Demokratija na respiratorima

„Ili-ili“ i posle toga

Nije samo dosetka da ćemo posle godine u kojoj je ključna reč lockdown (zaključavanje) vreme deliti na pre korone (engl. B.C.) i posle korone (engl. P.C.)

1Puštajte Vagnera, narode … Nemci su se vratili! Ne, ne topli, bezlični, izmučeni, miroljubivi, posleratni Nemci … nego Nemci! Znate na koje mislim. Ne Nemci „Nisam znao kud idu vozovi“. Nemci „Ja sam samo izvršavao naređenja“. Nego oni drugi Nemci.
Da … ti Nemci.
Ovako je američki pisac C. J. Hopkins, koji živi u Berlinu, video donošenje Zakona o zaštiti od infekcija (Das Infektionsschutzgesetz) u nemačkom Bundestagu 18. novembra tekuće prve korona-godine. Taj zakon „formalno daje vladi ovlašćenje da donosi bilo kakve edikte pod maskom zaštite javnog zdravlja. Vlada je to ionako činila – naređivala zaključavanje, policijski čas, zabranu putovanja, zabranjivala demonstracije, napadala domove i preduzeća, naredila svima da nose medicinske maske, uznemiravala i hapsila neistomišljenike itd. – ali je Bundestag to ’legitimisao’“. Sad je to zakon overen „jednim od onih zamršenih zvaničnih pečata koje nemačke birokrate vole da udaraju na papire“.
C. J. Hopkinsu je taj zakon uporediv sa čuvenim zakonom iz 1933. Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich, koji je s istom vrstom „dobronamernosti“ omogućavao kancelaru „da donosi bilo kakve edikte“ a za „rešavanje nevolja naroda i Rajha“. „Da, shvatam da to zvuči prilično slično, ali prema Vladi i nemačkim medijima, ne postoji apsolutno nikakva sličnost, i svako ko sugeriše da postoji ’krajnji je desničarski AfD ekstremista’, ’neonacistički teoretičar zavere’, ili ’antivaks ezoteričar’ ili tako nešto“.
Ne znam da li bi C. J. Hopkins napisao ovakvu opasku o korona-radnjama u Njujorku, Parizu, Londonu, pa i u Pekingu i Moskvu, ali mogao bi. A i mi smo na „evropskom putu“. Pre Nemačke – 12. novembra – Skupština Srbije je usvojila Izmene i dopune Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, gde su ministru data najšira ovlašćenja, ali da ima na umu sugestije Svetske zdravstvene organizacije. A onda je predsednik podvukao: „Ko ne želi da se vakciniše, neka unapred kaže da neće u bolnicu.“ 2Svi su u ovom dobu odmakli ruke od Slobode i Pravde, a bez kojih nikad nijedno društvo nije moglo da otvara puteve nade. Korona-drama sve stavlja na iskušenja. Ko će nam prvi pokazati sveću koja leluja na kraju tunela? Samo toliko je svetlosti ostalo. To je nama prva korona-godina pokazala, verovatno bez namere korona-producenata. Put kojim će krenuti moderni svet je sav u magli. Ali magla ne može odložiti istorijski preokret.
Setio sam se tim povodom teksta Hitlerova pobeda? iz 1945. Žak Elil, borac Pokreta otpora, posle pisac izuzetnih knjiga o tehnici i propagandi, u nedeljniku Réforme 23. 6. 1945. upozorava da Hitlerova objava dve meseca pred kapitulaciju da je pobedio nije bezumni glas očajnika. Prvo, „sve što je rekao, uradio je“, a drugo „Hitler očigledno nije mislio na pobedu savremene Nemačke, niti na vojnu pobedu. Hteo je da pobede nacizam i večna Nemačka… To nije prvi put da vojno poraženi politički porazi svog osvajača. Tako su vojske Revolucije i Carstva na kraju bile poražene, ali su širom Evrope pronele ideju Republike i osećanje slobode, posle čega više niko nije mogao zaustaviti trijumfalni marš XIX veka“.

