Epitaf iz Londona

ODLAZAK ZLATNOG DEČAKA

Engleski komentator hvali fudbalsko umeće Maradone, skoro se zagrcne i sa suznom iskrom u oku zaključuje: „Ipak, bio je nesavršen, manjkav čovek.“ Maradona je bio savršen fudbaler, ali, eto, bio je nekako manjkav čovek. A mi Balkanci Maradonu jednostavno volimo. Zašto mi volimo manjkavog čoveka? Pa zato što je kao mi, zato što je kao Andrićeva Žepa kad u proleće nabuja

Za „Pečat“ iz Kembridža Nebojša Radić

Engleski mediji su proteklih dana s velikom pažnjom ispratili odlazak Maradone. Komentatori su ispisali kolumne, a poznati fudbaleri pričali o susretima na terenu i van njega s možda najboljim fudbalerom svih vremena. Čuveni centarfor Gari Lineker je suznih očiju pričao kako je, pred jednu revijalnu utakmicu za tim sveta, Maradona stajao na centru i 13 puta je šutnuo loptu uvis iz sve snage. Svaki put bi padala na korak, najviše dva od njega i opet se vraćala pod oblake. Na treningu Barselone su, posle toga, nastavlja Gari, probali da to izvedu. Najbolji je to uspeo samo tri puta.

[restrict]

Hvale Englezi, ali onda dolaze do nerešive enigme, do kotrapunkta kada osećaju potrebu da izreknu to čuveno „ali“. Ali svi znamo da je Argentinac bio manjkav čovek (flawed individual). I onda svi u studiju pognu glave. Neko klimne u znak odobravanja. Publika koja to gleda i čita verovatno isto tako reaguje. Da, da, „ali“…

Šta sprečava, pitamo se, ove istinite, iskrene poklonike fudbala da čoveka, Maradonu isprate bezrezervno, bez tih trapavih „ali“, „možda“, „ipak“? I da li mi, Balkanci, možda baš iz istog tog razloga ovog čoveka volimo kao da je jedan od nas i kao što se to kod nas radi, bez „ali“, bez „možda“, bez „ipak“?

TO JE TAJ SVET U jednom davnom intervjuu, Gari Linker je, tada igrač Barselone, odgovorio na pitanje novinara i rekao da vozi ford. „A zašto ne vozite rols-rojs?“, začudio se novinar. Pa znate, odgovorio je lepo vaspitani, skromni momak iz Lestera, ja sam samo fudbaler, ne priliči mi. Rols-rojsevi su za aristokrate, za bogate ljude.

Gari je očigledno dobro razumeo svoje mesto i ulogu u dotičnoj društvenoj zajednici. Zahvaljujući, između ostalog, i takvom stavu, danas radi na Bi-Bi-Siju, gde je najplaćeniji komentator uopšte, ne samo fudbala, s platom većom od 1,5 miliona funti godišnje.

Dotična društvena zajednica, u nekim krugovima poznatija kao Britanska imperija, tokom njegove karijere uspela je da ratuje s mnogim zemljama (na njihovoj polovini terena) pa i s Argentinom oko Malvina (Foklandi na engleskom). Isto su tako uspeli da održe čileanskog krvoloka Pinočea u životu i na slobodi. Gari je sve to vreme, kao i svi drugi, i dalje radio svoj posao. Njegov se imetak danas procenjuje na 30 miliona funti.

Da bismo skicirali Maradonu iz ovog specifičnog ugla i dali odgovor na početno pitanje u vezi sa onim „ali“, potrebno je da se zadržimo i na jednoj sasvim i nesportskoj sceni – na najodvratnijem intervjuu koji je vaš dopisnik imao nesreću da na televiziji odgleda.

Državni javni servis je 2007. godine obeležio (proslavio?) 40. godišnjicu smrti argentinskog revolucionara Če Gevare. U londonskom studiju je kao ugledni gost bio Feliks Rodriges, agent CIA koji je dao naređenje da se revolucionar bez suđenja strelja. Tako nam je Bi-Bi-Si priredio to zadovoljstvo da možemo s divljenjem i poštovanjem da gledamo i slušamo tog bivšeg Kubanca koji je radeći za Američku tajnu službu u Boliviji hladnokrvno ubio Argentinca.

To je, dakle, taj svet na koji je Gari pristao, a Dijego nije. I nikada neće. I nije li to, radije nego droga, žene i ona dva gola u mreži Šiltona, povod za ono malo, šarmantno englesko „ali“?

