UPORIŠTA VREMENA U VEČNOSTI

Prošlo je godinu dana od početka litija u odbranu svetinja u Crnoj Gori. Litije su nam pokazale da su, uz Božju pomoć, čuda ne samo moguća nego i izvesna. Prvo čudo bilo je sasvim neočekivano masovno buđenje naroda. Drugo je pobeda tog istog naroda u neravnopravnoj trci s režimom. I to je tek početak

Postoje događaji koji se prelivaju i izdižu iznad i izvan svog kalendarskog zavičaja, postajući crveno slovo u našem istorijskom kalendaru. Oni se tako preobražavaju u svetionike i obasjavajuće znakove pokraj našeg puta u budućnost (svetosavskim smerom – prema večnosti). I njihov značaj nadilazi sve ono što su govorili njihovi savremenici i neposredni svedoci.
Najbolji i najpoznatiji primer ovog slučaja je naša Kosovska bitka, koja se nikada ne završava, a svaka srpska generacija vodi svoju etapu ovog boja što tutnji kroz vekove. Menjaju se uniforme, protivnici, oružje, poprišta, ali ostaje uvek isti stav visoko uzdignute spremnosti zavetovanih srpskih ratnika da se, po cenu života, stane na put zlu: opasnosti vojnog, ali i nacionalnog i, ne manje, duhovnog porobljavanja.
I uvek je pred srpskim trupama isti krstaš-barjak i pod njim pobožno i hrabro srce oklopljeno verom i naoružano „svetlim oružjem“. S vojskovođom koji se, umesto smrti, boji samo sopstvene slabosti i bratske izdaje.
Tome slični su bili i sudbonosni trenuci pokretanja i obnavljanja naših duhovnih centara (Hilandara, Žiče, Peći, Mileševe, Krušedola, Cetinja, Sremskih Karlovaca, Smedereva, Beograda…) u kojima je, iznad svakog od ovih svetosavskih oltara, zasijala ona božićna zvezda što je sve nas pretvorila u hodočasnike i zauvek odredila sudbinski pravac naših nada i čežnji.
I još mnogo tome (po važnosti) sličnih „večnutaka“, koji nikada neće biti previđeni i zaboravljeni, jer su postavljeni u same temelje našeg kolektivnog, otadžbinskog identiteta – utkani u srpsku povesnicu. U naš „smisao istorije“.

SREDNJOVEKOVNE LITIJE USRED 21. VEKA Kada govorimo o crkvenim, ali i narodnim litijama kojima su najbolji među građanima Crne Gore špartali uzduž i popreko svoje zemlje – nekada „gorštačke tvrđave slobode“, a u tom trenutku samo mesta preživljavanja porobljene „sirotinje raje“ – uvek koristimo izraz veličanstvene. „Veličanstvene litije“, kojima je istovremeno i na delu pokazano da postoje i horor priče sa srećnim krajem, da pravda na kraju ipak pobeđuje (ne samo u bajkama i dečjoj mašti), da stvarno postoji narod, a ne tek zbir glasača, članova političkih partija i usamljenih jedinki. I da postoji Božja sila na zemlji, za naših života, a ne samo u maglama onostranosti, tek posle fizičke smrti…
Nikada nećemo zaboraviti one zadivljujuće prizore sa čovekom pred kolonom, Isakom Simićevićem sa Žabljaka (s velikim drvenim krstom na kome je Hristovo Raspeće, a usred snežne mećave); sa starcem koji, sa sve štapom, mladalački predvodi svoje sugrađane pod zvučnim svodom ustalasanih crkvenih zvona; sa episkopom Metodijem, koji svojim telom štiti učesnike litija i prima udarce policije njima namenjene; s dve linije automobila s upaljenim svetlima što formiraju „svetleći krst“ usred polja iznad Berana; s ogromnom srpskom trobojkom na kojoj je svoje gnezdo svio grb Srpske pravoslavne crkve; s koncentričnim krugovima neraskidivog živog lanca okupljenog naroda oko svojih crkava i manastira po čitavoj Crnoj Gori; s decom i mladima, čitavom porodicama okupljenim oko ovog spontano izraženog narodnog otpora zlu i bezakonju… jer su ovo dokazi istinskog čuda koje se desilo tamo gde to nije niko očekivao, a nakon tolikih prethodnih poraza tog istog naroda (Kosovo, Srebrenica, Rusija, NATO…) i bezbrojnih nepravdi koje su ih lomile tolike godine u već razrađenom državnom mehanizmu za uspavljivanje savesti, ukidanje volje i savijanje kičme.
Ali „čovek snuje, a Bog odlučuje“, što i jeste konačna pouka ovih veličanstvenih litija. Okupljanja kojima su, uz „krst časni“, naslednici Njegoša i Marka Miljanova branili i odbranili svoju „slobodu zlatnu“. I izborili pravo na neku drugačiju, bolju i svetliju budućnost.

