Šta zaista donosi Bajden

Više je u Nemačkoj nesputane radosti zbog odlaska Donalda Trampa nego zbog pobede njegovog naslednika: preovladava, naime, uverenje u medijskom i političkom svetu da će doći do izvesnog „renoviranja“ transatlantskih odnosa koje je Tramp „razorio“

DŽozef Bajden je, u „Špiglovoj“ interpretaciji karikaturom, vratio glavu čuvenom njujorškom Kipu slobode. Onu glavu koju je, svojevremeno, u istom medijskom rukopisu (na naslovnoj strani), odsekao Donald Tramp, držeći je u jednoj ruci, a u drugoj mačetu s koje se sliva krv.
Uticajni nemački nedeljnik bio je nedvosmisleno siguran i izričit: na predsednički američki tron stiže „mirovnjak“ Bajden umesto „kasapina“ Trampa. Onako i onoliko izričit koliko je, i kako je, sve vreme njegovog mandata, nesustalo bio nemilosrdan prema odlazećem predsedniku Sjedinjenih Američkih Država. Često brutalniji i od njegove prekookeanske sabraće („Njujork tajms“, „Vašington post“, Si-En-En…) koji su predsednika sve vreme secirali hirurškim skalpelom.[restrict]

POLITIČKI OPREZ Takve medijske izričitosti i radikalizma nema na nemačkoj političkoj sceni. Iako je i ona, gotovo frontalno, i stranački jedinstveno, ako se izuzme desničarska, opoziciona Alternativa za Nemačku, želela da, po svaku cenu, što pre vidi leđa Trampu. Početnu euforiju senči uočljivi politički oprez. Zna se, iz nemačke vizure, šta odlazi s Trampom, manje je izvesnosti šta dolazi s Bajdenom. Osim one izvesnosti koja je sadržana u reskoj konstataciji da „gore ne može biti“.
Ima dosta argumenata i razloga koji tu konstataciju nemačke političke elite, ali i uverenje šire javnosti (jedno istraživanje pokazalo je da je zanemarljiv procenat, samo 13 odsto Nemaca, priželjkivalo produženi Trampov boravak u Beloj kući) čine razumljivom. Niko od njegovih prethodnika nije tako razarajuće silovito uzdrmao transatlantske odnose koji su, i kada nisu delovali previše harmonično (u vreme iračke ratne avanture, na primer), uvek predstavljali pouzdan oslonac zapadnog, američko-evropskog, savezništva. Tramp je prvi američki predsednik koji je prijatelje i saveznike s ove strane Atlantika označio (avgust 2018) kao neprijatelje!
Pređena je svaka granica, to niko ne želi da čuje, pogotovu ne od jednog američkog predsednika, uzviknuo je ozlojeđeno Peter Bajer, poslanik Bundestaga iz redova vladajuće Hrišćansko-demokratske unije Angele Merkel i vladin koordinator upravo za transatlantske odnose.

POHOD NA EVROPU U Trampovom „nemilosrdnom pohodu“ na Evropsku uniju, a pod njegovom zastavom „Amerika pre svega“ i na prvom mestu, na nišanu su se našle praktično sve multilateralne organizacije, najviše je zaista bila pogođena, i najbolnije stradala, postojbina Trampovih predaka, Nemačka.
U frontalnom napadu na Berlin, pod njegovom baražnom vatrom našlo se bukvalno sve: nemački automobili, ogroman nemački suficit u trgovinskoj razmeni s Amerikom, naprasna odluka o povlačenju američkih vojnika o čemu je zvanični Berlin saznao tek iz medija, nedovoljno izdvajanje za odbranu (za NATO), a za Vašington nedopustivo, izdašno „finansiranje Putina“ i „energetska zavisnost od Rusije“, pri čemu se, uvođenjem rigoroznih sankcija firmama koje u tome učestvuju, krenulo u (pokazaće se ipak uzaludno) zavrtanje slavina praktično već završenom strateškom projektu „Severni tok 2“…
U tom evropskom pohodu, i posebno izazivanju Nemaca, Trampov „jurišnik“ bio je bivši ambasador Ričard Grenel, „kost u grlu“ zvaničnom Berlinu. Da nije bio preko potreban Trampu u Vašingtonu, neposredno pred predsedničke izbore, Grenelu je pretilo da bude proteran iz Nemačke! Iako bi to bio nečuven presedan, i nečuvena hrabrost nemačke politike, na kancelarku je vršen snažan pritisak da se američki diplomata proglasi za nepoželjnu ličnost. Nesklona tako radikalnim potezima, Angela Merkel se „osvetila“ Grenelu na svoj način: nijednom ga, kažu, za dve godine njegovog boravka u Berlinu, nije pozvala na razgovor.
Grenel je otišao. Odlazi i Tramp, a nemačku političku elitu, i medijski svet, u ovom trenutku najviše zaokuplja tema, i pitanje, koliko će Trampa ostati i posle Trampa. I koliko će se američki interesi, i na kojim tačkama, sudarati s nemačkim interesima u vremenu koje predstoji, s Džozefom Bajdenom u Beloj kući. A u Berlinu, očigledno, niko nema iluzija da su varničenja u nemačko-američkim odnosima, i pod novom administracijom u Vašingtonu, programirana.

