Borba za „dušu Evrope“

Geopolitičku i geoekonomsku borbu SAD i Rusije obeležiće nepokolebljiva odlučnost ruskog predsednika Vladimira Putina da dovrši gasovod „Severni tok 2“, bez obzira na bilo kakve sankcije

Magistralni gasovod „Severni tok 2“, koji dnom Baltičkog mora i trasom dugom preko 1.200 kilometara treba da poveže obale Rusije i Nemačke, postao je u ovom trenutku verovatno najvažnije pitanje evropske, pa i svetske geopolitike. Ušavši u finalnu fazu izgradnje, sa završenih oko 95 odsto, cevovod kojim bi Moskva trebalo Evropi da isporučuje oko 55 milijardi kubnih metara prirodnog gasa godišnje postao je predmet najogorčenije borbe. Zvanični Vašington preduzima sve moguće mere da ospori i zaustavi ovaj projekat, i što je najzanimljivije, u njegovu odbranu ustala je ne samo Moskva već je sve više glasova i u samoj Evropi. Naravno, i u Nemačkoj, koja bi bila glavni profiter od završetka i puštanja u pogon ovog gasovoda. Tako je ova geopolitička i geoekonomska borba SAD i Rusije već poprimila gotovo mitski karakter, ali će po svemu sudeći ključni faktor u svemu biti nepokolebljiva odlučnost ruskog predsednika Vladimira Putina da projekat dovrši, bez obzira na bilo kakve sankcije koje Vašingtonu mogu pasti na pamet. Jedini preduslov, bez koga bi sve to bilo besmisleno, jeste za sada nepromenjena podrška Berlina da se takođe suprotstavi sve većem američkom pritisku. [restrict]

PRELAMANJE BUDUĆNOSTI SVETSKOG PORETKA? Na kraju, može da se ispostavi da bitka oko „Severnog toka“ daleko nadmašuje „običan“ ekonomski i energetski projekat i da se preko nje prelama čitava budućnost evropskog i svetskog poretka. Ukoliko Vašington uspe da slomi otpore u Evropi i svima nametne svoju volju (i svoj skuplji gas iz škriljaca), time će još jednom potvrditi globalnu dominaciju i status neprikosnovene supersile – za koju važe sasvim druga pravila nego za sve ostale. Međutim, sama činjenica da je Berlin smogao snage pre deset godina da izgradi prvi „Severni tok“, iako su i tada bili ogromni pritisci prekookeanskih saveznika, kao i da godinama odoleva još jačem stisku povodom nastavka ovog ambicioznog projekta, pokazuje da je do određenih – i ne baš malih – „pomeranja“ u sistemu svetske moći već došlo. A ukoliko bi pak Berlin i Moskva uspeli da dovrše svoje delo, i time sebi i celoj Evropi doneli jeftiniji gas i druge osetne materijalne i političke dobitke, bila bi to nedvosmislena potvrda da i najmoćnija svetska supersila ima svoje vidljive limite. Kakva bi time poruka bila poslata u svet, i da li bi to Americi donelo više ili manje spokoja u budućnosti – sasvim je očigledno.

Neprestane pokušaje Vašingtona da osujeti izvođenje radova, portparolka ruskog Ministarstva inostranih poslova Marija Zaharova ne naziva drugačije do „političkom agresijom“. Ona se time, kako prenosi „Raša tudej“, osvrnula na izjavu v. d. američkog ambasadora u Berlinu Robin Kuinvil, koja zahteva od domaćina moratorijum na izgradnju gasovoda. U intervjuu za nemački dnevnik „Handelsblat“, ambasadorka je poručila da je „za EU i Nemačku došlo vreme da proglase moratorijum na izgradnju gasovoda“. Kako je naglasila, ova mera bila bi jasan signal da Evropa više ne prihvata „uporno maliciozno ponašanje Rusije“. „Ovaj gasovod nije samo ekonomski projekat već i politički instrument Kremlja, uz pomoć koga se planira da se zaobiđe Ukrajina i podeli Evropa“, poručila je Kuinvilova.

IZJAVE ZVANE „FANTASTIKA“ Odmah je na fejsbuku reagovala Zaharova, nazvavši izjave Kuinvilove „fantastikom“. Ona je podsetila na tekst „Vašington tajmsa“ od 5. marta 2014, pod naslovom „Reganova administracija je upozoravala da će isporuke ruskog gasa preko Ukrajine oslabiti Zapad“. U tekstu je navedeno da su 1981. Reganovi savetnici pozivali na suprotstavljanje novom cevovodu iz Rusije u Evropu. Iz Bele kuće, podsetila je, tada su upozorili da je njihova strategija „usmerena na ograničavanje ekonomskih poluga sovjetskog uticaja na Zapad“. „To je takva dihotomija. Ruska cev, ma kuda, ma kada i na koji način ona išla, ma kakvim sporazumima bila legitimizovana, već decenijama izaziva istu reakciju SAD – političku agresiju i nezakonito suprotstavljanje. Želim da kažem Vašingtonu: ’Ne sme se igrati protiv pravila. Ako hoćete da budete odgovoran igrač u međunarodnoj ekonomiji, treba igrati po pravilima.’ Znate li ko je to rekao? Kondoliza Rajs, i opet u kontekstu ruskog gasa (citat iz tog istog ’Vašington tajmsa’, 6. januara 2006). Vreme je vratilo SAD isti taj njihov poziv“, podvukla je Marija Zaharova.