NASLEĐE PROŠLOGODIŠNJEG BUĐENJA I danas, kada je prošlo već skoro pola godine od poslednjeg ovakvog, litijskog okupljanja oko sada već počivšeg mitropolita Amfilohija i njegove desne ruke, vladike Joanikija, možemo da sabiramo prve utiske na temu rezultata i posledica ove specifične „pokazne vežbe“ vernosti Crkvi, precima i Bogu.
Možemo da izvučemo nekoliko nepobitnih zaključaka, nezavisno od daljeg (onog političkog) nastavka izbornom pobedom prekinutih litija… Pre svega, više niko i nikada neće moći da otima crkve i ruši našu Mitropoliju crnogorsko-primorsku.
I vernici SPC u Crnoj Gori neće biti ponižavani i maltretirani. Srbi će moći da slobodno iskazuju svoja nacionalna osećanja, a da ih to ne košta posla i optužbi za „rušenje države“.
Vraća se ćirilica, nakon dugog izgnanstva pod montenegrinskom okupacijom. Podići će se, iz ruševina, Njegoševa kapela na Lovćenu. Nacionalni popis i svi budući izbori biće slobodni i bez onih lukavih režimskih trikova iz protekle tri decenije.
Više će se voditi računa o mišljenju naroda u Crnoj Gori nego ikada do sada (kada su sve najvažnije odluke bile donošene dekretom, bez referenduma – osim onog jednog, nameštenog, od 21. maja 2006. godine).
Bahati Đukanovićevi tajkuni i silnici će biti razvlašćeni i postepeno će se uvoditi pravi zakoni koji će biti od svih poštovani. Vlast neće biti deljena partijama kao kolač na ovolike i onolike komade, u večnoj igri povlašćene političke elite.
I Crna Gora neće biti ideologizovana na titoističkim i velikohrvatskim osnovama u smeru sve veće i žešće srbofobije, gde je „Srbija uvek i za sve kriva“…
Ako to nekom nije dovoljno za ovaj „novi početak“, onda ne znam stvarno šta se dešava s nama. I kakvi su nam to kriterijumi očekivanja da tek rođena sloboda odmah obasja sve predele dugogodišnje tame.
Biće i novih izbora i mogućnosti za izjašnjavanja po raznim spornim (unutrašnjim i spoljašnjim) pitanjima, jer više neće postojati ona diktatorska, skoro pa beskrajna vladavine od tri decenije. S tim je završeno.
Tako da niko ne treba da se boji svega onog nedovršenog i još neizborenog. A toga, naravno, ima i te kako. Ali je proces oslobođenja počeo, nezaustavljivo i konačno. Što i jeste najveća tekovina litijskog okupljanja do tada zavađenih i međusobno nepoverljivih građana Crne Gore, predvođenih svojim duhovnim (a ne samo političkim) pastirima.
Ponovo se iz pepela rađa njegoševska Crna Gora.