Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Za srpske nacionalne interese mnogo je veća pretnja od promena u Beloj kući naš politički i medijski defetizam, koji je kulminirao u novonastalom vašingtonskom kontekstu
NOVI SVET, STARI STRAHOVI Polazi se od toga da skori dolazak Bajdena i njegove administracije na vlast – za koje promotori naših neprijatelja ne bez razloga misle da su na sličnim pozicijama kao i oni – njih ohrabruje da munjevito krenu u opsežnu akciju i uporno traže brzo i energično angažovanje SAD na tzv. Zapadnom Balkanu čim dođe do ustoličenja nove vladajuće garniture. Cilj toga bi bilo nametanje nastavka centralizacije Bosne i Hercegovine, te prisiljavanje Srbije da prizna kosovsku secesiju. I još štošta pride a sve na našu štetu.
Rečeno donekle stoji i ne kažem da ga treba ignorisati. Ali je neprimereno što su naši mediji svemu, nekritički, davali preveliki značaj. I to na neproduktivan način koji je pre u funkciji nalaženja izgovora za popuštanje nego mobilisanja nacionalne energije. Preuveličavanje opasnosti ima nekog smisla ako je propraćeno pozivima na nacionalno okupljanje i odbrambeno delovanje; ako se radi o zvonu na uzbunu kako bi se blagovremeno okupile naše snage i podigao narodni naboj. No drugačije stvari stoje ukoliko se sve svodi na širenje panike i stvaranje izgovora za bežanje.
Uostalom, šta nam je to novo rečeno osim što je staro pojačano i prezentovano u horor vidu? S pritiscima smo se suočavali i u prethodnim godinama. Nikada oni nisu prestali. To što sada mogu da postanu nešto snažniji nije smak sveta. Svet se bitno izmenio u odnosu na, primera radi, 1999. godinu. Amerika i generalno Zapad mnogo su slabiji a njima konkurentski centri vojne, političke i ekonomske moći još su snažniji. SAD neće moći ni da izoluju Srbiju, a kamoli da na nju izvrše agresiju pošto se promeni stanar Bele kuće.
REALNOST I PROPAGANDABajdenova ekipa je svakako svesna globalne realnosti. U okolnostima kada će se dugo suočavati s parališućim podelama kod kuće, a s druge strane međunarodni teren je nepovoljniji za Ameriku nego što je bio pre pet a kamoli više godina, malo je verovatno da će se ona olako uvlačiti u nove probleme. Kada se radi i o mnogo bitnijim pitanjima za Vašington od raznih balkanskih, verovatno će Bela kuća u početku biti uzdržana. Nastojaće da „marketinški“ jasno ispolji drugačiji stav i pristup u odnosu na prethodni period, ali svakako vojnopolitički i na druge načine neće srljati. A kada se radi o nama, šta god priželjkivali lobisti s kojima smo počeli ovu priču, mi ćemo ostati van liste prioriteta Bele kuće. To je sigurno.
Sve u svemu, racionalno gledano, dolazak sledeće godine – makar u vezi s delovanjem Amerike – ne treba naročito da nas brine. Međutim, taj ugao posmatranja stvari gotovo da je izostao kada se radi o brojnim tzv. izveštavanjima i analizama naših sredstava masovnog informisanja u vezi s nedavnim dešavanjima u Odboru za spoljne poslove Predstavničkog doma Kongresa SAD.
Nije pravljena razlika između onoga što naši neprijatelji žele da se desi i onoga što stvarno može da se desi (pod uslovom da sami ne odradimo posao za protivnike). Prvo je uzimano zdravo za gotovo, te je sve tokom nekoliko dana predstavljano kao da nam se približava sudnji dan koji po svaku cenu moramo da izbegnemo. I da pri tome budemo zahvalni onima koji nam obezbede opstanak ma koliko cena toga bila velika i bolna.
OHRABRIVANJE ZLA Takav pristup je vrlo štetan. Defetizam parališe naše nacionalne snage. S druge strane ohrabruje srpske neprijatelje da idu sve dalje i dalje u zahtevima, ali i na planu njihove realizacije. Kada shvate da pozerska demonstracija sile daje rezultate sama po sebi, što ne bi nastavili tim putem? Nadalje, donosioci odluka u američkom establišmentu koje pomenuti antisrpski lobisti navode na akciju protiv nas, ako shvate da smo puter koji se topi i od malog povećanja temperature, lakše će se odlučiti na konkretne korake protiv nas. Što da ne ako to ne nosi rizik niti veće troškove?
Rekoh, nije im do problema. Ali to se odnosi na nove probleme za njih a ne za duge. Ispoljavanje konfuzije, slabosti i straha u geopolitičkoj sferi privlači lešinare. Zato je to neprihvatljivo i kada je utemeljeno na realnosti. Tim pre je tako kada se umnogome radi o fikcijama. One su u (geo)politici i te kako korisne, ali ih treba koristiti za jačanje nacionalnih snaga, a ne za njihovo rastakanje kao što se kod nas neretko činilo i čini.
Kada se radi o brojnim izazovima s kojima se suočavamo u vezi s epidemijom korone, naš državni vrh s pravom uporno nastoji da bude optimističan i poletan. To se onda prenosi i na njemu bliske medije. Svi oni skoro svaki dan ističu da će uprkos ozbiljnim teškoćama Srbija nastaviti da se bori i da će na kraju pobediti. Naglašava se da predaja nije opcija, te da ćemo preko trnja na kraju stići do pobede. To je odličan pristup koji zaslužuje pohvalu.
