Зечевизија – Видовдан генерала Талића

Коридор 92, аутор Слађана Зарић, РТС 1, РТРС и „Застава филм“, 2021 – Подвиг генерала Момира Талића добио је коначно своју телевизијску интерпретацију у филму Слађане Зарић, ауторке чије су нам ванредне филмске реконструкције битака на Кошарама и Паштрику 1999. jош у сећању

Херојски подвиг пробоја коридора између Србије и западног дела Републике Српске, који је извршио генерал Момир Талић са 40.000 српских бораца у пролеће, лето и јесен 1992. године добио је коначно своју телевизијску интерпретацију у филму Слађане Зарић, ауторке чије су нам ванредне филмске реконструкције битака на Кошарама и Паштрику 1999. jош у сећању. У ствари, успех ова два филма охрабрио је и Зарићеву и људе из Републике Српске да обележе још једну монументалну жртву српског народа и не дозволе да она падне у заборав, што је могло да се догоди упорним настојањем „међународне заједнице“ и домаће колонијалне управе доведене на власт петог октобра 2000. године, која је систематски гушила сваки спомен на херојски отпор Срба у ратовима за наслеђе бивше Југославије. Та работа им ипак није пошла за руком. Са закашњењем од скоро двадесет година чињенице о овом крвавом рату недвосмислено излазе на видело. Сада смо се уверили да је филм остао једно од главних оружја у борби за истину и правду, а да је само ствар државе и продуцента (што у нашем случају излази на исто, јер је једини продуцент у нас држава) коме ће поверити ово моћно оружје.

Заклетва на Видовдан

По своме бићу покретна слика и није друго до величанствена машина за евокацију епа. Стога се један од првих аутентичних филмских жанрова у историји филма и назива epic drama од Грифитовог Рађања једне нације (1915) до скорашњих великих продукција попут Стаљинграда (2013) и Денкерка (2017), који и данас налазе своју публику и на истоку и на западу. Велики биоскопски успех филма Балканска међа (2019) потврђује да и наша публика радо гледа овакве филмове, али да их наш филмски естаблишмент упорно избегава јер се кинематографија данас налази у рукама оних којима, из политичких разлога, није стало до слике масовног отпора српског народа страном (увек истом) агресору већ добрих тридесет година. Ова континуирана агресија присутна је у колективној свести Срба зато што се периодично понавља у истим или сличним појавним облицима, а несмањеном жестином прети и данас, док све српско и даље држи „на линији ватре“. Та колективна свест живи у архетиповима Косова, Првог и Другог српског устанка, балканских ратова и Великог рата 1914–1918, као и тзв. „партизанског“ филма од 1945. до распада Титове Југославије, који је био идеологизована и псеудоисторијска патворина свенародног отпора завојевачу 1941–1945.
У правилу се у ове колективне слике уплиће мит, верни пратилац и саставни део епског казивања, нарочито у српској херојској поетици, која најмање хиљаду година изражава духовни континуитет и етичку вертикалу целог народа. Стожерна митска појава овог патоса је Видовдан, древни архетип старосрпског бога рата, који нас не напушта већ више од два миленијума и враћа се у тренуцима великих опасности, од којих су две оставиле нарочитог трага у нашем колективном искуству, на Косову 1389. и у Сарајеву 1914. Прастари архетип српског идентитета јавио се и у рату 1992. да поново подигне дух унезвереног и животно угроженог српског човека. За врло кратко време, митолошки par excellence, дигао се он из пепела и ставио на чело свог народа, водећи га у праведну победу. Та је победа уродила једином великом тековином српског национа у нашем тужном и кошмарном времену: родила се у њој Република Српска, нова српска држава на мапи света, којој су многи нараштаји тежили и у њу уградили себе, свој живот, ближње и све имање, све што су имали. Као у древном миту, ова колосална народна жртва принесена је у сливу река Босне и Саве око Видовдана, године 1992.
У филму Слађане Зарић о томе из прве руке сведочи генерал Бошко Келечевић, десна рука генерала Момира Талића, команданта Крајишког корпуса и начелника Врховног штаба тек формиране војске Републике Српске: „Хоћу да ми до Видовдана обезбедиш пролаз макар то била козја стаза! Нећу да више умиру дјеца“, наредио је Талић пуковнику Новици Симићу. Ово наређење је извршено по цену огромних жртава српске младости. На узвишењу Цер (уз неизбежно подсећање на велику српску победу на Дрини 1914!) сломљен је непријатељски фронт код Дервенте и српска војска незадрживо се сјурила у долину, гонећи пред собом разбијене усташке банде, све до Саве и преко Саве у Хрватску, одакле су се довукле и биле подржаване артиљеријом, људством и НАТО логистиком. Али какав је то пролаз пробијала српска војска и зашто је Талићу он био од животног значаја, макар и као обична „козја стаза“?
Још у марту 1992. новостворена хрватска држава, уз помоћ и на наговор Запада, извршила је копнену инвазију Босне и Херцеговине. Био је то класични освајачки, агресорски рат свим средствима на једну међународно признату државу, против Повеље тих истих Уједињених нација и свих важећих докумената међународног права, које је тада не само игнорисано него и бачено у блато. Ни Уједињене нације ни Европска унија нису реаговале на ово кршење већ су крајње пристрасно, каткада и острашћено заводиле низ санкција против СР Југославије (Србије и Црне Горе) и ембарго на све летове над Босном, што је директно погађало само једну, српску страну. У једном другом филму (Сњежана Брезо: Дах живота, награђен првом наградом у Даблину 2014) могли смо да видимо убиство дванаест бањалучких беба, којима из Србије није могао бити достављен кисеоник за неопходан болнички третман. После 40 дана блокаде Бањалуке, остављене без струје и свих средства за живот, ово је била кап одвише за цео српски народ. Нећу да дјеца умиру генерала Талића односило се на овај случај. Дигао се опет цео српски сој и побацао натраг у Саву хрватске и муслиманске усташе, успоставивши пролаз („коридор“) за Србију који и данас спаја два плућна крила српске републике с матицом. На Видовдан 1992. на размеђи Шамца и Модриче спојили су се Крајишки корпус из Бањалуке и Источнобосански корпус српске војске и ту су положили заједничку заклетву. „Тада сам се осећао дупло већим него што сам“, сећа се један борац.