Da bi se malo bolje razumele reči Zaharove, valja se vratiti u vreme na koje se odnose citirane izjave. Pre svega, kada je reč o Kondolizi Rajs, bivšoj američkoj državnoj sekretarki iz vremena Džordža Buša Mlađeg, ona je svoj poziv Rusima uputila povodom sporova o tome da treba poštovati sva evropska pravila o izgradnji i korišćenju gasovodnih kapaciteta, između ostalog i o tome da vlasnik cevi koja prolazi po teritoriji EU ne može da bude i vlasnik gasa koji kroz nju prolazi, ali i o sprečavanju monopola, pa tako deo kapaciteta gasovoda treba da bude ponuđen drugim operaterima i proizvođačima plavog energenta. U praksi, ova pravila su se pokazala efikasna za usporavanje i sprečavanje prodora ruskog gasa i energetskog uticaja u Evropi, ali nisu uspela da ga potpuno zaustave. „Gazprom“ i druge ruske vodeće kompanije, uz uvećane troškove, prilagodile su se novonastalim uslovima i biznis je mogao da bude nastavljen.

ANALOGIJA S DOGAĐAJIMA OD PRE ČETIRI DECENIJE Prvi i najveći plod tih napora je izgradnja prvog gasovoda „Severni tok“, koji je uprkos svemu pušten u rad u oktobru 2012. godine. Svih prethodnih godina Rusima je poručivano da moraju da „poštuju pravila“, bez obzira na to što su se ta pravila najčešće menjala u hodu. Takozvani „Treći energetski paket EU“, kojim je propisana zabrana monopola u snabdevanju gasom i zahtevano da 50 odsto kapaciteta gasovoda bude dostupno na slobodnom tržištu, kako bi i konkurenti mogli da transportuju svoj gas, usvojen je 2009, usred sporova o „Severnom toku“ i „Južnom toku“. Zbog političke i ekonomske snage Nemačke, prvi projekat je izgrađen, dok Bugari nisu imali toliko autoriteta i moći da „izguraju“ svoj gasovod, pa su morali od njega da odustanu, od čega su štetu pretrpeli i oni i druge zemlje na trasi gasovoda, među kojima je i Srbija. Isto tako, i danas je pod američkom lupom ne samo „Severni tok 2“ već i gasovod „Turski tok“, koji preko Balkana ide praktično istom trasom kao i „Južni tok“. Ipak, od svog neuspelog prethodnika razlikuje se mnogo manjim kapacitetom (i zaradom tranzitera), kao i time što ide zaobilaznim putem preko Turske.

Možemo da se vratimo još više u prošlost, na početak 1980-ih, kada je Hladni rat Vašingtona i Moskve bio u punom jeku, a dve supersile zastrašivale i sebe i ceo svet nuklearnim raketama srednjeg dometa raspoređenim u Evropi. Tada je, po kreditnom modelu „gas-cevi“ uz podršku nemačkih i japanskih banaka, SSSR izgradio i 1983. pustio u pogon magistralni gasovod Urengoj–Užgorod, faktičkog kapaciteta 28 milijardi kubika godišnje – kojim se, preko Ukrajine i Mađarske, i danas snabdeva Srbija i druge zemlje ovog regiona. Administracija Ronalda Regana uvela je 1981. embargo na isporuke Moskvi visokotehnološke američke opreme, što je odmah prepolovilo projektovani kapacitet gasovoda, s najpre zamišljenih 64, na 32 milijarde kubika. Povod za embargo bile su optužbe prema SSSR-u da je učestvovao u uvođenju vanrednog stanja u Poljskoj, i zbog represija „prema poljskom narodu“. Istovremeno je izvršen veliki pritisak na evropske partnere, a američke sankcije nisu zaobišle ni njih. Posle niza pregovora, Vašington je ipak dopustio da „smanjeni gasovod“ bude dovršen, jer je bilo jasno da je gas Evropi neophodan.

Vidi se analogija današnjih događaja sa onima od pre četiri decenije. I danas je Evropi, pre svega nemačkoj privredi, neophodan ruski gas u velikim količinama – a nepromenjena je i argumentacija Vašingtona. Uz jednu čisto retoričku razliku: tada je problem bio što gasovod prolazi preko Ukrajine, a sada je problem što ne prolazi. Kao što je Rajsova poručila Rusiji 2006. da „pravila moraju da se poštuju“, tako sada i Moskva isto to kaže, imajući u vidu da Vašington pribegava eksteritorijalnim sankcijama prema evropskim kompanijama koje, sarađujući s Rusijom na „Severnom toku“ – poštuju najstrože evropske zakone i sva propisana pravila. Pa im se opet preti sankcijama. „Pravila“, očigledno, nisu ista za sve. Ili, jednostavno rečeno, u današnjem svetu važi samo jedno – pravo jačeg. Rusija je odavno pokazala da na takvu igru ne pristaje i da joj nije moguće bilo šta nametati, ali se – parafrazirajući ser Vinstona Čerčila – sada vodi borba za „dušu Evrope“.            

[/restrict]