Rat, izbliza

Ratni dnevnici Stanislava Krakova su nešto najbliže iskustvu Velikog rata što savremeni čitalac može da pročita, a što u dobroj meri odstupa od slike koju je popularna i institucionalna kultura stvorila

Ako za trenutak zanemarimo podelu proze na fikcionalnu i nefikcionalnu, i zaputimo se u čitanje Krakovljevih Ratnih dnevnika kao čiste književnosti, moramo se zapitati kakav je to tekst pred nama. On, svakako, nije realističko književno delo, niti proza visoke objektivnosti već nešto mimo toga: faktografija koja sve vreme funkcioniše na granici književnog sveta.
Navedena problematika, koja se na prvi pogled čini sasvim izlišnom, ipak dobija na značaju jer su u pitanju dnevnici jednog avangardnog pripovedača koji su nastajali – što je veoma važno – pre nego što se njihov autor uopšte oglasio kao pisac. U tom kontekstu, Ratni dnevnici Stanislava Krakova se mogu čitati kao neka vrsta nukleusa iz kojih proizlaze druga njegova dela – na prvom mestu romani Krila i Kroz buru, te autobiografija Život čoveka na Balkanu. Među ljudima od struke već je naglašeno da se isti motivi mogu pratiti u autobiografiji i romanima, ali bitno različito oblikovani (videti više u knjizi Zorane Opačić Alhemičar pripovedanja Stanislav Krakov) pa bi se slične paralele mogle povući i između autobiografije i Dnevnika. U tom poređenju, videlo bi se da su dnevnički napisi lišeni narativizacije – sukobi su notirani, ali se početna ratna slika retko razvija u priču i ostaje na nivou majstorski oblikovanog fragmenta.[restrict] Posebno je važno što su velike bitke iz balkanskih ratova i Prvog svetskog rata raščlanjene na male epizode dostupne iskustvu autora. Upravo u ovoj tački Krakovljevi dnevnici razlikuju se od memoarskih zapisa naših vojskovođa, kao i druge literature koja je oblikovala naše kolektivno sećanje. Kao niži oficir, autor Krila piše iz perspektive vrlo bliske običnom vojniku. Njegov pogled dosledno beleži nadljudska stradanja naše vojske prilikom povlačenja preko Albanije, ali i bežanje iz stroja, samoranjavanje i egzekucije dezertera. Vrlo upečatljivo deluje završni uporedni spisak stanja njegovog voda pre i posle borbi s jeseni 1915. godine.
Ali njegovo iskustvo posredovano je specifičnom optikom, koja od blago zanesene mladalačke iz zapisa o balkanskim ratovima, prelazi u zrelu, lišenu iluzija, koja obuhvata zapise iz 1915. i 1916. godine. Život vojnika na frontu neretko je lišen smisla, njegove žrtve su neprekidne i ponekad uzaludne, a postupci nisu uvek herojski – uostalom, setimo se kako je Dragiša Vasić pisao o svemu tome u svojim proznim delima i čuvenom eseju „Pokušaj jedne ankete“. Drugim rečima, Stanislav Krakov ne samo da piše o ratu iz jednog ugla posmatranja za koji se može reći da sadrži klicu umetničkog poimanja sveta već i hrabro piše o onome za šta je naknadno procenjeno da treba izostaviti. U svojim dnevnicima on ne slika figure nadnaravnih heroja već ljudi – čiji odgovori na sudbonosni egzistencijalni izazov mogu biti vrlo šarenoliki.
U tom smislu, Ratni dnevnici Stanislava Krakova su nešto najbliže iskustvu Velikog rata što savremeni čitalac može da pročita, a što u dobroj meri odstupa od slike koju je popularna i institucionalna kultura stvorila. Albanska sela koja gore, izmrcvarena i iskasapljena tela naših vojnika koje su uhvatili odmetnici, truli leševi životinja koje leže pored puta, glad i otimanje hrane – sve su to slike rata koje su ostale izvan optike našeg kolektivnog pamćenja, a zabeležene su prevashodno u modernističkoj prozi, jer ono što je doživeo čovek u Prvom svetskom ratu prevazilazilo je sve dotadašnje načine kazivanja. Konačno, ne bi li posle čitanja Krakovljevih Dnevnika trebalo drugačije razumeti i Dan šesti Rastka Petrovića?
Na kraju treba napomenuti i da sama struktura dnevnika pokazuje nehumanost rata – nema narativnog identiteta, nema priče koju treba ispričati, već samo ratni haos koji na okupu drži puka hronologija (u čemu ima udela i vešta priređivačka ruka Mirka Demića) – jer vreme neumitno i surovo teče uprkos svemu, poput divlje prirode koja prati stradanje i smrt ostajući nepromenjena, kako pisac na jednom mestu primećuje.
U toj ravni, problem herojstva i kukavičluka nadilazi čak i nacionalno-istorijski kontekst jer prizori kojima je Krakov prisustvovao ljudskoj egzistenciji potiru svako opravdanje. U takvom trenutku, kada se, recimo, kao jedini prelaz preko vode koriste lešine ljudi i životinja koji su se u njoj utopili, duh modernog čoveka susreće se s dramom autentičnosti. U svom najdubljem značenju, smisao prelaska preko Albanije, makar za naše avangardne pisce, bio je u ogoljavanju života od svega što ga sačinjava. I Krakov, Vinaver, Crnjanski i Rastko hteli su da podele s nama koliko je nemoćno samo ljudsko postojanje, i koliko je čin neodustajanja uprkos svemu tome jedna vrsta heroizma koji prevazilazi okvire kulture kojoj su pripadali.[/restrict]