Као на филму

„Регуларна војска“ Републике Хрватске (101. бригада ЗНГ и још шест оваквих јединица, плус муслиманска ордија тзв. Армије БиХ из правца Тузле и Зенице) упала је преко моста у Броду са циљем да одсече крајишке Србе од главнине војске и народа на истоку негдашње Босне. Бивша ЈНА, мегаломанска творевина Титове Југославије, на глиненим ногама повукла се подвијеног репа из Босне остављајући народ на милост и немилост усташким кољашима и муслиманским џихадистима, који су тада узвикивали „Ово је Четврти рајх. Хајл Хитлер!“. Још у марту 1992. формирани су концентрациони логори за Србе у Оџаку и другде и започео усташки терор над цивилним становништвом; силовање преко двеста жена и убиство 106 деце јасно је показивало да преостаје само једно: борба на живот и смрт. Рат за опстанак Срба на овим просторима повела је група српских официра бивше ЈНА, углавном Крајишника, с генералом Талићем на челу (Бошко Келечевић, Новица Симић, Станко Лисица и читава плејада сјајних војника). Један од њих Вељко Миланковић, челник легендарног батаљона „Вукови са Вучијака“, командовао је: „Нож на пушку! За мном!“, што се није чуло још од Цера, Колубаре и Солунског фронта. Операцију „Коридор“ сјајном стратешком интуицијом повео је генерал Талић не дуж обале реке Босне, куда је било најлогичније, него преко неприступачног терена Требаве, где га је непријатељ најмање очекивао: прво шок и неверица, а онда колебање и на крају панично бекство хрватско-муслиманске братије донели су прву српску победу. „Од момента кад смо кренули нисмо стајали двадесет наредних дана“, сећа се један од „вукова“. „Све је био филм. Као на филму, летели смо преко ливада. Уопште није био проблем дати живот само да се спојимо са мајком Србијом.“ „Преко Требаве, најкраћим путем за Србију“ – гласила је команда и она је извршена чак и пре Видовдана, између 14. и 27. јуна 1992. За овај подвиг награђен је Талић Карађорђевом звездом и доцније највишим, Орденом Немањића нове државе: тих славних дана рађала се у крви и беспримерним жртвама Република Српска. „Кисеоник је потекао за плућа српског народа са ове стране Дрине“, сликовито се изразила мајка једне од умрлих бањалучких беба Жељка Тубић.

Слике масовног отпора

Све ово се добро види и чује у филму Коридор 92, коме је допринос дао и Војнофилмски центар „Застава филм“ Министарства одбране Србије. Филм излаже чињенице изненадног, општенародног рата и даје широку слику ратних збивања прожетих дирљивим епизодама заснованим на ратним дневницима и сведочењима учесника. Најважније је да је то слика масовног отпора српског народа коме је успело да поврати јединство и слогу (на страни војске Српске републике БиХ, како се тада још звала Република Српска, борили су се батаљон Републике Српске Крајине из Книна и много добровољаца из Србије) што је дало изванредне резултате. После пробијања коридора, хрватски мостобран на Сави енергично је опкољаван, смањиван и коначно уништен почетком октобра исте године, а Брод ослобођен и поново припојен својој матици. Односи с хрватском заједницом у БиХ и Републиком Хрватском пребачени су на терен политичког дијалога, иако ни до дана данашњег нису престале претње, ни реваншизам. Једно је сигурно: српска држава с леве стране Дрине одбранила је право на живот и то јасно показује овај филм.
Замерке које долазе од неких учесника и критичара у погледу историјске подлоге ове реконструкције тачне су можда једино у случају изостанка ширег увида у ваздухопловну подршку пробоја. Али не може се очекивати од једног филма уобичајене телевизијске дужине да покрије баш све значајне историјске тренутке и сва заслужна имена. Од Слађане Зарић, која је с Кошарама и Паштриком високо подигла стандарде документарно-игране телевизијске продукције, очекивало се да ове квалитете потврди, што јој је на крају и успело, без обзира на извесне недостатке, пре свега у драматуршко-режијском погледу. Основна слабост Коридора 92, по мишљењу овог критичара, на другој је страни, а то је увођење класичног наратора, тј. спикерско-новинарског коментара, каквог раније није било. Кошаре су стварале емоције из успеле реконструкције збиље, а једини коментар били су искази самих учесника. Другим речима, афективно језгро филма био је стварносни карактер призора. У Коридору је топли, али потпуно раван и емотивно неутралан глас глумца често потирао емоције, тј. смањивао њихову снагу и сводио их на уобичајени репортерски наратив. „Ред стварности – ред коментара“ није била најбоља формула и често је вукла у стереотип, по свему супротан карактеру догађаја. Ни анимација ни графика нису биле на нивоу врхунске ТВ праксе какву, иначе, заступа ауторка овог изузетног предузећа.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *