Zečevizija – Vidovdan generala Talića

Koridor 92, autor Slađana Zarić, RTS 1, RTRS i „Zastava film“, 2021 – Podvig generala Momira Talića dobio je konačno svoju televizijsku interpretaciju u filmu Slađane Zarić, autorke čije su nam vanredne filmske rekonstrukcije bitaka na Košarama i Paštriku 1999. još u sećanju

Herojski podvig proboja koridora između Srbije i zapadnog dela Republike Srpske, koji je izvršio general Momir Talić sa 40.000 srpskih boraca u proleće, leto i jesen 1992. godine dobio je konačno svoju televizijsku interpretaciju u filmu Slađane Zarić, autorke čije su nam vanredne filmske rekonstrukcije bitaka na Košarama i Paštriku 1999. još u sećanju. U stvari, uspeh ova dva filma ohrabrio je i Zarićevu i ljude iz Republike Srpske da obeleže još jednu monumentalnu žrtvu srpskog naroda i ne dozvole da ona padne u zaborav, što je moglo da se dogodi upornim nastojanjem „međunarodne zajednice“ i domaće kolonijalne uprave dovedene na vlast petog oktobra 2000. godine, koja je sistematski gušila svaki spomen na herojski otpor Srba u ratovima za nasleđe bivše Jugoslavije. Ta rabota im ipak nije pošla za rukom. Sa zakašnjenjem od skoro dvadeset godina činjenice o ovom krvavom ratu nedvosmisleno izlaze na videlo. Sada smo se uverili da je film ostao jedno od glavnih oružja u borbi za istinu i pravdu, a da je samo stvar države i producenta (što u našem slučaju izlazi na isto, jer je jedini producent u nas država) kome će poveriti ovo moćno oružje.

