ODMETNIŠTVO U SMISAO

Đavo se opasno zaigrao. Tek ovlaš prerušen, zbunjuje naivnog čoveka svojom upornošću da stigne sopstveni rep i ugrize ga. Svoj urlik proglašava za muziku ove epohe. Zlim čarobnjacima, „finansijskim alhemičarima“, svevremenim hristoubicama, iz nekog razloga strašno se žuri. Nikad nisu ovoliko srljali. Oni znaju zašto. A znamo i mi

Ce ploviš ti ka ostrvima nego postaješ ostrvo – tako veli celomudreni lirski glas u knjizi Ostrvo pesnika Branislava Matića, nedavno objavljenoj u biblioteci „Atlas“ Srpske književne zadruge. Naslanjajući se i nadovezujući na zagonetni Hiperborejski letopis (2015), ovo vredno delo brzo je privuklo pažnju književnih znalaca i publike. Videlo se to i tokom predstavljanja na „Sajmu u SKZ“ krajem oktobra. U susret čitanjima Ostrva, razgovarali smo s pesnikom ekskluzivno za Pečat.
Vaša zbirka Ostrvo, sudeći po reakcijama čitalaca i po broju kritičarskih tumačenja (Dragan Jovanović Danilov, Mileta Aćimović Ivkov, Vesna Kapor, Andrea Beata Bicok, Milica Kralj…), privukla je značajnu pažnju. Šta za vas predstavlja Ostrvo?[restrict] Novoprojavljeno poglavlje večnog lirskog letopisa, sveprisutnog i nevidljivog. Još jedno nađeno zrno istorije spasenja. Nastavak bogotražiteljskog puta, ličnog i zajedničarskog. (A veliki posvećenici, od drevnih sakralnih spisa do danas, znaju da je bogotražiteljstvo oblik samospoznaje, kod sećanja.)
Ostrvo je i odmetništvo u smisao. Vrsta nepristajanja na ovaj teror imperije kiča i razvrata, na ovaj programirani ponor banalnosti i demonija, na ovu užasnu diktaturu najnižih duhova. Odbijanje da se ne vidi, da se dodvorava razularenoj i razbraćenoj gomili, da se pregovara o svetom, da se o nadvremenom zlatu raspreda s nedostojnima, s raspomamljenim neznalicama i kolonijalnim mrdalicama.
Ostrvo je i način samoodbrane, povlačenje granice. Zaštita od nove a prastare „provale varvarstva po vertikali“ (Hamvaš). Stav prema strašnom srozavanju bogočovečanstva, bezglasni krik ličnosti.
Tu se pali onaj „oganj u kojem će se sve ispitati“ (1. Kor. 3, 13).
I sve je to stalo među korice vaše knjige?
I mnogo više od toga. Kad vidim znalačka tumačenja Ostrva, začudim se šta sve dobri čitaoci tu nađu. Što reče počivši Momir Vojvodić za jednu svoju zbirku, posle pohvala i aplauza koje je dobio: „Auh, bogte, izgleda da je ovo stvarno dobra knjiga. Moraću da je pročitam.“
Šalu na stranu, kako se zaista stiže na Ostrvo?
Smirenjem i budnošću. Razumevanjem one stalne kapi koja dubi kamen. Sećanjem. Ima u Boki jedno ostrvo koje su u XV veku načinili dovozeći čamcem kamen po kamen, na mestu gde se na hridi ukazala Bogorodica. Na tom ostrvcu podigli su mali pravoslavni hram, u hramu je bila cela vaseljena. Sva drama Boga, čoveka i sveta. To je ideogram kroz koji se može stići gde god treba. I moje Ostrvo je možda samo jedan kamen dovezen tim sudbinskim čamcem.
Vi ste „Jadranin sa Jadrana“, kontinentalac poreklom s Primorja (Hercegovina, Dubrovnik…). Koliko u vašem Ostrvu zaista ima sudbinskog?
Sve u toj knjizi, i u svemu ostalom, sudbinsko je. „Sudbina je samo jedno od imena koja dajemo Bogu.“
Kažete da ste pesnik otkad znate za sebe, da je vaša optika oduvek književno podešena. Ipak, utisak je, niste žurili da objavite svoje knjige?
Na jednom mestu u Ostrvu stoji: „Zavetovan, ćutao sam / četrdeset četiri zemna leta, / sada hiljade jeseni vidim unapred.“ To je možda i pravi odgovor na vaše pitanje.
