Jelisejske misterije

Kako nam EU propagandisti u medijima, nevladinom sektoru i državnim strukturama iz godine u godinu ispiraju mozgove

Posle 5. oktobra 2000. godine na listu naših, gotovo oficijelnih, političkih i medijskih rituala uvršćeno je obeležavanje Jelisejskog sporazuma. O njemu se svakog januara ushićeno govorilo kao da se direktno na nas odnosi, te nam je doneo mnogo toga dobrog. U tome se toliko daleko išlo da su neke naše institucije priređivale prijeme povodom njegovih jubileja (npr. četrdesete ili pedesete godišnjice). Srećom, takva oficijelna euforija je nestala. Verovatno i zbog toga što je postala nerealna tzv. EU perspektiva Srbije. Ali EU lobisti ne odustaju. I dalje pokušavaju da nas indoktriniraju, a u tome im volonterski pomažu oni u medijima koji su utonuli u njihove laži pa ih recituju jer drugo ne znaju. O svemu tome svedoče iskrivljena podsećanja na pomenuti sporazum koja smo prethodnih dana mogli da pratimo. [restrict]

OD PRAGMATIZMA KA PROŽIMANJU Nekadašnji francuski predsednik Šarl de Gol (1890–1970) i nemački kancelar Konrad Adenauer (1876–1967) potpisali su u Parizu 22. januara 1963. sporazum o pomirenju svojih naroda. Zapadnoevropske integracije u ekonomskoj i energetskoj sferi – čiji je dotadašnji vrhunac bilo obrazovanje Evropske ekonomske zajednice 1957. godine – uveliko su se odvijale, ali su u Parizu i Berlinu procenili da to nije dovoljno.
Odlučili su da je vreme da se od hladnog pragmatizma krene ka toploj, gotovo bratskoj saradnji. Da bi se do nje stiglo, bilo je potrebno posvećeno raditi u cilju dubinskog približavanja dva naroda. To su Francuzi predložili a Nemci oberučke prihvatili. U skladu s tim obe strane su se opredelile za sporazum koji bi, uz neizostavno pozivanje na visokoparna načela, predviđao i konkretne mere koje su osmišljene da omoguće da proklamovano zaživi.
Tako je trasiran put za mnogo bližu saradnju dve države, odnosno za koordinaciju rada njihovih institucija, od nižeg nivoa do redovnog održavanja zajedničkih sednica vlada, sa svim što iz toga proizlazi. Na to se nadovezivalo ubrzano društveno prožimanje, od onoga koje je rezultat pokretanja masovnog bratimljenja gradova i sela, do zajedničkog održavanja brojnih kulturnih i drugih manifestacija i stvaranja institucionalnih okvira za omladinsku saradnju.

USPEH MODIFIKOVANOG SPORAZUMA? Cilj je bio da se nemačko i francusko društvo na mnogim poljima isprepletu i onda spontano sarađuju, a ne da samo mirno koegzistiraju. To se i desilo. Utoliko je Jelisejski sporazum uistinu postao katalizator francusko-nemačkog pomirenja i odskočna daska za izgradnju njihovog prijateljstva. Ujedno je bio primer, i to dopunjen konkretnim rešenjima, za druge u Evropi. Konačno, tačno je i to da je predstavljao impuls za nadogradnju evropskih ekonomskih integracija političkim elementima bez kojih ona nije mogla da bude produbljena do nivoa koji je podrazumevalo stvaranje Evropske unije (1992).
Polazeći od svega navedenog, nije netačno kada se sporazum kojim se bavimo retrospektivno predstavlja kao jedan od nosećih stubova EU. Ali mnogo toga suštinski bitnog i za današnje njeno stanje, odnosno buduće domete evropskih integracija, što je usledilo ubrzo posle njegovog potpisivanja, prećutkuje se i u Srbiji i u svetu. Svih ovih godina kod nas u velikim medijima o tome gotovo da nije bilo ni reči. Ni u okruženju stvari nisu ništa bolje, dok se u globalnim razmerama samo lukavije igra ista igra prećutkivanja. Ponešto se od onoga što ne treba građani da shvate provuče, ali se u narednim koracima to obesmisli.

