PARNICA PROTIV SLOBOD(N)E MISLI

SLUČAJ DIMITRIJEVIĆ

Slučaj profesora Vladimira Dimitrijevića jedan je od procesa koji prete da u potpunosti dekonstruišu pravo na slobodu misli i govora kakvo poznajemo danas i uvedu opasan presedan u javni diskurs, reafirmišući tzv. delikt mišljenja (délit d’opinion), svojstven anahronim, totalitarnim sistemima. Parnica koju je protiv njega pokrenula NVO „Da se zna“ zbog kritičkog suda o homoseksualizmu i bibliografije korišćene kao argumentacije, za ishod može imati i potpunu zabranu javnog iznošenja sličnih stavova

Dok svetska javnost s velikom pažnjom i zaprepašćenjem prati kakve posledice i efekte izaziva cancel culture ili call-out culture i prisustvuje jednom postmodernističkom obliku ostrakizma, u vidu suspenzije naloga na društvenim mrežama odlazećeg predsednika SAD i njegovih pristalica, te poziva na njihovo izopštenje iz društvenih tokova, pa sve do apela da se Donald Tramp „izbriše“ iz scene jednog popularnog holivudskog božićnog filma, snimljenog pre tridesetak godina, domaća javnost u poslednjih nekoliko godina ima priliku da spozna kako izgleda „kultura gašenja“ u našim okvirima, odnosno kako izgleda združeni privatno-institucionalni pritisak na pojedince i njihove izrečene stavove.
Može se reći da je klica nadolazećeg proskribovanja svih onih koji javno iznose svoje vrednosne sudove o odnosu prema istopolnoj seksualnoj orijentaciji i čitavom korpusu s tim povezanih pitanja, i tema koje prate ovu društvenu pojavu, posejana još 2012. godine kada je tadašnji poverenik za zaštitu ravnopravnosti Nevena Petrušić objavila svoje „Mišljenje povodom diskriminatorskih stavova o LGBT osobama profesora M. B.“, tj. profesora Milana Brdara. Profesor Brdar je tada „optužen“ da je na predavanju izrekao, po standardima „novogovora“ i dogmatike „političke korektnosti“, zabranjeno mišljenje da je „za vreme njegovog studiranja homoseksualnost u udžbenicima psihijatrije bila oglašena kao bolest“, i „začudio se što to više nije slučaj“. Važno je ponoviti da je profesor Brdar tada istakao istorijsku činjenicu, tj. da je Američko udruženje psihijatara 1973. godine donelo odluku o uklanjanju homoseksualnosti s liste psihičkih poremećaja iz Dijagnostičkog i statističkog priručnika o mentalnim poremećajima, poznatijim kao DSM-3, kao i da je odluka o tome doneta preglasavanjem. To je bilo dovoljno da protiv profesora Brdara bude podneta pritužba, jer je iz perspektive tadašnjeg poverenika za zaštitu ravnopravnosti „mišljenje univerzitetskog profesora izneto studentima na predavanju da je homoseksualnost bolest, samo po sebi, akt diskriminacije, jer predstavlja neprihvatljivo etiketiranje i vređa dostojanstvo ovih osoba, stvarajući u odnosu na njih ponižavajuće i uvredljivo okruženje, te da same radnje kojima se lice ili grupa lica uznemirava i ponižava na osnovu njihovog ličnog svojstva mogu biti raznovrsne, uključujući i javno saopštavanje određenih stavova i mišljenja“.
Poseban primer kako izgledaju pokušaji institucionalizovanog disciplinovanja i nametanja autocenzure jesu slučajevi dekana Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, dr Branislava Ristivojevića, čiji je stav o tada usvojenom Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici završio pred najvišom sudskom instancom – Vrhovnim kasacionim sudom, i dr Miše Đurkovića, protiv kojeg je doneta preporuka poverenika o otklanjanju diskriminacije zbog autorskog teksta objavljenog u „Politici“ na temu promocije homoseksualnih pogleda na uređenje društva, konkretno u okviru obrazovnih institucija. Što se tiče dr Đurkovića, njegov slučaj okončan je „etiketom“ poverenika, da „ni posle opomene, nije postupio po preporuci“, ali i s nedvosmislenom porukom da svaki stav različit od nametnutog kao „zvaničnog“ može postati predmet institucionalnog sankcionisanja.
