Учитавање могућег смисла – НЕСПОРАЗУМИ СА КАПИТАЛИЗМОМ

Дошло је оно што су многи прижељкивали, само у нешто непријатнијем облику. Замишљали смо, изгледа, капитализам са људским ликом, поредак у коме би се задржале повољности социјалне државе, са додатком увећане куповне моћи, обиља потрошачког друштва, са правом на неговање високих и тешко остваривих жеља, све то заливено Coca-colom. Што се, на првим корацима, изјаловило. Слобода је дала одрешене руке међунационалној мржњи, прокључао је балкански караказан. Политичке вође Слободног Света похитале су да распале нашу злу крв, подстичући спорове у своју корист

Ако је веровати гласинама, сви су наши нови богаташи дошли до богатства на непоштен начин. Понеког изведу на суд, а тамо, ништа. Оптужница климава, уопштена, без доказа. Ми, међутим, знамо да са њима нису чиста посла. Не може се, за годину дана, на поштен начин згрнути петсто милиона евра. И знамо, још, да се таквим парама даде умилостивити понеки судија, и придобити наклоност једног дела јавних гласила.

[restrict] Много знамо, још више слутимо и осећамо. Наше се знање заснива, између осталог, на Прудоновој максими да је власништво крађа. Нема умереног, разумног богаћења, увиђавног према ближњима и слабима. Ко уђе у надметање, кренуо је у освајање континената и, што да не, ванземаљских пространстава. Имам, дакле, постојим. Питање колико неко вреди се, у Америци, односи на материјално стање појединца. Звучи вулгарно, али погађа срж. Успети, или нестати. Таштина је незаситна ала, гута и повраћа поједено, и наставља да гута. Мудри Соломон (Приче, 30, 8) моли Вишњег да га поштеди тих екстремних искушења: „Таштину и ријеч лажну удаљи од мене, сиромаштво и богатство не дај ми, храни ме хљебом по оброку моме.“ Моћни цар-задужбинар могао је, и хтео, да се одриче земаљског блага; сиромаси не могу, а немислећим празноглавцима то не пада на ум.
Присуствујемо борби за освајање моћи у домаћим, скученим условима. Тајкун је реч јапанског порекла, означава врховног војног заповедника. Моћ новца на једној, моћ државне власти на другој страни: извор стално напетих односа. Тајкуни су профитери наше „транзиције“. Искористили су оно што им је историјски тренутак понудио. Будзашто су присвојили остатке полувековног колективног труда једног нагло одумрлог и одбаченог устројства, отвориле су им се могућности неограничене акумулације, што је подразумевајућа погодба приватног предузетништва. Прихватамо, у начелу, ту нужност, али је у души одбацујемо. Судимо по мерилима патријархалног задругарства. Живимо и мислимо у преткапиталистичком раздобљу привређивања и размене, кад су друштвене неједнакости биле природније, прикривеније и наслеђене из далеких времена.
Веснике нових друштвених односа смо, у 19. веку, доживели као дерикоже. Тако их сликају наши реалистички писци. Ујдурма са главом шећера остала нам је у сећању као образац отуђеног и одљуђеног пословања робом и новцем, а судбина Радана Радановића оно што, у таквим условима, чека сваког поштеног и безазленог човека. Прелаз је био нагао. Нисмо прошли кроз предшколске установе феудализма. Експлоататор је био странац, окупатор, насилник у сваком погледу. Наша је властела изгинула на Косову; народни гуслар је имао довољно времена да заборави њене мане, и разлога да велича њене врлине. Андрићев кмет Симан је прерано дигао главу: аганлук је у неким деловима Босне и Ужичког краја упражњаван све до половине 20. века. Стране силнике су заменили домаћи изроди. Вуле Пупавац је камату убирао у дукатима; данашњи необазриви позајмљивачи допадоше ропства у „швајцарцима“. Новац је нечастива сила. Има несрећника који дуг од две-три хиљаде евра исплаћују до последњег дана и даха. Осетивши опасност, Књаз Милош је донео пропис по коме се задуженом сеоском домаћинству не могу одузети кућа, окућница и пар волова.