GLUVI TELEFONI Mastilo na Jelisejskom sporazumu još se nije ni osušilo, a počela su velika (geo)politička prepucavanja oko njega. Pošto je dogovor o međusobnoj saradnji sklopljen, francuski političari i mediji su počeli da ga predstavljaju kao početak izgradnje samosvojne i jake Evrope. Oni nemački su pak skromno govorili o francusko-nemačkoj saradnji na polju kulture, prosvete, sporta, privrede. Uzdržavali su se da idu dalje od toga, ali nisu demantovali Francuze. Oni su opet očekivali od Nemaca da ih aktivno prate a ne da čekaju da vide šta će se desiti.
Pariz nije bio spreman dugo da trpi takvo ponašanje. Francuski mediji i državni vrh počeli su otvoreno da ističu da je pravi smisao sporazuma francusko-nemačko geopolitičko približavanje, a da je uslov za to da Nemci izađu iz američke senke i stanu na sopstvene noge. Kako su govorili, Francuska želi novu, moćnu Evropu, ali nju ne može da gradi s tuđim vazalima već samo s emancipovanim državama.
Od Nemačke ali i drugih zapadnoevropskih država očekivalo se da počnu da zaokružuju svoj suverenitet po uzoru na politiku koju je poveo De Gol. Očito je Adenauer iza zatvorenih vrata iskazao spremnost da povuče neke poteze koji vode u tom smeru, ali ili se brzo predomislio, ili je Pariz pogrešno protumačio njegovu načelnu želju da povede svoju zemlju putem oslobođenja kao spremnost da to radi odmah. Ono što su Nemci možda nameravali da čine tiho i dugoročno pomislio je da će se posle zaključivanja sporazuma odvijati munjevito. Na kraju, da li zbog brzopletosti De Gola ili nespremnosti na rizik nemačkog establišmenta, odnosno objektivno suviše jakih stega anglosaksonskih protektora, od onoga što su Francuzi želeli nije bilo ništa. Tako je ostalo i do današnjih dana.

NEMAČKO (SAMO)PONIŽENJE U svemu tome, kao što je rečeno, bilo je bitno, možda i presudno, to što Amerikanci nisu sedeli skrštenih ruku i čekali da im se Evropa u širim razmerama otrgne, kao što se to već desilo s Francuskom. Ono što je Pariz poručivao za njih je bilo crveno svetlo koje je privuklo pažnju svih njihovih službi i podstaklo ih da energično deluju. Radilo se kako ispod, tako i iznad površine vode, pa je i tadašnji predsednik SAD Džon Kenedi (1917–1963) oštro iskazao Nemcima nezadovoljstvo zbog onoga što su Amerikanci shvatili kao njihovu nameru da se polako distanciraju od „velikog brata“, ali za to još nisu imali hrabrosti.
Da se u narednom periodu ne bi okuražili, u Vašingtonu su se odlučili za primenu niza mera pritiska na svoje prekomorske „prijatelje“. Čisto da se ne zaboravi da se „družba“ ipak zasniva na okupaciji. Suočeni s tim, Nemci su brzo zaboravili na suverenističke ideje s kojima su diskretno počeli da koketiraju posmatrajući postupke Francuza. Na bezbroj načina požurili su da izraze lojalnost i pokornost svojim prekookeanskim starateljima. To je kulminiralo u vidu krajnje neuobičajenog jednostranog dodavanja preambule ranije potpisanom međunarodnom sporazumu. Samoponižavanju koje je iz nje isijavalo bitno je doprineo i njen sadržaj.
Preambulu je u paketu ratifikacije Jelisejskog sporazuma usvojio nemački parlament (Bundestag) 15. juna 1963. godine. U njoj je eksplicitno navedeno da je Nemačka – koja potpisuje ugovor s drugom zemljom – čvrsto opredeljena za tesnu saradnju sa SAD, te da će nju kao prioritet razvijati i nadalje. Uz to je istaknuta njena privrženost zapadnim vojnim integracijama, tj. NATO-u, pod – kako je bukvalno rečeno – vođstvom Amerike. Time su stavili tačku na ono što je potpisujući s njima sporazum priželjkivao Šarl de Gol. Propratio je to rečima: „Nemci sebe u potpunosti stavljaju u američku službu. Oni izdaju Evropu.“ Kasnije, osvrnuvši se na opisane događaje, naglasio je da su Nemci bili „njegova najveća nada a ispali su njegovo najveće razočaranje“.