U slučaju čiji je akter bio profesor Ristivojević i koji je po svojim posledicama od izuzetnog značaja u kontekstu zaštite slobode govora, vođena je parnica koja po njegovim rečima „nije bila parnica o diskriminaciji već upravo parnica o slobodi govora“, jer po njegovom shvatanju poverenik „nije probao samo da mu zabrani da govori nego i da mu zabrani da razmišlja“. Sve je završeno presudom Vrhovnog kasacionog suda gde je zauzet stav da je „tuženi (Ristivojević) smeo i mogao i javno da iznese svoj vrednosni sud o predmetnoj temi jer to predstavlja slobodu izražavanja, koja je neophodna za opstanak i razvoj demokratskog društva i koja ne može predstavljati diskriminaciju samo zbog oštro upotrebljenih reči“, te da „demokratsko društvo podrazumeva slobodu iznošenja mišljenja. U suprotnom ne bi bilo prave demokratije. Ako bi se ograničilo pravo da neko iznese svoj vrednosni sud o nekoj pojavi, onda bi bila dovedena u pitanje demokratija i osnovni principi tolerancije, zajedničkog življenja i saradnje“. Drugim rečima, kako je presudu prokomentarisao gorepomenuti dr Miša Đurković, u pitanju je „granična presuda (landmark decision), kojom se prilično jasno uspostavlja i brani sloboda izražavanja u Srbiji, i iz koje se jasno vidi da je politika koju je ona (poverenik – prim. aut.) vodila sa čela institucije ideološki usmerena i suprotna zakonu“.

ODBRANA PRIRODNE PORODICE NA SUDU Konačno, domaća javnost će u dogledno vreme saznati i kakav je sudski epilog aktuelne parnice protiv profesora Vladimira Dimitrijevića, suočenog s tužbenim zahtevom da je u svom tekstu „U odbranu prirodne porodice“ izvršio akt diskriminacije protiv homoseksualaca, uz obrazloženje da je stavovima iznetim u navedenom tekstu povredio njihova prava i to ona zaštićena Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Profesor Dimitrijević je tako faktički optužen za ono što se nekad nazivalo „deliktom mišljenja“, što, po rečima profesora Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu dr Jovice Trkulje, podrazumeva „pravnu odgovornost za samu misao koja tek nastaje ili je nastala, bez obzira na to da li je javno izrečena ili ne, i koji je povod njenog nastanka. Njime se kriminalizuje samo mišljenje, lični stav, svest o nečemu čak i kada nije objavljena. Kod delikta mišljenja nema krivičnog dela, niti umišljaja, nema namere da se ono počini. Reč je o ličnom stavu i pogledu pojedinca na konkretna zbivanja u zemlji, bez pretenzije da se poziva ili podstiče na obaranje vlasti, na protivustavnu promenu društvenog i državnog uređenja, na podrivanje bezbednosti zemlje i sl.“.
U pitanju je delikt svojstven totalitarnim društvima i po svojoj prirodi bi trebalo da bude nezamisliv u društvu zasnovanom na legitimizaciji pluralizma svake vrste. S tim u vezi, istorijski primeri sankcionisanja mišljenja mogu se naći u srednjovekovnim pravnim sistemima i pravnom institutu „uvrede veličanstva“ (crimen laese maiestatis). Ovaj institut podrazumevao je inkriminaciju svakog postupanja, pa i verbalnog, ukoliko se proceni da ono narušava ugled i dostojanstvo vladara. Stoga se na pitanje kakav status se pokušava dodeliti jednoj društvenoj grupi odgovor sam nameće.