Zakletva na Vidovdan

Po svome biću pokretna slika i nije drugo do veličanstvena mašina za evokaciju epa. Stoga se jedan od prvih autentičnih filmskih žanrova u istoriji filma i naziva epic drama od Grifitovog Rađanja jedne nacije (1915) do skorašnjih velikih produkcija poput Staljingrada (2013) i Denkerka (2017), koji i danas nalaze svoju publiku i na istoku i na zapadu. Veliki bioskopski uspeh filma Balkanska međa (2019) potvrđuje da i naša publika rado gleda ovakve filmove, ali da ih naš filmski establišment uporno izbegava jer se kinematografija danas nalazi u rukama onih kojima, iz političkih razloga, nije stalo do slike masovnog otpora srpskog naroda stranom (uvek istom) agresoru već dobrih trideset godina. Ova kontinuirana agresija prisutna je u kolektivnoj svesti Srba zato što se periodično ponavlja u istim ili sličnim pojavnim oblicima, a nesmanjenom žestinom preti i danas, dok sve srpsko i dalje drži „na liniji vatre“. Ta kolektivna svest živi u arhetipovima Kosova, Prvog i Drugog srpskog ustanka, balkanskih ratova i Velikog rata 1914–1918, kao i tzv. „partizanskog“ filma od 1945. do raspada Titove Jugoslavije, koji je bio ideologizovana i pseudoistorijska patvorina svenarodnog otpora zavojevaču 1941–1945.
U pravilu se u ove kolektivne slike upliće mit, verni pratilac i sastavni deo epskog kazivanja, naročito u srpskoj herojskoj poetici, koja najmanje hiljadu godina izražava duhovni kontinuitet i etičku vertikalu celog naroda. Stožerna mitska pojava ovog patosa je Vidovdan, drevni arhetip starosrpskog boga rata, koji nas ne napušta već više od dva milenijuma i vraća se u trenucima velikih opasnosti, od kojih su dve ostavile naročitog traga u našem kolektivnom iskustvu, na Kosovu 1389. i u Sarajevu 1914. Prastari arhetip srpskog identiteta javio se i u ratu 1992. da ponovo podigne duh unezverenog i životno ugroženog srpskog čoveka. Za vrlo kratko vreme, mitološki par excellence, digao se on iz pepela i stavio na čelo svog naroda, vodeći ga u pravednu pobedu. Ta je pobeda urodila jedinom velikom tekovinom srpskog naciona u našem tužnom i košmarnom vremenu: rodila se u njoj Republika Srpska, nova srpska država na mapi sveta, kojoj su mnogi naraštaji težili i u nju ugradili sebe, svoj život, bližnje i sve imanje, sve što su imali. Kao u drevnom mitu, ova kolosalna narodna žrtva prinesena je u slivu reka Bosne i Save oko Vidovdana, godine 1992.
U filmu Slađane Zarić o tome iz prve ruke svedoči general Boško Kelečević, desna ruka generala Momira Talića, komandanta Krajiškog korpusa i načelnika Vrhovnog štaba tek formirane vojske Republike Srpske: „Hoću da mi do Vidovdana obezbediš prolaz makar to bila kozja staza! Neću da više umiru djeca“, naredio je Talić pukovniku Novici Simiću. Ovo naređenje je izvršeno po cenu ogromnih žrtava srpske mladosti. Na uzvišenju Cer (uz neizbežno podsećanje na veliku srpsku pobedu na Drini 1914!) slomljen je neprijateljski front kod Dervente i srpska vojska nezadrživo se sjurila u dolinu, goneći pred sobom razbijene ustaške bande, sve do Save i preko Save u Hrvatsku, odakle su se dovukle i bile podržavane artiljerijom, ljudstvom i NATO logistikom. Ali kakav je to prolaz probijala srpska vojska i zašto je Taliću on bio od životnog značaja, makar i kao obična „kozja staza“?
Još u martu 1992. novostvorena hrvatska država, uz pomoć i na nagovor Zapada, izvršila je kopnenu invaziju Bosne i Hercegovine. Bio je to klasični osvajački, agresorski rat svim sredstvima na jednu međunarodno priznatu državu, protiv Povelje tih istih Ujedinjenih nacija i svih važećih dokumenata međunarodnog prava, koje je tada ne samo ignorisano nego i bačeno u blato. Ni Ujedinjene nacije ni Evropska unija nisu reagovale na ovo kršenje već su krajnje pristrasno, katkada i ostrašćeno zavodile niz sankcija protiv SR Jugoslavije (Srbije i Crne Gore) i embargo na sve letove nad Bosnom, što je direktno pogađalo samo jednu, srpsku stranu. U jednom drugom filmu (Snježana Brezo: Dah života, nagrađen prvom nagradom u Dablinu 2014) mogli smo da vidimo ubistvo dvanaest banjalučkih beba, kojima iz Srbije nije mogao biti dostavljen kiseonik za neophodan bolnički tretman. Posle 40 dana blokade Banjaluke, ostavljene bez struje i svih sredstva za život, ovo je bila kap odviše za ceo srpski narod. Neću da djeca umiru generala Talića odnosilo se na ovaj slučaj. Digao se opet ceo srpski soj i pobacao natrag u Savu hrvatske i muslimanske ustaše, uspostavivši prolaz („koridor“) za Srbiju koji i danas spaja dva plućna krila srpske republike s maticom. Na Vidovdan 1992. na razmeđi Šamca i Modriče spojili su se Krajiški korpus iz Banjaluke i Istočnobosanski korpus srpske vojske i tu su položili zajedničku zakletvu. „Tada sam se osećao duplo većim nego što sam“, seća se jedan borac.