ZBUNJUJUĆI MOZAIK Radi se o zanimljivoj geopolitičkoj epizodi koja objašnjava gde je EU danas. Govori o tome zašto „degolizam“ u evropskim razmerama nije razmahnuo krila. Verovatno baš zbog toga se i na druge načine suočava s marginalizacijom. Od strane evroatlantskih stratega evropske integracije su zamišljene kao put za konsolidovanje i dodatno jačanje američke zone dominacije u Evropi. Nije preterano reći da su lansirane u svrhu stvaranja civilnog krila transatlantskog vojnog povezivanja (NATO). Nije bilo u planu da se Evropa okrene sebi i postane autentičan geopolitički faktor već da ostane podređeni mlađi brat. Doduše nešto jači, odnosno sposobniji da doprinosi zajedničkoj odbrambenoj politici.
De Gol je pokušao da situaciju preokrene i stoga mu je bilo važno stvaranje francusko-nemačke osovine u duhu vrednosti koje je zagovarao. No u tom pogledu nije uspeo. Ono što je ispalo od te osovine stavljeno je u stari okvir. Francuska inovacija poslužila je daljem razvoju proameričkih evropskih integracija umesto oslobođenju Evrope. Ipak, nastavile su da žive i težnje da se to dogodi. Sve to, ali i štošta drugo, čime se sada nećemo baviti, učinili su da EU bude čardak ni na nebu ni na zemlji.
Do današnjeg dana u njoj se odvija borba struje koja teže emancipaciji u odnosu na Vašington i one koja bi da EU u još većoj meri bude prateći NATO orkestar. Ima onih koji se zalažu za veću centralizaciju generalno ili samo na određenim poljima, kao i onih koji smatraju da je potrebno učiniti nekoliko koraka nazad. I sve to nije kraj već samo početak priče, pri čemu su moguće raznovrsne kombinacije. Od centralizacije u cilju uspešnije evroatlantske saradnje do istog radi definisanja samosvojnog evropskog puta. Ili drugačije: od reafirmisanja suverenizma na nacionalnom nivou kako bi Evropa bila slabija u odnosu na SAD do stavljanja akcenta na njega kako bi kao savez nacionalnih država postala moćnija. Stvari ne da nisu crno-bele već se radi o istinski čudnom mozaiku s mnogo boja i nijansi.

EU TOTALITARIZAM Mi ne treba time previše da se opterećujemo već da sagledavajući sve to shvatimo o kakvom lovu u mutnom se radi. Pompezne evropske priče kojima smo bili a bogami smo i sada bombardovani, potpuno su nakaradne. I to ne samo zato što se Brisel prema nama ponaša maćehinski (što znamo da je fakat) već i stoga što su mnoge stvari – da parafraziram Šekspira – trule u samoj Uniji evropskoj.
Tu ima mnogo manje bajnih, kako ih nazivaju, evropskih vrednosti, a mnogo više interesima motivisane prljave borbe. Nas ubeđuju da su humanističke kulise realnost dok nam skrivaju brutalnu istinu. To podseća na propagandna zastranjivanja iz vremena komunističkog totalitarizma kroz koji smo prošli. Samo se mračni posao obavlja sofisticirano. I to je to. U pitanju su misterije našeg doba.
A one su u antičko doba, kod Grka i Rimljana, označavale tajne verske obrede u kojima su učestvovali izabrani. Izvodile su se zakulisno, bez učešća širokih masa, ali su kultovi kojima su bile posvećene i te kako prenošeni i na njih. Tako je i sa EU. Ovakva kakva je služi izabranima (evroatlantskoj anacionalnoj eliti) a nameće se posredno ili neposredno mnogima. Radi toga su osmišljene razne misterije kakva je i ona kojom smo se bavili a u čijem je središtu Jelisejski sporazum.

[/restrict]