3Kad se istopila postnapoleonovska ostavština, Hitler je „promovisao totalni rat, koji podrazumeva totalnu mobilizaciju, a s druge strane, totalni masakr“. To je značilo „rat za istrebljenje civilnog stanovništva (u čemu smo svi bili prilično uspešni!) – i da bi se postiglo neograničeno korišćenje svih snaga i resursa nacije za potrebe rata. Da bismo pobedili, ne možemo postupati drugačije. To je očigledno. Ali da li se zlo zaista može pobediti zlom?“
U totalnoj mobilizaciji „ne samo da su žene mobilisane da obavljaju poslove za koje nisu stvorene nego je, što je još važnije, država sebi dodelila apsolutnu vlast… Država preuzima sve i sve obavlja preko tehničara. Šta je to ako ne diktatura? U svakom slučaju, to je ono što je uspostavljeno u Engleskoj i Americi… o Rusiji da i ne govorimo“.
A sloboda u takvom društvu? „To može biti samo mit, kada se u svakom javnom govoru neko poziva na slobodu, iako je ona skoro svuda praktično ukinuta.“ Pisao je Elil 1945. kako „možemo reći da je to samo privremeno, da je to bilo nužno zbog rata i da ćemo se u miru vratiti slobodi. Nema sumnje da će se u određenom periodu posle rata, u nekim zemljama favorizovati određene slobode, ali to će sigurno biti kratkog daha.“ Posthitlerovska zaostavština!?
I bilo je po Elilovom „proročanstvu“. Čerčil je odmah od Gebelsa posudio moćan pojam „gvozdena zavesa“ i započeo rat do istrebljenja dojučerašnjih saveznika. Sloboda je i na Istoku i na Zapadu iluzija. Što se o njoj više govorilo, nje je bilo sve manje.

4Istok je bio gruba vlast, a Zapad je, kako je to pokazao Rajt Mils već pedesetih, prešao „s vladanja na manipulisanje“. Grubost je pre izgubila istorijsku bitku. A na Zapadu su kontrolisani politički izbori supstituisani „velikim izborom“ u šoping molovima. Zov koka-kola, marlboroa i levisa direktno će urušiti istočnu diktaturu, a frustrirani Istok se survao u „dobrovoljno ropstvo“.
A na Zapadu su mogli da se razmahnu. I ogole. Ona sloboda šoping molova se pretvorila u „teror izbora“. Potrošači ugurani u taj mutljag ponašali su se kao „kuvana žaba“ iz eksperimenta. Raslojavanje u društvu je donelo najveći raspon između bogatih i siromašnih u istoriji.
Nedavno je u Davosu, bez imalo kajanja, objavljeno da osam najbogatijih ima vrednost kapitala kao pola sveta, tri i po milijarde ljudi. Bil Gejts je stekao imovinu koju, s druge stranu, nema 100 miliona Amerikanca. Džef Bezos zarađuje na sat sedam miliona dolara, a njegov zaposleni 12 dolara. Društvo se raspalo. Hitler je znao šta govori.
I pojam građanin ispario je iz demokratskog sistema. Njegova uloga se svela na ubacivanje listića u kutije svake četvrte godine. Ali kao što je konačno u vreme ove „pandemije haosa“ primetila švedska leva intelektualka Karin Peterson, „demokratija nije samo pravo glasa. Dugoročno je važna pravda, a pravda se može postići jedino promenom materijalnih uslova života ljudi… Za spas demokratije potrebno je stvoriti nove protivteže današnjem kapitalizmu“.
Ako to prevedemo na jezik bećarca koji je koristio Aleksandar Popović u svojim filmskim interpretacijama Dostojevskog: Ej vetar duva, / šljive opadaju, / Siromašni jadni / povazdan stradaju. / Biće skoro propast sveta / Nek’ propadne nije šteta. Nije šteta.
Posle samoubilačkog sna o „kraju istorije“, glavni tok istorije se seli na Istok. Iako je tačno da vesternizovani um ne može razumeti ni dobro ni zlo Istoka, stvarnost će postati „učiteljica života“. To ne mora izgledati kao „svetla budućnost“, ali je budućnost.