Јелисејске мистерије

Како нам ЕУ пропагандисти у медијима, невладином сектору и државним структурама из године у годину испирају мозгове

После 5. октобра 2000. године на листу наших, готово официјелних, политичких и медијских ритуала увршћено је обележавање Јелисејског споразума. О њему се сваког јануара усхићено говорило као да се директно на нас односи, те нам је донео много тога доброг. У томе се толико далеко ишло да су неке наше институције приређивале пријеме поводом његових јубилеја (нпр. четрдесете или педесете годишњице). Срећом, таква официјелна еуфорија је нестала. Вероватно и због тога што је постала нереална тзв. ЕУ перспектива Србије. Али ЕУ лобисти не одустају. И даље покушавају да нас индоктринирају, а у томе им волонтерски помажу они у медијима који су утонули у њихове лажи па их рецитују јер друго не знају. О свему томе сведоче искривљена подсећања на поменути споразум која смо претходних дана могли да пратимо.

[restrict]

ОД ПРАГМАТИЗМА КА ПРОЖИМАЊУ Некадашњи француски председник Шарл де Гол (1890–1970) и немачки канцелар Конрад Аденауер (1876–1967) потписали су у Паризу 22. јануара 1963. споразум о помирењу својих народа. Западноевропске интеграције у економској и енергетској сфери – чији је дотадашњи врхунац било образовање Европске економске заједнице 1957. године – увелико су се одвијале, али су у Паризу и Берлину проценили да то није довољно.
Одлучили су да је време да се од хладног прагматизма крене ка топлој, готово братској сарадњи. Да би се до ње стигло, било је потребно посвећено радити у циљу дубинског приближавања два народа. То су Французи предложили а Немци оберучке прихватили. У складу с тим обе стране су се определиле за споразум који би, уз неизоставно позивање на високопарна начела, предвиђао и конкретне мере које су осмишљене да омогуће да прокламовано заживи.
Тако је трасиран пут за много ближу сарадњу две државе, односно за координацију рада њихових институција, од нижег нивоа до редовног одржавања заједничких седница влада, са свим што из тога произлази. На то се надовезивало убрзано друштвено прожимање, од онога које је резултат покретања масовног братимљења градова и села, до заједничког одржавања бројних културних и других манифестација и стварања институционалних оквира за омладинску сарадњу.

УСПЕХ МОДИФИКОВАНОГ СПОРАЗУМА? Циљ је био да се немачко и француско друштво на многим пољима испреплету и онда спонтано сарађују, а не да само мирно коегзистирају. То се и десило. Утолико је Јелисејски споразум уистину постао катализатор француско-немачког помирења и одскочна даска за изградњу њиховог пријатељства. Уједно је био пример, и то допуњен конкретним решењима, за друге у Европи. Коначно, тачно је и то да је представљао импулс за надоградњу европских економских интеграција политичким елементима без којих она није могла да буде продубљена до нивоа који је подразумевало стварање Европске уније (1992).
Полазећи од свега наведеног, није нетачно када се споразум којим се бавимо ретроспективно представља као један од носећих стубова ЕУ. Али много тога суштински битног и за данашње њено стање, односно будуће домете европских интеграција, што је уследило убрзо после његовог потписивања, прећуткује се и у Србији и у свету. Свих ових година код нас у великим медијима о томе готово да није било ни речи. Ни у окружењу ствари нису ништа боље, док се у глобалним размерама само лукавије игра иста игра прећуткивања. Понешто се од онога што не треба грађани да схвате провуче, али се у наредним корацима то обесмисли.

ГЛУВИ ТЕЛЕФОНИ Мастило на Јелисејском споразуму још се није ни осушило, а почела су велика (гео)политичка препуцавања око њега. Пошто је договор о међусобној сарадњи склопљен, француски политичари и медији су почели да га представљају као почетак изградње самосвојне и јаке Европе. Они немачки су пак скромно говорили о француско-немачкој сарадњи на пољу културе, просвете, спорта, привреде. Уздржавали су се да иду даље од тога, али нису демантовали Французе. Они су опет очекивали од Немаца да их активно прате а не да чекају да виде шта ће се десити.
Париз није био спреман дуго да трпи такво понашање. Француски медији и државни врх почели су отворено да истичу да је прави смисао споразума француско-немачко геополитичко приближавање, а да је услов за то да Немци изађу из америчке сенке и стану на сопствене ноге. Како су говорили, Француска жели нову, моћну Европу, али њу не може да гради с туђим вазалима већ само с еманципованим државама.
Од Немачке али и других западноевропских држава очекивало се да почну да заокружују свој суверенитет по узору на политику коју је повео Де Гол. Очито је Аденауер иза затворених врата исказао спремност да повуче неке потезе који воде у том смеру, али или се брзо предомислио, или је Париз погрешно протумачио његову начелну жељу да поведе своју земљу путем ослобођења као спремност да то ради одмах. Оно што су Немци можда намеравали да чине тихо и дугорочно помислио је да ће се после закључивања споразума одвијати муњевито. На крају, да ли због брзоплетости Де Гола или неспремности на ризик немачког естаблишмента, односно објективно сувише јаких стега англосаксонских протектора, од онога што су Французи желели није било ништа. Тако је остало и до данашњих дана.

