog grada posebno se dobro osvetljavaju kroz opise različitih događaja i anegdota iz života pisca Davida Albaharija i njegovog životnog druga Pere Kajganića, ali i zemunske ikone, pesnika Raše Livade. Svi ti događaji, kao i opisi gostovanja na književnim večerima po Srbiji gde se, u nizu od nekoliko godina, pisac i njegov prijatelj redovno zapućuju, prikazuju postepenu transformaciju jednog društvenog sistema u drugi, jedne zemlje u drugu, jednog sveta u drugi.
Progresivna bolest prijatelja, što je po svemu sudeći jedan od motiva za pokretanje ove naracije, ukazuje se tako kao simbolična paralela s potpunim društvenim osipanjem koje je u velikoj meri i određivalo pravac i ideju stvaralaštva pisca Davida Albaharija. Neprestani humor koji prati ovu naraciju sugeriše jednu vedriju, gotovo karnevalsku stranu ozbiljnih i tužnih životnih okolnosti, kakva je bolest dragog prijatelja. Fantazmagorijske slike kojima se roman završava i mogućnost da se u toj fantazmagoriji uloge zamene, pa onaj koji je zdrav postaje zaleđen i ne može da stane na noge, a bolestan kreće na neko čudesno putovanje, pokazuju ideju da se bolest može prevazići kada je duh zdrav, slobodan i veseo.
Roman o bolesnom prijatelju, koji nije biografija a nije ni izmišljena priča, jeste humanistički čin pripovedača i pisca Predraga Markovića i način da se zabeleži i sačuva jedno lepo i nevino vreme mladosti prijateljstva i mladosti književnosti.