Odlazak heroine

Mira Furlan (1955–2021)

Sve brže, nažalost, iz našeg sveta odlaze jugoslovenski kulturni biseri poput onih kojima je pripadala nedavno preminula glumica Mira Furlan. Ostaje da se ponosimo što smo ih imali. I da se sećamo. Kada je reč o ovoj izuzetnoj glumici, to neće biti teško jer njeno bogato žitije nudi mnoštvo dobrih razloga za ponos i sećanje na njen učinak i doprinos u svetu filma, i životu van ekrana

Na koji način je, najpre od kolega, dočekana i ispraćena tragična vest s one strane okeana o smrti glumice Mire Furlan (1955–2021) najbolje govori o njenom važnom mestu u istoriji naše kinematografije, televizije, pozorišta, glumišta, kulture. Mesto koje (činilo se tako i njoj) kao da nije bilo tako važno prepoznato od svih onih od kojih je moralo da bude, a koji se tako glasno sada javljaju istinski tužni ili samo prigodno licemerno ucveljeni. Međutim, kako god da se posmatra to mesto, iz koje god perspektive i vremenske pozicije, Mira Furlan je za sobom ostavila mnoštvo povoda da zauvek bude pominjana s ponosom svih onih koji bi morali da budu ponosni, savremenika njenih i jugoslovenskih.

Jer ona je najpre jugoslovenska glumica. Iako ni te države ni njene moćne kulture, sazidane od izuzetnih talenata kojima je i ona pripadala, više odavno nema, a između granica njenih republika, čije su se kulture ukrštale i međusobno podsticale, inspirisale i činile boljim, odavno su podignuti zidovi i prepreke. I kada se makar i na ovaj opraštajući način okrenemo vremenu kada ti zidovi nisu postojali, neminovno je prepoznavanje zaslužnih što je podizanje tih zidova ipak neko vreme odlagano. Među njima je i Mira Furlan. Ne samo zbog svojih od vremena u kojima je živela i radila kulturnijih, umerenijih, širih i fleksibilnijih nazora, kojima je činila da nas zavade što je moguće kasnije, ili što je rođena na jednoj strani tih zavada (Zagreb), a živela i volela i radila i uzdizala porodicu na drugoj (Beograd), već jednostavno što je osoba kojoj je, kao i većini istinskih zvezda tadašnje države, velika Jugoslavija, zemlja u kojoj je rođena i stekla ime, bila draga, važna i potrebna. Bila je heroina i na ekranu i van njega. Ali to je imalo svoju cenu, u jednom trenutku toliko veliku da je život ovde postao nemoguć čak i za nju. Ili baš za nju. Na vrhuncu slave, a ipak još uvek na početku velike karijere, Mira Furlan je sa suprugom, srpskim režiserom rođenim u Zagrebu Goranom Gajićem, krajem 1991. godine emigrirala u Sjedinjene Države, koje su sada trajno omeđene svakojakim barijerama i isparcelisane izmišljenim „nepomirljivim razlikama“. U Americi je, s povremenim poslovnim dolascima u „stare krajeve“, ostala sve do svoje nedavne tragične, ipak i bizarne smrti. Dok milioni širom sveta umiru od kovid pošasti, ona se zarazila virusom Zapadnog Nila, i posle teške i dugotrajne bitke izgubila je borbu s njim.

Kako piše u njenoj zvaničnoj biografiji, poslednja uloga Mire Furlan je epizoda u niskobudžetskoj ratnoj drami „Izgaranje“, u kojoj grupa hrabrih disidenata za vreme Drugog svetskog rata iza nemačkih linija emituje radio-poruke nade i podstreka. Nekako simbolično. Možda su nam, iako na prvi pogled tako ne deluje, baš sada potrebne slične poruke. Svima nama i „tamo“ i „ovde“. A ona ih je uvek slala. I odande i odavde. Bez obzira na cenu.
Upamćena je kao zvezda filmova „U raljama života“, „Lepota poroka“, „Zadarski memento“, „Otac na službenom putu“, „Ćao, inspektore“, „Za sada bez dobrog naslova“ i još desetak drugih u kojima je i epizodama uspevala da osvoji naklonost publike i stekne ogromnu popularnost i najznačajnije nagrade, najpre kao seks-simbol ondašnje Jugoslavije, ali ubrzo i kao moćno talentovana glumica, i te kako sposobna za najzahtevnije izazove i najteže dramske role. Igrala je i na malim ekranima i u brojnim komadima u pozorištu. Pošto se, povremeno se vraćajući u naš novi izdeljeni svet, obrela u nekoliko filmova iz produkcija skoro svih bivših republika, a s one strane okeana stekla popularnost ulogama u veoma popularnim televizijskim serijama „Vavilon 5“ i „Izgubljeni“, Mira Furlan je, kao potpuno sazrela glumica i svim iskušenjima koje život neminovno donosi s godinama značajno obogaćenim talentom, pokazala svoju pravu glumačku snagu odigravši niz zahtevnih dramskih rola u briljantnom maniru. Pojavila se, recimo, u muževljevoj kultnoj seriji „Vratiće se rode“, filmu Danisa Tanovića „Cirkus Kolumbija“, teškoj dramskoj seriji „Vere i nevere“, bila je deo slavne ekipe uspešnog crnohumornog filma Gorana Markovića „Turneja“, bosanske porodične drame „Sa majkom“, a onda se, zauvek, vratila u svoj američki dom, s karijerom i dalje na televiziji i u SF žanru, ovog puta slabijeg kvaliteta i popularnosti, u TV seriji „Svemirska komanda“, kojom je, pored pomenutog poslednjeg filma, okončala karijeru kojom može da se ponosi i ona, a i mi. Sve je manje među živima tih jugoslovenskih kulturnih bisera kojima je pripadala i ona. Ostaje da se ponosimo što smo ih imali. I nju među njima. I da se sećamo. To svakako ne bi trebalo da bude teško jer njeno bogato žitije nudi mnoštvo dobrih razloga za ponos i sećanje i kada je reč o njenom učinku i doprinosu na ekranu, i van njega.