POVRATAK NA SCENU Biće komplikovano, konstatuje „Dojče vele“. Potencijala za konflikte ima mnogo. U nekim „tačkama“ biće, najverovatnije, više svađe s Bajdenom nego s Trampom. O tome nešto kasnije. Najpre o onome što „uliva nadu“ uznemirenim Nemcima i Evropljanima. Očekuje se da bi Bajdenova pobeda mogla da znači povratak Sjedinjenih Američkih Država na svetsku političku scenu. I da bi s napuštanjem „Trampovog izolacionizma“ mnogo toga, u kooperaciji s Evropljanima, uveren je šef nemačke diplomatije Hajko Mas, moglo da se promeni.
Ima signala s one strane Atlantika koji na to upućuju. Bajden je očigledno spreman da SAD vrati, na primer, u Svetsku zdravstvenu organizaciju. I što je za Evropljane i zvanični Berlin, koji se u tome posebno angažovao, posebno važno, vrati u dva gotovo sudbinski značajna sporazuma koje je Tramp jednostavno, i jednostrano, precrtao, onaj o klimi (Pariski) i onaj sa Iranom, nuklearni. Oba sporazuma potpisana su, posle dugih, i veoma teških pregovora u vreme kada je Barak Obama bio predsednik a Džo Bajden njegova desna ruka, kao potpredsednik.

OTUĐENJE Da li je to dovoljan materijal da se obnovi i ono što je u transatlantskim odnosima „razorio“ Tramp? Teško, priznaje i „Špigl“ koji se neskriveno radovao njegovom odlasku. Uticajni politički nedeljnik konstatuje da je otuđenje između Sjedinjenih Američkih Država i Evrope počelo znatno pre „omrznutog“ Trampa. I podseća da je do toga upadljivo došlo u vreme Džordža Buša (Mlađeg) i iračkog rata („koji je Bliski istok gurnuo u haos“), a nastavljeno i pod („u Nemačkoj obožavanog“) Barakom Obamom.
Izbor Donalda Trampa tumači se u ovoj analizi kao odgovor na krah spoljnopolitičkog establišmenta i elite kojoj je više od pola veka pripadao i Džo Bajden. Budući (78-godišnji) predsednik postao je 1972. senator, godinama je u ovom domu vodio uticajni Odbor za spoljnu politiku i u jesen 2002. podigao ruku za rat u Iraku, koji će postati „najveći debakl američke politike posle Vijetnama“. „Špigl“ mu prebacuje i odgovornost, ovoga puta u ulozi potpredsednika, za brzopleto povlačenje trupa, što je za posledicu imalo uspon terorista Islamske države u Iraku i Siriji.
ANGELA I DŽO Mediji citiraju neimenovanog, a „visokog nemačkog diplomatu“, koji nema iluzija o tome da se može vratiti prohujalo vreme. Njemu Nemačka i SAD liče na stari bračni par koji posle „pauze u odnosima“ (i raskida) želi da „još jednom pokuša“. U tome se, beleži „Špigl“, gotovo napadnom ljubaznošću trudio Bajden, kad mu je Merkelova, u telefonskom razgovoru, sredinom novembra, čestitala pobedu.
Odnosi njih dvoje, sudeći po otkrićima nemačkih medija, nisu bili idilični. Angeli je Džo bio, i kad se trudio da bude kavaljerski ljubazan (spominje se ručak bračnog para Bajden s nemačkom kancelarkom u Berlinu 2013, neposredno pred održavanje Minhenske konferencije o bezbednosti) „prilično dosadan“. Do njihovog direktnog sukobljavanja došlo je upravo na Minhenskoj konferenciji.
Bio je to „sukob na otvorenoj sceni“ povodom ukrajinske krize. Bajden se snažno zalagao za isporuku ofanzivnog oružja Kijevu (ukrajinska senka zbog mutnih poslova njegovog sina u toj zemlji još ga prati), Merkelova je bila odlučno protiv: plašila se eskalacije sukoba. Povredila je, očigledno, njegovu sujetu i činjenica da su učesnici kancelarkin govor pozdravili bučnim a njegov, iako je zvanično predstavljao Ameriku, mlakim aplauzom. „Osvetio“ se u memoarima. Zapisao je da ga je nemačka kancelarka razočarala, najviše zbog bojažljivog, „mlitavog odnosa prema Putinu“. Bila je, dodao je, „frustrirana“ i njegovim nastupom na sastanku utroje s ukrajinskim predsednikom.