NEOPROSTIVE GREŠKE Zašto se isto tako ne radi kada je u pitanju Kosovo ili budućnost Republike Srpske? Što tu pompezno ne demonstriramo nacionalnu posvećenost i borbenost umesto bojažljivosti i već opterećujuće uzdržanosti? Da li se tako pobeđuje? Ili se trasira put za neki vid kapitulacije?
Ako se i ne radi o zloj nameri već o greškama iz nehata, navedeno zahteva osudu. Naše nacionalne interese više niko sa strane ne može da uguši. To možemo jedino mi – u skladu s već pomenutom formulom „nije bitna cena, važan je opstanak makar u nekim okvirima“ – da učinimo za račun onih koji nam ne žele dobro. Tome doprinosi stvaranje atmosfere bespomoćnosti u okolnostima kada nam navodno preti repriza strahota s kraja prošlog veka. A to, da ponovim, ne stoji. Niti smo mi bespomoćni, niti je moguće da protiv nas iko deluje na način od pre dvadesetak godina. Zato moramo da prestanemo s medijskim projektovanjem lažnih bauka kao i s otužnim kukanjem!
Uskoro nam dolazi januar 2021. i inauguracija novog američkog predsednika za koga pretpostavljamo da će biti na pozicijama koje su za nas nepovoljnije od Trampovih. Pa šta? Idemo dalje. Amerika ima svoja posla, mi naša. To što će ona ponegde doći u koliziju ne treba da nas plaši. Na nama je da smireno a odlučno štitimo svoje nacionalne interese. To i te kako možemo. A u prilog tome, sagledavajući novonastale okolnosti, dužni smo da energično radimo već danas, a ne da naričemo što su se aktivirali naši oponenti.
OFANZIVNI PRISTUP Kada se radi o Republici Srpskoj, to bi moralo da podrazumeva zajedničko definisanje prinicipa u skladu s kojima će u narednom periodu delovati Beograd i Banjaluka. Oni moraju da budu ofanzivni. Ne treba čekati nove pritiske na RS i njeno tiho ekonomsko i svako drugo iscrpljivanje već složno otpočeti akciju usmerenu ka ukidanju pozicije svemoćnog visokog predstavnika, odnosno kolonijalne uprave nad BiH. Da li ćemo u tome uspeti tokom 2021? Sumnjam. Ali bitno je da složno nametnemo temu (sama Banjaluka to može tek s ograničenim efektom) i njoj se posvetimo, a ne da čekamo da to urade drugi nama na štetu.
Sličan odnos moramo da imamo i prema Kosovu i Metohiji. Vreme je da se raščiste briselski računi. Prošlo je već sedam godina od sporazuma koji smo uz posredovanje EU postigli, a on nije realizovan. Od Zajednice srpskih opština nema ništa, niti će biti, dok je Srbija na terenu a ne tek na papiru dala niz ustupaka. Ako smo s Trampom imali nekog osnova da se nadamo da će se stvari promeniti, više nije tako. Umesto da nas to podstakne da zauzmemo poziciju pogodnu za aktivnu odbranu, mi nastavljamo da savijamo glavu.
Stidljivo se pojavljuju informacije da se u narednom periodu očekuju energetski aranžmani koji bi dodatno ugrozili naše pozicije na severu Kosova. Tako nešto je neshvatljivo. Srbija ne da treba i sme da iznova popušta već je dužna da počne da obnavlja sve svoje ukinute institucije bar u onom delu naše južne pokrajine gde to realno može da učini. Što bi sever Kosova ostao u okvirima definisanim posle 2013. i vezanih ruku čekao novi albanski udar? Ako već moramo da se rvemo s Prištinom koja nije spremna na bilo kakav održivi dogovor, onda to činimo s pozicija koje smo imali 2010. ili ranije.
LAŽNI KOMPROMIS Od tzv. kompromisa, šta god on podrazumevao, očito nema ništa. Nećemo valjda onda Albancima pokloniti sve ono što nam je prevarom izvučeno, pa još pride tome štošta novo dodati? Da ih častimo ostacima EPS-a na Kosovu? To bi bilo neodgovorno i sramno. Srbija mora energično da počne da popravlja štetu koju je dopustila da nastane u prethodnom periodu, a ne da je povećava!
Sve ono što sada dodatno drsko počinju da rade albanski promotori u Americi i drugim zapadnim zemljama, trebalo bi da nas podstakne da se tako postavimo. Ne obrnuto, da sami još potpunije radimo za njih. A baš to činimo, po ko zna koji put da ponovim, kada doprinosimo stvaranju klime malodušnosti, nemoći, predstojećeg poraza. On je daleko osim ako oni koji su dužni da sistemski i sistematski brane naše nacionalne interese nisu odlučili da postupaju suprotno tome, tj. da nas navedu da dignemo ruke uvis i prepustimo se tuđim hirovima.
Ništa racionalno srpskom porazu ne ide u prilog. Jedino može da ga stvori naša, spontana ili pre iz nekog razloga sistematski generisana, defetistička iracionalnost. Zato svako ko u sebi još ima nacionalni duh njoj mora da se odupire i podstiče druge da tako rade. Ona je za nas opasna, a ne onemoćala Madlen Olbrajt i njeno staro društvo s kojim priređuje balove vampira.
