Učitavanje mogućeg smisla – NESPORAZUMI SA KAPITALIZMOM

Došlo je ono što su mnogi priželjkivali, samo u nešto neprijatnijem obliku. Zamišljali smo, izgleda, kapitalizam sa ljudskim likom, poredak u kome bi se zadržale povoljnosti socijalne države, sa dodatkom uvećane kupovne moći, obilja potrošačkog društva, sa pravom na negovanje visokih i teško ostvarivih želja, sve to zaliveno Coca-colom. Što se, na prvim koracima, izjalovilo. Sloboda je dala odrešene ruke međunacionalnoj mržnji, proključao je balkanski karakazan. Političke vođe Slobodnog Sveta pohitale su da raspale našu zlu krv, podstičući sporove u svoju korist

Ako je verovati glasinama, svi su naši novi bogataši došli do bogatstva na nepošten način. Ponekog izvedu na sud, a tamo, ništa. Optužnica klimava, uopštena, bez dokaza. Mi, međutim, znamo da sa njima nisu čista posla. Ne može se, za godinu dana, na pošten način zgrnuti petsto miliona evra. I znamo, još, da se takvim parama dade umilostiviti poneki sudija, i pridobiti naklonost jednog dela javnih glasila. [restrict] Mnogo znamo, još više slutimo i osećamo. Naše se znanje zasniva, između ostalog, na Prudonovoj maksimi da je vlasništvo krađa. Nema umerenog, razumnog bogaćenja, uviđavnog prema bližnjima i slabima. Ko uđe u nadmetanje, krenuo je u osvajanje kontinenata i, što da ne, vanzemaljskih prostranstava. Imam, dakle, postojim. Pitanje koliko neko vredi se, u Americi, odnosi na materijalno stanje pojedinca. Zvuči vulgarno, ali pogađa srž. Uspeti, ili nestati. Taština je nezasitna ala, guta i povraća pojedeno, i nastavlja da guta. Mudri Solomon (Priče, 30, 8) moli Višnjeg da ga poštedi tih ekstremnih iskušenja: „Taštinu i riječ lažnu udalji od mene, siromaštvo i bogatstvo ne daj mi, hrani me hljebom po obroku mome.“ Moćni car-zadužbinar mogao je, i hteo, da se odriče zemaljskog blaga; siromasi ne mogu, a nemislećim praznoglavcima to ne pada na um.
Prisustvujemo borbi za osvajanje moći u domaćim, skučenim uslovima. Tajkun je reč japanskog porekla, označava vrhovnog vojnog zapovednika. Moć novca na jednoj, moć državne vlasti na drugoj strani: izvor stalno napetih odnosa. Tajkuni su profiteri naše „tranzicije“. Iskoristili su ono što im je istorijski trenutak ponudio. Budzašto su prisvojili ostatke poluvekovnog kolektivnog truda jednog naglo odumrlog i odbačenog ustrojstva, otvorile su im se mogućnosti neograničene akumulacije, što je podrazumevajuća pogodba privatnog preduzetništva. Prihvatamo, u načelu, tu nužnost, ali je u duši odbacujemo. Sudimo po merilima patrijarhalnog zadrugarstva. Živimo i mislimo u pretkapitalističkom razdoblju privređivanja i razmene, kad su društvene nejednakosti bile prirodnije, prikrivenije i nasleđene iz dalekih vremena.
Vesnike novih društvenih odnosa smo, u 19. veku, doživeli kao derikože. Tako ih slikaju naši realistički pisci. Ujdurma sa glavom šećera ostala nam je u sećanju kao obrazac otuđenog i odljuđenog poslovanja robom i novcem, a sudbina Radana Radanovića ono što, u takvim uslovima, čeka svakog poštenog i bezazlenog čoveka. Prelaz je bio nagao. Nismo prošli kroz predškolske ustanove feudalizma. Eksploatator je bio stranac, okupator, nasilnik u svakom pogledu. Naša je vlastela izginula na Kosovu; narodni guslar je imao dovoljno vremena da zaboravi njene mane, i razloga da veliča njene vrline. Andrićev kmet Siman je prerano digao glavu: aganluk je u nekim delovima Bosne i Užičkog kraja upražnjavan sve do polovine 20. veka. Strane silnike su zamenili domaći izrodi. Vule Pupavac je kamatu ubirao u dukatima; današnji neobazrivi pozajmljivači dopadoše ropstva u „švajcarcima“. Novac je nečastiva sila. Ima nesrećnika koji dug od dve-tri hiljade evra isplaćuju do poslednjeg dana i daha. Osetivši opasnost, Knjaz Miloš je doneo propis po kome se zaduženom seoskom domaćinstvu ne mogu oduzeti kuća, okućnica i par volova.