LIDERKA SLOBODNOG SVETA Nemački mediji podsećaju da je u ukrajinskoj krizi, i sukobu s Bajdenom, uspela da „prevuče na svoju stranu“ Baraka Obamu. S njim je, tek na kraju njegovog predsedničkog mandata, uspostavila srdačan odnos: Obama je tada nemačku kancelarku proglasio za „lidera slobodnog sveta“, titula koja je uvek bila rezervisana za američkog predsednika.
Obama je, inače, „zaboravio“ kako ga je Merkelova sprečila, iz obzira prema Džordžu Bušu, da u kampanji za predsedničke izbore govori pred Brandenburškom kapijom (učinio je to na drugom mestu pred desetinama hiljada Nemaca koji su „glasali“ za njega), a Merkelova je „zaboravila“ da su američke tajne službe, upravo u Obamino vreme, prisluškivale i špijunirale njen telefon.
I sada će novi par, Džo i Angela, zaboraviti stare „čarke“: odviše su iskusni i „u svom poslu“ da bi tome javno pridavali značaj. Ostaje, međutim, dosta toga gde će, neminovno, varničiti. Kao i s Trampom. Uz „razliku u tonu“. Bajden će biti manje bučan i verbalno radikalan, ali i više uporan i istrajan. I kad je u pitanju politika prema Moskvi očekuje se „oštriji kurs“ Vašingtona. A u tom kontekstu i „eksplozivno“ energetsko pitanje, sa „Severnim tokom 2“.

KINA KAO VELIKO ISKUŠENJE Protiv ovog nemačko-ruskog projekta, vitalno važnog za Nemačku i Evropu, važnijeg nego za Rusiju, Amerika je odvajkada bila brutalno direktna. Pod pretnjom njenih sankcija, iz velikog poduhvata, u koji je uloženo već oko deset milijardi evra, pred njegovu završnicu povuklo se dosta firmi. Među njima i dve posebno važne švajcarske, specijalizovane za polaganje velikih gasovodnih cevi dnom mora. Radovi su morali da stanu, mesecima, dok nisu pristigli ruski brodovi koji bi trebalo da završe posao i polože još nešto manje od sto kilometara cevi u gasovodu dugom preko hiljadu kilometara.
Da, za ovu priliku, preskočimo čitav spisak drugih neizbežno varničavih tema, od onih ekonomskih (Nemačka ima veliki suficit u trgovinskoj razmeni s Amerikom, što je Tramp posebno atakovao), bezbednosnih (sporno američko nuklearno oružje na nemačkom tlu, izdaci za NATO, spekulacije o „evropskoj armiji“) i političkih (evropske ideje o strateškoj autonomiji u odnosu na SAD), i zaustavimo se na: Kini.
Kina bi mogla da se pokaže kao najveće iskušenje ne samo nove američke administracije nego i nemačko-američkih odnosa. Jedno je jasno: nova američka administracija će, energičnije i oštrije nego u Trampovo vreme, nastaviti ofanzivu „obuzdavanja“ dalekoistočnog džina. Ekonomski, politički i vojno. Uprkos velikoj ekonomskoj i tehnološkoj međuzavisnosti. Još nije jasno koliko će u tom oštrom kursu zahtevati od evropskih partnera da ga slede. A neminovno hoće.
Zvanični Berlin upravo strahuje od toga, da se nađe u procepu. Strahuje se da bi Bajden mogao da tretira Kinu kao protivnika. Nemci bi se tada našli pred reskim pitanjem: mi (SAD) ili oni (Kina). Dramatično težak izbor, u kojem jedno kajanje ne gine. Ranije spominjani vladin koordinator za transatlantske odnose Peter Bajer konstatuje da njegova zemlja i SAD imaju različite interese kad je reč o Kini. Mi smo, kaže, protiv distanciranja od Pekinga, protiv hladnog rata između Zapada i Kine.
Kinesko tržište je zaista egzistencijalno važno za nemačku ekonomiju. Pogotovu u ovom trenutku, kad pandemija hara. I kad je privredni oporavak gotovo jedino moguć s osloncem na Kinu, čija se privreda koncem ove godine začuđujuće uspešno oporavlja. Za ilustraciju (pre)velike nemačke upućenosti na Kinu, da spomenemo samo neke činjenice: nemački izvoz na kinesko tržište čini praktično polovinu ukupnog izvoza (48,5 procenata) Evropske unije, četiri puta je veći nego francuski izvoz, „Dajmler“ je 2019. prodao u Kini 700.000 luksuznih „Mercedesovih“ automobila, dvostruko više nego u SAD, „Folksvagen“ na kineskoj pijaci proda 40 odsto svoje proizvodnje, opet znatno više nego na američkoj…
„Špigl“ podseća da je kancelarka Angela Merkel vrlo rano shvatila „značaj azijskog giganta“ (znali su to, da podsetimo, i njeni prethodnici, Helmut Kol i Gerhard Šreder), o čemu na svoj način govori i podatak da je tokom svoje duge vladavine svake godine posećivala Peking.
Nemačkoj je, međutim, i uprkos tim činjenicama, partnerstvo sa SAD ekonomski takođe životno važno. I politički, u odnosima s „autoritarnim“ Pekingom, nezaobilazno: u Berlinu naglašavaju da samo ortački s Vašingtonom mogu „biti ubedljivi u Pekingu“. I kad je reč o odbrani, i nametanju, takozvanih zapadnih vrednosti. I posebno kad je reč o naporu da se s „teškim partnerom“ isposluju obavezujući principi o „fer trgovini“, biznisu bez državnog protekcionizma i iskušenjima koja donose nove tehnologije.[/restrict]