НЕМАЧКО (САМО)ПОНИЖЕЊЕ У свему томе, као што је речено, било је битно, можда и пресудно, то што Американци нису седели скрштених руку и чекали да им се Европа у ширим размерама отргне, као што се то већ десило с Француском. Оно што је Париз поручивао за њих је било црвено светло које је привукло пажњу свих њихових служби и подстакло их да енергично делују. Радило се како испод, тако и изнад површине воде, па је и тадашњи председник САД Џон Кенеди (1917–1963) оштро исказао Немцима незадовољство због онога што су Американци схватили као њихову намеру да се полако дистанцирају од „великог брата“, али за то још нису имали храбрости.
Да се у наредном периоду не би окуражили, у Вашингтону су се одлучили за примену низа мера притиска на своје прекоморске „пријатеље“. Чисто да се не заборави да се „дружба“ ипак заснива на окупацији. Суочени с тим, Немци су брзо заборавили на суверенистичке идеје с којима су дискретно почели да кокетирају посматрајући поступке Француза. На безброј начина пожурили су да изразе лојалност и покорност својим прекоокеанским старатељима. То је кулминирало у виду крајње неуобичајеног једностраног додавања преамбуле раније потписаном међународном споразуму. Самопонижавању које је из ње исијавало битно је допринео и њен садржај.
Преамбулу је у пакету ратификације Јелисејског споразума усвојио немачки парламент (Бундестаг) 15. јуна 1963. године. У њој је експлицитно наведено да је Немачка – која потписује уговор с другом земљом – чврсто опредељена за тесну сарадњу са САД, те да ће њу као приоритет развијати и надаље. Уз то је истакнута њена приврженост западним војним интеграцијама, тј. НАТО-у, под – како је буквално речено – вођством Америке. Тиме су ставили тачку на оно што је потписујући с њима споразум прижељкивао Шарл де Гол. Пропратио је то речима: „Немци себе у потпуности стављају у америчку службу. Они издају Европу.“ Касније, осврнувши се на описане догађаје, нагласио је да су Немци били „његова највећа нада а испали су његово највеће разочарање“.

ЗБУЊУЈУЋИ МОЗАИК Ради се о занимљивој геополитичкој епизоди која објашњава где је ЕУ данас. Говори о томе зашто „деголизам“ у европским размерама није размахнуо крила. Вероватно баш због тога се и на друге начине суочава с маргинализацијом. Од стране евроатлантских стратега европске интеграције су замишљене као пут за консолидовање и додатно јачање америчке зоне доминације у Европи. Није претерано рећи да су лансиране у сврху стварања цивилног крила трансатлантског војног повезивања (НАТО). Није било у плану да се Европа окрене себи и постане аутентичан геополитички фактор већ да остане подређени млађи брат. Додуше нешто јачи, односно способнији да доприноси заједничкој одбрамбеној политици.
Де Гол је покушао да ситуацију преокрене и стога му је било важно стварање француско-немачке осовине у духу вредности које је заговарао. Но у том погледу није успео. Оно што је испало од те осовине стављено је у стари оквир. Француска иновација послужила је даљем развоју проамеричких европских интеграција уместо ослобођењу Европе. Ипак, наставиле су да живе и тежње да се то догоди. Све то, али и штошта друго, чиме се сада нећемо бавити, учинили су да ЕУ буде чардак ни на небу ни на земљи.
До данашњег дана у њој се одвија борба струје која теже еманципацији у односу на Вашингтон и оне која би да ЕУ у још већој мери буде пратећи НАТО оркестар. Има оних који се залажу за већу централизацију генерално или само на одређеним пољима, као и оних који сматрају да је потребно учинити неколико корака назад. И све то није крај већ само почетак приче, при чему су могуће разноврсне комбинације. Од централизације у циљу успешније евроатлантске сарадње до истог ради дефинисања самосвојног европског пута. Или другачије: од реафирмисања суверенизма на националном нивоу како би Европа била слабија у односу на САД до стављања акцента на њега како би као савез националних држава постала моћнија. Ствари не да нису црно-беле већ се ради о истински чудном мозаику с много боја и нијанси.

ЕУ ТОТАЛИТАРИЗАМ Ми не треба тиме превише да се оптерећујемо већ да сагледавајући све то схватимо о каквом лову у мутном се ради. Помпезне европске приче којима смо били а богами смо и сада бомбардовани, потпуно су накарадне. И то не само зато што се Брисел према нама понаша маћехински (што знамо да је факат) већ и стога што су многе ствари – да парафразирам Шекспира – труле у самој Унији европској.
Ту има много мање бајних, како их називају, европских вредности, а много више интересима мотивисане прљаве борбе. Нас убеђују да су хуманистичке кулисе реалност док нам скривају бруталну истину. То подсећа на пропагандна застрањивања из времена комунистичког тоталитаризма кроз који смо прошли. Само се мрачни посао обавља софистицирано. И то је то. У питању су мистерије нашег доба.
А оне су у античко доба, код Грка и Римљана, означавале тајне верске обреде у којима су учествовали изабрани. Изводиле су се закулисно, без учешћа широких маса, али су култови којима су биле посвећене и те како преношени и на њих. Тако је и са ЕУ. Оваква каква је служи изабранима (евроатлантској анационалној елити) а намеће се посредно или непосредно многима. Ради тога су осмишљене разне мистерије каква је и она којом смо се бавили а у чијем је средишту Јелисејски споразум.

[/restrict]