Kao na filmu

„Regularna vojska“ Republike Hrvatske (101. brigada ZNG i još šest ovakvih jedinica, plus muslimanska ordija tzv. Armije BiH iz pravca Tuzle i Zenice) upala je preko mosta u Brodu sa ciljem da odseče krajiške Srbe od glavnine vojske i naroda na istoku negdašnje Bosne. Bivša JNA, megalomanska tvorevina Titove Jugoslavije, na glinenim nogama povukla se podvijenog repa iz Bosne ostavljajući narod na milost i nemilost ustaškim koljašima i muslimanskim džihadistima, koji su tada uzvikivali „Ovo je Četvrti rajh. Hajl Hitler!“. Još u martu 1992. formirani su koncentracioni logori za Srbe u Odžaku i drugde i započeo ustaški teror nad civilnim stanovništvom; silovanje preko dvesta žena i ubistvo 106 dece jasno je pokazivalo da preostaje samo jedno: borba na život i smrt. Rat za opstanak Srba na ovim prostorima povela je grupa srpskih oficira bivše JNA, uglavnom Krajišnika, s generalom Talićem na čelu (Boško Kelečević, Novica Simić, Stanko Lisica i čitava plejada sjajnih vojnika). Jedan od njih Veljko Milanković, čelnik legendarnog bataljona „Vukovi sa Vučijaka“, komandovao je: „Nož na pušku! Za mnom!“, što se nije čulo još od Cera, Kolubare i Solunskog fronta. Operaciju „Koridor“ sjajnom strateškom intuicijom poveo je general Talić ne duž obale reke Bosne, kuda je bilo najlogičnije, nego preko nepristupačnog terena Trebave, gde ga je neprijatelj najmanje očekivao: prvo šok i neverica, a onda kolebanje i na kraju panično bekstvo hrvatsko-muslimanske bratije doneli su prvu srpsku pobedu. „Od momenta kad smo krenuli nismo stajali dvadeset narednih dana“, seća se jedan od „vukova“. „Sve je bio film. Kao na filmu, leteli smo preko livada. Uopšte nije bio problem dati život samo da se spojimo sa majkom Srbijom.“ „Preko Trebave, najkraćim putem za Srbiju“ – glasila je komanda i ona je izvršena čak i pre Vidovdana, između 14. i 27. juna 1992. Za ovaj podvig nagrađen je Talić Karađorđevom zvezdom i docnije najvišim, Ordenom Nemanjića nove države: tih slavnih dana rađala se u krvi i besprimernim žrtvama Republika Srpska. „Kiseonik je potekao za pluća srpskog naroda sa ove strane Drine“, slikovito se izrazila majka jedne od umrlih banjalučkih beba Željka Tubić.

Slike masovnog otpora

Sve ovo se dobro vidi i čuje u filmu Koridor 92, kome je doprinos dao i Vojnofilmski centar „Zastava film“ Ministarstva odbrane Srbije. Film izlaže činjenice iznenadnog, opštenarodnog rata i daje široku sliku ratnih zbivanja prožetih dirljivim epizodama zasnovanim na ratnim dnevnicima i svedočenjima učesnika. Najvažnije je da je to slika masovnog otpora srpskog naroda kome je uspelo da povrati jedinstvo i slogu (na strani vojske Srpske republike BiH, kako se tada još zvala Republika Srpska, borili su se bataljon Republike Srpske Krajine iz Knina i mnogo dobrovoljaca iz Srbije) što je dalo izvanredne rezultate. Posle probijanja koridora, hrvatski mostobran na Savi energično je opkoljavan, smanjivan i konačno uništen početkom oktobra iste godine, a Brod oslobođen i ponovo pripojen svojoj matici. Odnosi s hrvatskom zajednicom u BiH i Republikom Hrvatskom prebačeni su na teren političkog dijaloga, iako ni do dana današnjeg nisu prestale pretnje, ni revanšizam. Jedno je sigurno: srpska država s leve strane Drine odbranila je pravo na život i to jasno pokazuje ovaj film.
Zamerke koje dolaze od nekih učesnika i kritičara u pogledu istorijske podloge ove rekonstrukcije tačne su možda jedino u slučaju izostanka šireg uvida u vazduhoplovnu podršku proboja. Ali ne može se očekivati od jednog filma uobičajene televizijske dužine da pokrije baš sve značajne istorijske trenutke i sva zaslužna imena. Od Slađane Zarić, koja je s Košarama i Paštrikom visoko podigla standarde dokumentarno-igrane televizijske produkcije, očekivalo se da ove kvalitete potvrdi, što joj je na kraju i uspelo, bez obzira na izvesne nedostatke, pre svega u dramaturško-režijskom pogledu. Osnovna slabost Koridora 92, po mišljenju ovog kritičara, na drugoj je strani, a to je uvođenje klasičnog naratora, tj. spikersko-novinarskog komentara, kakvog ranije nije bilo. Košare su stvarale emocije iz uspele rekonstrukcije zbilje, a jedini komentar bili su iskazi samih učesnika. Drugim rečima, afektivno jezgro filma bio je stvarnosni karakter prizora. U Koridoru je topli, ali potpuno ravan i emotivno neutralan glas glumca često potirao emocije, tj. smanjivao njihovu snagu i svodio ih na uobičajeni reporterski narativ. „Red stvarnosti – red komentara“ nije bila najbolja formula i često je vukla u stereotip, po svemu suprotan karakteru događaja. Ni animacija ni grafika nisu bile na nivou vrhunske TV prakse kakvu, inače, zastupa autorka ovog izuzetnog preduzeća.