EL PIBE DE ORO El Pibe de oro (zlatni dečko) na desnoj mišici nosi istetovirani lik Če Gevare, a na listu leve noge lik Fidela Kastra. El Pibe iz principa ne igra u engleskim klubovima i prijatelj je Fidela Kastra, narodskih lidera Uga Čaveza i urugvajskog predsednika Hosea Muhike, Eva Moralesa iz Bolivije, Emira Kusturice… El Pibe mrzi sve što dolazi iz Sjedinjenih Američkih Država, imperijalizam… El Pibe voli sve ljude Latinske Amerike od Meksika pa sve do poslednjeg pedlja Ognjene zemlje. El Pibe voli Napolitance i taj strasni grad pod pretnjom vulkana gde i dan-danas, dole u najužoj ulici centra, postoji izba zvana Il Čeriljo gde je čuveni slikar Karavađo, „svi su moji gresi smrtni“, gospodar kista i mraka, pre mnogo vekova sreo svoju sudbinu u liku šake plaćenika s isukanim mačevima. El Pibe voli nas Balkance, koji smo po svim zakonima istorijske marginalizacije i burnog temperamenta sasvim kompatibilni s južnoameričkim rođacima. Ta ljubav ga naravno nije sprečila da Zvezdi na Marakani da jedan od najlepših golova koje je Beograd ikada video.

El Pibe peva s navijačima, s kelnerima, čistačima ulica, s tetkicama u školama, s mamama i tatama, s decom i životinjama. On peva, igra i raduje se iskreno kao dete svakom danu kao daru, svakom prijateljstvu i zagrljaju.

OD RIO DE LA PLATE DO ŽEPE Zlatni dečak i dalje daje Englezima taj gol Božjom rukom. Taj trenutak je proleteo kroz neku crnu rupu u svemiru, izvrnuo se i ostao svetla pulsirajuća tačka koja svedoči o postojanju horizonta mogućnosti. Zamislimo samo šta njegovim zemljacima znači ta pobeda 1986, posle izgubljenog rata, a taj prvi gol pa još i onaj drugi kad svi engleski komentatori i dan-danas zastanu, uzmu vazduha pa uz aplauze kliknu: pa ovo je genijalno! Bez „ali“, bez „možda“. Dijego je taj i onaj drugi gol i za sve nas dao.

Bio je manjkav čovek, kažu. Bio je čovek, odgovaramo. Prijatelji i braća su oni koji ostaju uz tebe i kada letiš i kada padaš. Uz tebe su i kada se valjaš po svinjcu ili kokošinjcu i kada u rukama podižeš Zlatnu boginju.

Kako omeđiti širinu i dubinu Rio de la Plate, Dunava ili Dona? Kako zagraditi, u obor zatvoriti čoveka sitnim rečima kao što su „ali“, „ipak“… Je li Zlatni dečko oštetio koga svojim postupcima osim samoga sebe? Koliko znamo, namerno nije, a nenamerno, o tome neka sudi ko mora i ko je za to nadležan, najviša instanca.

Srce, to veliko srce koje sve vidi, nije izdržalo. U ovom novom veku moguća je transplantacija svih organa pa i srca. Lako je, ko ima para, da zameni i srce. Radi se. A poneko ima samo jedno jedino srce kojim može da živi, da peva, igra fudbal i svet oko sebe da vidi, daleko od ljudi kojima je to samo jedan od zamenjivih organa.

U Andrićevoj priči „Most na Žepi“ veliki vezir Jusuf se seća rodnog kraja i daje da se tamo, u Bosni, preko reke Žepe, pritoke Drine, napravi most. Iskusni neimar Italijan dolazi da vodi radove. Kad su poslovi na izgradnji poodmakli, naiđe noću oblak, propoveda nam Ivo, i udari gadna, teška kiša, reka naraste i sobom ponese sve skele i brane koje su majstori podigli. Ujutru je posle sve opet mirno, samo su tragovi velike vode i građevine ostali. Sakupe se tu sada seljani, posmatraju, zagledaju, češkaju po bradama i mrmore – „Ne da Žepa mosta na se“, kažu pa klimaju glavom u znak odobravanja. Ne da reka, ta iskonska snaga i spona između neba i utrobe zemljine, ne da reka na se.

Tako i naš Dijego, kao divlja balkanska reka Žepa. Ne da na se ni na prijatelje oko sebe.

A da tako i dalje bude postaraćemo se svi mi koji pamtimo. Bez „ali“, bez „možda“. Bez „ipak“.   

[/restrict]