Zarad razumevanja šireg konteksta procesa koji se vodi protiv profesora Dimitrijevića važno je napomenuti o kakvoj sadržini teksta je reč i šta je izazvalo prvo sprovođenje postupka od poverenika – okončan oglašavanjem Dimitrijevića za diskriminatora, a potom i pokretanjem parnice od tužioca NVO „Da se zna“. U svom tekstu Dimitrijević je izneo, ili možda je bolje reći preneo stavove američkih stručnjaka, prof. dr Alana Karlsona i Pola Merua o tome šta je po njihovom shvatanju prirodna porodica i kakav je njen položaj u svetu koji se menja, odnosno stanovište o prirodnoj porodici koje su Karlson i Meru na nenametljiv način opisali u „Porodičnom manifestu“. Ukratko oni su izneli svoje lično mišljenje kako je „prirodna porodica pravi put koji vodi u valjan život, istinsku sreću, i blagostanje“ i kako „živeći u zajednici, članovi ovakve porodice uče se čovekoljublju, dajući se bez razmišljanja o sebi“, te da „dobrota se uzvraća dobrotom, iz čega nastaje domostroj ljubavi“, da je „to ljubav koja majkama mami blistav osmeh na lice i koja očeve čini ponosnim što njihova deca izrastaju u karakterne mlade ljude“.
Dalje, u tekstu profesora Dimitrijevića je dat kratak osvrt i na knjigu Slobodana Antonića „Kritika radikalnog feminizma“, koja se bavi tumačenjem gramatike „rodne ravnopravnosti“, tj. koja iznosi tezu da je osnovna ideja feminizma stav da je biološki pol nevažan, a da je bitan „džender (rod)“, te da je „rod“ društveno konstruisani pol, što je profesor Dimitrijević kritički prokomentarisao i istakao da „roditelji imaju pravo da podižu svoju decu i da ih štite od totalitarnih upliva i lažnih ideologija“, navodeći niz pravnih domaćih i međunarodnih akata koji takvo mišljenje potkrepljuju. U tekstu je pored toga dat prostor i pojmu „političkog homoseksualizma“, uz navođenje pojašnjenja ruske naučnice prof. dr Natalije Naročnickaje, koja kaže da je reč o instrumentalizaciji legitimne borbe za prava homoseksualaca, tj. da „savremena borba LGBT pokreta nema nikakve veze sa pravima homoseksualaca“.
Dakle, tekst je po svojoj sadržini predstavljao uobičajen doprinos javnoj raspravi, neizostavnoj fazi kada je reč o usvajanju zakona, a napisan je s gledišta pravoslavnog hrišćanina, koji podrazumeva hrišćanski kodeks ponašanja, morala, vaspitanja i, naposletku, hrišćanski odnos prema pitanju homoseksualnosti. Očigledno je, međutim, da određene državne institucije, ali i učesnici društveno-političkog života kakve su NVO, imaju sve manje razumevanja za stavove drugačije od njihovih. S tim u vezi poseban kuriozitet predstavlja činjenica da je profesor Dimitrijević optužen za diskriminaciju, iako on kao neko ko je istupio kao fizičko lice u okviru svoje sfere privatnosti, dakle ne kao nosilac nekog javnog ovlašćenja, i ne može doći u poziciju da nekog diskriminiše, na način kako je to definisano Ustavom i zakonima.
Tako se dolazi do paradoksalne situacije, da ideološki baštinici „evropskih vrednosti“, i kao takvi poklonici Francuske buržoaske revolucije, pokazuju da su spremni da uđu u jednu institucionalnu borbu zarad zabrane slobode mišljenja i govora. Pri tome zaboravljaju čak i tekovinu jednog od ideoloških inspiratora velikih promena 18. veka Fransoa Mari Arua, poznatijeg pod pseudonimom Volter, sublimiranoj u izreci: „Ne slažem se ni sa jednom rečju koju si izgovorio, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da to kažeš.“
Stavljanjem profesora Dimitrijevića u ulogu tuženog, zbog izrečenog vrednosnog stava, može se zaključiti da „progresivne“ snage od nasleđa Francuske revolucije više baštine giljotinu i jakobinsku diktaturu, nego vrednosti proklamovane Deklaracijom o pravu čoveka i građanina u kojoj, između ostalog, piše: „Pravo na izražavanje sopstvenih misli i stavova putem štampe ili na druge načine, pravo na miroljubiva okupljanja, slobodno ispovedanje religije, ne može biti zabranjeno.“

SLUČAJ DIMITRIJEVIĆ KAO BATINA ZA NEPOSLUŠNE Slučaj profesora Dimitrijevića očigledno je deo jedne sveobuhvatnije matrice koja na globalnom planu, upravo ovih dana, kroz cenzuru i ukidanje slobode govora na društvenim mrežama, demonstrira svu totalitarnost neoliberalnog kulta. Stoga ne treba gajiti iluzije da „Prenapregnuta imperija“ neće koristiti sve poluge moći kako bi izvojevala ostvarenje agende, čiji je cilj dekompozicija tradicionalnog pogleda na svet, odnosno pre svega dekompozicija tradicionalnog shvatanja porodice.