Klasne podele kod nas nisu osveštane. Mi smo siromašna zemlja u kojoj niko ne priznaje da je siromah. Ko se nađe u nevolji, drži visoko glavu, i čeka da se okonča to što ga je, privremeno i nepravično, snašlo. Poredak, zaveden 1945, pored brojnih nedostataka, doprineo je učvršćivanju svesti o opštoj ravnopravnosti. Gorštaci su napunili gradove i pomešali se sa u prvi mah zbunjenim građanskim slojem. Besplatno školovanje, svima dostupna zdravstvena zaštita, socijalno i penziono osiguranje, godišnjeodmorske povoljnosti, letovališta za decu, radno zakonodavstvo – tolike mere koje su zadovoljavale osnovne potrebe tzv. malog čoveka, učvršćivale njegovo dostojanstvo. (Sloboda govora i mišljenja nije ulazila u red tih potreba.) To je ostavilo traga u našem gledanju i prosuđivanju: zbrkanu sadašnjicu upoređujemo s jučerašnjicom, često na štetu ovoga što se danas zbiva. Privilegije nekadašnje vrhuške, izuzimajući dedinjskog hedonistu, u suštini su bile skromne, nisu vređale ponos radnog čoveka. Poznat je slučaj ministra koji je nosio ulov iz Karađorđeva u velike restorane, da dopuni mesečnu platu, dok su šoferi nekih drugih budža dovozili sa sela, subotom uveče, neophodne namirnice da prištede koju paru. I tamo gde ga je bilo, bogatstvo se krilo, kao nepristojno odstupanje od norme.
S vremenom, skučena svakidašnjica i dosadna umerenost počeše smetati i samim korisnicima prednosti socijalne države, kako onima gore, tako i njihovim glasačima. Zagovornici samoupravljanja stadoše propovedati nužnost uvođenja tržišne privrede, pod uslovom da oni budu nadziratelji toga procesa. I tu su se preračunali. Kad se brana otvorila, bujica ih je odnela sa komandnog mosta.
Došlo je ono što su mnogi priželjkivali, samo u nešto neprijatnijem obliku. Zamišljali smo, izgleda, kapitalizam sa ljudskim likom, poredak u kome bi se zadržale povoljnosti socijalne države, sa dodatkom uvećane kupovne moći, obilja potrošačkog društva, sa pravom na negovanje visokih i teško ostvarivih želja, sve to zaliveno Coca-colom. Što se, na prvim koracima, izjalovilo. Sloboda je dala odrešene ruke međunacionalnoj mržnji, proključao je balkanski karakazan. Političke vođe Slobodnog Sveta pohitale su da raspale našu zlu krv, podstičući sporove u svoju korist. Svetski kapitalizam nam je razrušio već rasklimanu državu, zaveo nipodaštavanje slavne nam prošlosti, oteo nam deo teritorije, zapečatio demografsku katastrofu, osnovao sumnjive privatne fakultete, zagadio vazduh i jezik, gurnuo nas među zemlje Trećeg sveta. Procvetale su korupcija, prostitucija, narkomanija i jeftina uživancija. Razbijena je, zato, monotonija siromaškog pristojnog životarenja. Otvorili smo se prema svetu. Svaka strana investicija, privučena jeftinom radnom snagom, smatra se uspehom. Nacionalne banke, sa posebnim, patriotskim obzirima prema državi, potisnute su u ćorsokak. Dobili smo bogataše; nema ih mnogo, ali tu su, kao uzori omladini, posebno mladim ženama, u osvajanju najviših životnih ideala…
Ispostavilo se da kapitalizam nije samo poredak dokazane ekonomske uspešnosti nego i ideološko-politički program planetarnih ambicija. Zavođenju jedinstvenog svetskog poretka najviše su zasmetale nacionalne države. Otuda združena povika protiv nacionalizma. Desničarskoj internacionali on više smeta nego onoj sa levog fronta predvođenog od Kominterne. Novac traži slobodan protok preko meridijana i okeana. Ako treba, otpor se lomi vojnom silom, što je primenjeno u Iraku, Siriji, Avganistanu, Libiji i kod nas.
Money, money, money, ponavljaju, za grupom ABBA, u horu, narodi i nacionalne manjine. Pare, pare, pare. U mom zavičaju ih, ponekad, zovu paretine. Preziru ih, i zgrću, zlu ne trebalo. Prevalile su dug put prilagođavanja i preobražavanja. Razmena je počela trampom dve koze za jednu ovcu, ovna za džak žita. (Stočni fond se, zbog toga, u narodu donedavno zvao blago.) Zatim se prešlo na srebro i zlato, na papirni novac sa zlatnim pokrićem i bez pokrića. Sledeća faza bi mogla biti potpuna dematerijalizacija: virtuelnu silu će nam, čipovima, upisivati u kapak levog oka. Namigneš, i platiš račun.
Kakvi smo mi, takav nam je i kapitalizam. Ono VIP u velikom svetu znači Very important person; kod nas, to skraćenica za veze-i-poznanstva. Ostaje nam da nađemo neku vezu za ulazak u Evropsku uniju, pa smo na konju. Borba za opstanak, na tržištu kao i u životu, darvinistički je neumitna i nemilosrdna.
Od početka industrijske revolucije, do danas, sve idući iz krize u krizu, kapitalizam je ostvario i neka zadivljujuća postignuća. Tekuća pandemija ga je prodrmala, ali on je neuništiv, kao što je i ljudska gramzivost neizlečiva. Svemoćan, prisutan na svakom koraku. Neko je izbrojao da se, u drugom tomu Marksovog kipatalnog dela ta reč (kapitalistish System) pojavljuje 2600. puta. Zar je čudo što nam je počeo izlaziti na nos? [/restrict]