Držim do drevnog kanona o uspinjanju uz Goru posvećenja; poznaju ga sve sakralne tradicije ovog čovečanstva. Kad niže brblja o višem, to je težak prekršaj nad tvoračkim poretkom, baš kao i kad se viši nazor primenjuje na niže. Ako se taj prekršaj uspostavi kao pravilo i normalnost, dolazi do dalekosežnih poremećaja. Tako je došlo i do ove današnje diktature šarlatanstva i nekompetencije.
Da, nisam žurio. Ne mislim da umetnik treba da vežba pred publikom. Ne mislim da Poeta Sacer sme da se olako oglašava pre no što je zaista stupio u krug posvećenja iz kojeg ima šta da kaže. Ne sme da razmetljivo deli pre no što je uistinu zadobio; to je smrtonosna zamka taštine, vrsta samoponištenja. Samo tako pristupajući može sasluživati Tvorcu, biti cvet u Božjem vrtu, „jesti zemlju i pretvarati je u miris“. Ne volim kad pesnik pretencioznostima svojih „razvojnih faza“ zatrpava svet, umnožava praznoslovlje. Tužno mi je kad vidim kako nestrpljivi pesnici, pošto se najzad priključe sopstvenom glasu i zrelosti, kriju i prećutkuju svoje mladalačke knjige, preuranjene i slabe. Ima srećnih izuzetaka kad pesnik u mladim godinama dostigne visine i izrekne svoju najvažniju reč, kao naša dva Branka ili Rembo, ali se posle toga, videli smo, uglavnom ne može dugo pesmotvoriti. Nastasijević je objavio samo jednu pesničku knjigu i njome „postavio lestvicu u nebu“. Vasko Popa samo osam. Borhes, za osamdeset sedam godina, samo četrnaest. Ne slučajno. Skribomanija retko dobacuje dalje od osrednjosti.
A moj slučaj je otprilike onakav kako ste ga opisali u svom pitanju.
Na nedavnom predstavljanju Ostrva u okviru „Sajma u SKZ“ pitali su vas o odnosu dobrote i lepote u vašoj poeziji. Kakav je taj odnos?
U poeziji, u životu, u svemu, ne verujem u lepotu bez dobrote. Bez dobrote, i majstorija je samo đavo. Nedavno sam o tome napisao i pesmu.
A u svakoj dobroti ima dirljive i neporecive lepote, makar one unutarnje, sveoblikujuće.
Ispod naslova Ostrva stoji odrednica: petoknjižje. Više kritičara ta odrednica navela je na uspostavljanje analogija sa Starim zavetom i njegovih pet knjiga?
Ostrvo jeste zbirka pesama, jeste niz poetskih krugova, ali i svojevrsni skup od pet knjiga. Pet svetova. Pet bogotražiteljskih strategija. Pet puteva istorije spasenja. Ostrvo sam ja, nepoznati lirski glas iz daljina, čudni „pesnički subjekt“. Moj Bog je Bog Ljubavi, one mistične i sveobuhvatne. To nije jarosni i osvetoljubivi bog, nema kupoprodajni odnos sa čovekom, kažnjavanje i nagrađivanje mu nisu upravljački alati, ne trguje uticajem, ne traži podmićivanje, ne bavi se zelenašenjem i parazitizmom, ne zavađa da bi vladao, ne pregrće se pritvornim moralizmom. Njegova zapovest nije da pokorim, opljačkam i sve stavim pod kontrolu. Da svemu znam cenu, a ničemu vrednost. Moj Bog tajanstvenom ljubavlju drži svet, čini ga mogućim. Bogomdana svrha i smisao su oduhovljenje prirode i oboženje čoveka. Povratak u prvobitni rang, iznad greha, pada, smrti. Stoga, po svojim zagledanostima, moja poezija je daleko drevnija i daleko modernija od Starog zaveta. Ovo je pet drukčijih knjiga u jednoj jedinoj.
Ali to, dabome, nipošto ne znači da su netačna ili nelegitimna tumačenja koja pominjete. Kao što reče apostol: „Ispitajte pisma, tragajte.“
Među brojnim hvalama za vašu knjigu, mogla se čuti i opaska, možda zamerka, da u njoj ima „malo Srbije“. Šta vi kažete?
Šta ćete, i mitraljezi napunjeni ćorcima moraju da štekću. Za to ne treba ni pameti ni hrabrosti, i lakše je nego ćutati. Ne treba se zbog toga srditi ni sekirati.