Класне поделе код нас нису освештане. Ми смо сиромашна земља у којој нико не признаје да је сиромах. Ко се нађе у невољи, држи високо главу, и чека да се оконча то што га је, привремено и неправично, снашло. Поредак, заведен 1945, поред бројних недостатака, допринео је учвршћивању свести о општој равноправности. Горштаци су напунили градове и помешали се са у први мах збуњеним грађанским слојем. Бесплатно школовање, свима доступна здравствена заштита, социјално и пензионо осигурање, годишњеодморске повољности, летовалишта за децу, радно законодавство – толике мере које су задовољавале основне потребе тзв. малог човека, учвршћивале његово достојанство. (Слобода говора и мишљења није улазила у ред тих потреба.) То је оставило трага у нашем гледању и просуђивању: збркану садашњицу упоређујемо с јучерашњицом, често на штету овога што се данас збива. Привилегије некадашње врхушке, изузимајући дедињског хедонисту, у суштини су биле скромне, нису вређале понос радног човека. Познат је случај министра који је носио улов из Карађорђева у велике ресторане, да допуни месечну плату, док су шофери неких других буџа довозили са села, суботом увече, неопходне намирнице да приштеде коју пару. И тамо где га је било, богатство се крило, као непристојно одступање од норме.
С временом, скучена свакидашњица и досадна умереност почеше сметати и самим корисницима предности социјалне државе, како онима горе, тако и њиховим гласачима. Заговорници самоуправљања стадоше проповедати нужност увођења тржишне привреде, под условом да они буду надзиратељи тога процеса. И ту су се прерачунали. Кад се брана отворила, бујица их је однела са командног моста.
Дошло је оно што су многи прижељкивали, само у нешто непријатнијем облику. Замишљали смо, изгледа, капитализам са људским ликом, поредак у коме би се задржале повољности социјалне државе, са додатком увећане куповне моћи, обиља потрошачког друштва, са правом на неговање високих и тешко остваривих жеља, све то заливено Coca-colom. Што се, на првим корацима, изјаловило. Слобода је дала одрешене руке међунационалној мржњи, прокључао је балкански караказан. Политичке вође Слободног Света похитале су да распале нашу злу крв, подстичући спорове у своју корист. Светски капитализам нам је разрушио већ расклиману државу, завео ниподаштавање славне нам прошлости, отео нам део територије, запечатио демографску катастрофу, основао сумњиве приватне факултете, загадио ваздух и језик, гурнуо нас међу земље Трећег света. Процветале су корупција, проституција, наркоманија и јефтина уживанција. Разбијена је, зато, монотонија сиромашког пристојног животарења. Отворили смо се према свету. Свака страна инвестиција, привучена јефтином радном снагом, сматра се успехом. Националне банке, са посебним, патриотским обзирима према држави, потиснуте су у ћорсокак. Добили смо богаташе; нема их много, али ту су, као узори омладини, посебно младим женама, у освајању највиших животних идеала…
Испоставило се да капитализам није само поредак доказане економске успешности него и идеолошко-политички програм планетарних амбиција. Завођењу јединственог светског поретка највише су засметале националне државе. Отуда здружена повика против национализма. Десничарској интернационали он више смета него оној са левог фронта предвођеног од Коминтерне. Новац тражи слободан проток преко меридијана и океана. Ако треба, отпор се ломи војном силом, што је примењено у Ираку, Сирији, Авганистану, Либији и код нас.
Money, money, money, понављају, за групом ABBA, у хору, народи и националне мањине. Паре, паре, паре. У мом завичају их, понекад, зову паретине. Презиру их, и згрћу, злу не требало. Превалиле су дуг пут прилагођавања и преображавања. Размена је почела трампом две козе за једну овцу, овна за џак жита. (Сточни фонд се, због тога, у народу донедавно звао благо.) Затим се прешло на сребро и злато, на папирни новац са златним покрићем и без покрића. Следећа фаза би могла бити потпуна дематеријализација: виртуелну силу ће нам, чиповима, уписивати у капак левог ока. Намигнеш, и платиш рачун.
Какви смо ми, такав нам је и капитализам. Оно VIP у великом свету значи Very important person; код нас, то скраћеница за везе-и-познанства. Остаје нам да нађемо неку везу за улазак у Европску унију, па смо на коњу. Борба за опстанак, на тржишту као и у животу, дарвинистички је неумитна и немилосрдна.
Од почетка индустријске револуције, до данас, све идући из кризе у кризу, капитализам је остварио и нека задивљујућа постигнућа. Текућа пандемија га је продрмала, али он је неуништив, као што је и људска грамзивост неизлечива. Свемоћан, присутан на сваком кораку. Неко је избројао да се, у другом тому Марксовог кипаталног дела та реч (kapitalistish System) појављује 2600. пута. Зар је чудо што нам је почео излазити на нос?

[/restrict]