Рат, изблиза

Ратни дневници Станислава Кракова су нешто најближе искуству Великог рата што савремени читалац може да прочита, а што у доброј мери одступа од слике коју је популарна и институционална култура створила

Aко за тренутак занемаримо поделу прозе на фикционалну и нефикционалну, и запутимо се у читање Краковљевих Ратних дневника као чисте књижевности, морамо се запитати какав је то текст пред нама. Он, свакако, није реалистичко књижевно дело, нити проза високе објективности већ нешто мимо тога: фактографија која све време функционише на граници књижевног света.
Наведена проблематика, која се на први поглед чини сасвим излишном, ипак добија на значају јер су у питању дневници једног авангардног приповедача који су настајали – што је веома важно – пре него што се њихов аутор уопште огласио као писац. У том контексту, Ратни дневници Станислава Кракова се могу читати као нека врста нуклеуса из којих произлазе друга његова дела – на првом месту романи Крила и Кроз буру, те аутобиографија Живот човека на Балкану. Међу људима од струке већ је наглашено да се исти мотиви могу пратити у аутобиографији и романима, али битно различито обликовани (видети више у књизи Зоране Опачић Алхемичар приповедања Станислав Краков) па би се сличне паралеле могле повући и између аутобиографије и Дневника. У том поређењу, видело би се да су дневнички написи лишени наративизације – сукоби су нотирани, али се почетна ратна слика ретко развија у причу и остаје на нивоу мајсторски обликованог фрагмента.[restrict] Посебно је важно што су велике битке из балканских ратова и Првог светског рата рашчлањене на мале епизоде доступне искуству аутора. Управо у овој тачки Краковљеви дневници разликују се од мемоарских записа наших војсковођа, као и друге литературе која је обликовала наше колективно сећање. Као нижи официр, аутор Крила пише из перспективе врло блиске обичном војнику. Његов поглед доследно бележи надљудска страдања наше војске приликом повлачења преко Албаније, али и бежање из строја, саморањавање и егзекуције дезертера. Врло упечатљиво делује завршни упоредни списак стања његовог вода пре и после борби с јесени 1915. године.
Али његово искуство посредовано је специфичном оптиком, која од благо занесене младалачке из записа о балканским ратовима, прелази у зрелу, лишену илузија, која обухвата записе из 1915. и 1916. године. Живот војника на фронту неретко је лишен смисла, његове жртве су непрекидне и понекад узалудне, а поступци нису увек херојски – уосталом, сетимо се како је Драгиша Васић писао о свему томе у својим прозним делима и чувеном есеју „Покушај једне анкете“. Другим речима, Станислав Краков не само да пише о рату из једног угла посматрања за који се може рећи да садржи клицу уметничког поимања света већ и храбро пише о ономе за шта је накнадно процењено да треба изоставити. У својим дневницима он не слика фигуре наднаравних хероја већ људи – чији одговори на судбоносни егзистенцијални изазов могу бити врло шаренолики.
У том смислу, Ратни дневници Станислава Кракова су нешто најближе искуству Великог рата што савремени читалац може да прочита, а што у доброј мери одступа од слике коју је популарна и институционална култура створила. Албанска села која горе, измрцварена и искасапљена тела наших војника које су ухватили одметници, трули лешеви животиња које леже поред пута, глад и отимање хране – све су то слике рата које су остале изван оптике нашег колективног памћења, а забележене су превасходно у модернистичкој прози, јер оно што је доживео човек у Првом светском рату превазилазило је све дотадашње начине казивања. Коначно, не би ли после читања Краковљевих Дневника требало другачије разумети и Дан шести Растка Петровића?
На крају треба напоменути и да сама структура дневника показује нехуманост рата – нема наративног идентитета, нема приче коју треба испричати, већ само ратни хаос који на окупу држи пука хронологија (у чему има удела и вешта приређивачка рука Мирка Демића) – јер време неумитно и сурово тече упркос свему, попут дивље природе која прати страдање и смрт остајући непромењена, како писац на једном месту примећује.
У тој равни, проблем херојства и кукавичлука надилази чак и национално-историјски контекст јер призори којима је Краков присуствовао људској егзистенцији потиру свако оправдање. У таквом тренутку, када се, рецимо, као једини прелаз преко воде користе лешине људи и животиња који су се у њој утопили, дух модерног човека сусреће се с драмом аутентичности. У свом најдубљем значењу, смисао преласка преко Албаније, макар за наше авангардне писце, био је у огољавању живота од свега што га сачињава. И Краков, Винавер, Црњански и Растко хтели су да поделе с нама колико је немоћно само људско постојање, и колико је чин неодустајања упркос свему томе једна врста хероизма који превазилази оквире културе којој су припадали.[/restrict]