A sve u mojoj poeziji je (i) Srbija. Tu ishode i skončavaju svi moji putevi. Srbija je stolp sa kojeg sozercavam svet. I mleko kojim sam podignut, i vatra u kojoj gorim, i nebesa kojima se pokrivam zovu se Srbija. Moja sledeća knjiga, čiji je radni naslov Seme i pleme, tematski je sva u srpskim zemljama. Metaistorijski i metageografski. Iznad Istoka i Zapada.
Ostrvo je izašlo u čuvenoj biblioteci „Atlas“ Srpske književne zadruge. Koliko vam to znači?
Ako pogledate na kakav niz velikana se nadovezujem u toj staroj i uglednoj biblioteci, ili kakvim krugom književnih majstora sam danas tu okružen, razumećete kolika je čast i odgovornost objavljivanje u „Atlasu“ i uopšte u Srpskoj književnoj zadruzi. U „Atlas“ sam ušao po pozivu Uredništva Zadruge. Zahvalan sam im na dubokom čitanju, prepoznavanju i poverenju. I uzdam se u Gospoda da nisam uprtio više no što mogu da nosim.
U Hiperborejskom letopisu i Ostrvu pesme ste posvećivali Vasku, Milovanu, Rajku, Miodragu, Draganu, Dragošu, Beli, Horheu, Stevanu, Ljubomiru, Verešu, Ivi, Momčilu, Milošu, Danilu, Jovanu, Novici… Kriju li se iza tih imena vaša pesnička sabraća, vaši stvarni „saputnici i sapatnici“?
Ne kriju se nego pokazuju. Moglo bi se tu dodati ili oduzeti poneko ime, ali postoji to „bratstvo ozareno nekom tragičnom vedrinom“. Ono pomaže pesniku da čuje sebe i podnosi svet. Krepi ga nadom da nije sam, čak ni kad je ostrvo, i da nije sve uzalud. Isturen iza granica istraženog i sigurnog, što mu je vaseljensko poslušanje, pesnik živi u doslusima i od njih. Na ovom svetu postoji sve što je neophodno da on, pesnik, ispuni ono zbog čega je tu. Kao što napisa Petar Džadžić povodom Branka Miljkovića: „Postojala je i jedna žena. Uvek postoji jedna žena koja pesniku nanosi bol onda kada mu je taj bol potreban.“
Može li se uopšte pisati poezija o kakvoj govorite kad smo okovani planskim snižavanjem svih kriterijuma, masovnim zaglupljivanjem, zabavljačkom histerijom i u književnosti, totalnom diktaturom rijalitija?
A može li se ne pisati? Sme li? Treba li pesnik da odustane od sebe i svoga visokog prizvanja zato što neurotični žreci tržišta guraju svet u poprostačenje, u pustinju nacerenih praznoglavaca i beslovesnih zombija?
Poezija, ona koja zaista zaslužuje da nosi to ime, u svim vremenima – uz sakralno predanje – spasavala je čoveka i svet od potpunog pada u banalnost, plićak i besmisao. Pesnik, onaj koji se s pravom usuđuje da sebe nazove tako, uvek je i svojevrsni izvršilac tog obreda.
Ako odustanu pesnici, sveštenici i heroji, za šta ćemo se držati dok se klatimo nad ponorom? Za instant dramaturgiju, marketing i visokotiražna stenjanja nad kloakom? Uzgred, ne treba precenjivati sve te razmahane literarne prevarante, sve te partijske i koterijske tobožnje zvezde u književnosti, slepe od nadmenosti i samoljublja. Sve te polusvesne opsluživače tamnih kultova koji misle da oni vode igru i da se ne koprcaju u tuđim mrežama. Njihovi trikovi su providni i kratkodahi, njihove mustre su izanđale, njihovi dometi su podrumski. Neće izdržati ni sud ovoga, kamoli budućih vremena. Nikoga ozbiljnog ne treba da pokoleba to malo prljave pene na površini vode.
Kako vama izgleda sve ovo kroz šta svet, i mi u njemu, prolazi ovih godina, pogotovu danas?
Đavo se opasno zaigrao. Tek ovlaš prerušen, zbunjuje naivnog čoveka svojom upornošću da stigne sopstveni rep i ugrize ga. Svoj urlik proglašava za muziku ove epohe. Zlim magovima, „finansijskim alhemičarima“, svevremenim hristoubicama, iz nekog razloga strašno se žuri. Nikad nisu ovoliko srljali. Oni znaju zašto. A znamo i mi.
Nije ovo samo geopolitika, geoekonomija, sukob kultura, civilizacija, religija, ideologija, smena epoha i poredaka moći. Glavna sila koja ovo pokreće nije ljudskog porekla. Ovo je rat protiv Čoveka i Bogočovečanstva.[/restrict]