Jedan od instrumenata postmodernog ostrakizma nepodobnih pojedinaca predstavlja i njihova stigmatizacija kroz institucionalno disciplinovanje, jer se suštinski i iza slučaja profesora Dimitrijevića krije perfidan pokušaj nametanja jednog totalitarnog obrasca mišljenja, zaodenutog u formu „zaštite od diskriminacije“, a teleološki usmeren na trijumfalno „marširanje kroz institucije“. Metodologija takvog pristupa opisana je u onome što se u teoriji socijalnog inženjeringa prepoznaje kao „Overtonov prozor“, tj. ono što je kolokvijalnim rečnikom poznato kao princip „kuvanja žabe“. Uklanjanje i poništavanje svakog mišljenja i stava koje je u suprotnosti s diktiranim narativom samo je jedan od šest koraka metodološki prepoznatih u okviru „prozora diskursa“, stvorenog 1990-ih godina od Džozefa Overtona, bivšeg potpredsednika američke analitičke institucije „Makino centar za javnu politiku“. Reč je o tehnologiji manipulacije svešću jednog društva tako što se postepeno ono što je nezamislivo prevodi u oblast „radikalnog“; odmah posle toga postaje „prihvatljivo“, zatim mu se pruža „razumevanje“, onda je „popularno“, da bi na kraju bilo ozakonjeno, tj. određeno društveno neprihvatljivo ponašanje vremenom postaje društveno poželjno. Stoga je dužnost svakog slobodoumnog građanina da stane ne toliko u odbranu prirodne porodice koliko u odbranu slobode misli, u odbranu profesora Dimitrijevića.

NEOLIBERALIZAM I IDEOLOGIJA HOMOSEKSUALIZMA Posmatrano iz šire perspektive, propagiranje homoseksualizma može se tumačiti kao deo sveobuhvatnog pritiska neoliberalne ideologije protiv „haotične sveukupnosti“ prostih smetnji, grešaka, rečju – „buke“ koja se po inerciji protivi graditeljima „novog liberalnog poretka“, kako je to opisao ruski mislilac Aleksandar Dugin. Stoga u očima tvoraca „novog društva“ tekst Vladimira Dimitrijevića predstavlja vid anomalije i pobune protiv jedne monopolske ideologije, koja ne dopušta postojanje nijedne druge, odnosno ideologije neoliberalizma koja sve „ređe istupa kao razborita i slobodno prihvaćena politička filozofija, već postaje nešto nesvesno, podrazumevano, nagonsko“. Duginovim rečima: „Takav nagonski liberalizam, koji pretenduje na pretvaranje u matricu sadašnjice koje većina nije svesna, postepeno stiče groteskne crte.“ A da sticanje „grotesknih crta“ postaje deo zvanične politike (još uvek) najmoćnije svetske vojne sile, postalo je jasno još 2011. godine kada je Barak Obama izdao direktivu kojom se „prava i tretman lezbejki, gej, biseksualnih i transrodnih osoba van granica SAD proglašavaju za prioritet u američkoj spoljnoj politici“. Stoga se može očekivati da će svaki stav poput stavova profesora Brdara, Ristivojevića, Đurkovića ili Dimitrijevića, ali i onaj poput istraživačkog rada Džudit Risman i njene analize „naučnog“ rada Alfreda Kinsija, ideološkog tvorca seksualne revolucije 1960-ih godina i njegovih studija „Seksualno ponašanje muškarca“ i „Seksualno ponašanje žena“, tj. ispitivanja sprovođenih u okviru „stolova 30, 31, 32, 33 i 34“, biti predmet interesovanja Stejt departmenta. Na ovakav način Obamina administracija ujedno je i prvi put uvela pitanje prava ljudi „netradicionalne seksualne orijentacije“ u okvire zvanične državne spoljne politike SAD, što podrazumeva da je ta politika postala institucionalizovana i da kao takva predstavlja zvaničan instrument pritiska na sva društva širom sveta koja baštine drugačije socijalne poglede.