Baron Gizl i Treći svetski rat

Finale emisije Kumanovski sporazum – pregovori pobednika RTS-a autora Miloša Milića donosi izuzetne detalje o potpisivanju vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu juna 1999, kojim je okončana sedamesetosmodnevna agresija NATO-a na SR Jugoslaviju

Trebalo je da potpisivanje vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu juna 1999, kojim je okončana sedamdesetosmodnevna agresija NATO-a na SR Jugoslaviju bude potpisivanje bezuslovne kapitulacije, kako je od početka planirano, a pretvorilo se u nešto sasvim drugo. Dopisnika „Njuzvika“ Ćirjakovića probudili su tog jutra s vešću da „Srbi dolaze da kapituliraju“. Novinar je požurio na makedonsku granicu, gde je u utorak, 8. juna 1999, zatekao neke zbunjene ljude i žene u maskirnim uniformama kako kroz neko blato gacaju prema jednom pograničnom ćumezu pod nazivom „Evropa 93“ („mešavini švercersko-dilerske postaje i javne kuće kakvih ima na svim granicama Balkana“, seća se Ćirjaković). U toj „tužnoj koreografiji“ osećali su se nelagodnost i potištenost. Niko nije bio oduševljen odabranim ambijentom jer je delovao ponižavajuće za obe strane, i za vojnopolicijsku delegaciju SRJ i za oficire NATO-a, sve dok se nije pojavio britanski general Majk Džekson, ličnost poznata kao zapovednik formacija zapadne alijanse u Bosni i na Kosovu, profesionalni kondotjer sa izvesnom harizmom i nespornim marcijalnim šarmom. Bio je to novi junak iste priče o ultimatumu, pralik barona Gizla, ali više njegovo naličje i nešto sasvim različito, što našoj priči dodaje sasvim novi sloj. [restrict] Rezolucija 1244 je postala Biblija Džekson je odmah je shvatio situaciju i predložio da se sastanak nastavi dan kasnije u „prikladnijem prostoru“ (odabran je štab francuskog sektora u obližnjem Kumanovu), ali u pogledu karaktera ovog skupa za Džeksona nije bilo dileme: „Od vas se očekuje da potpišete ovaj dokument.“ Zapravo isto ono što su tražili Ahtisari i Černomirdin u Beogradu, Olbrajtova u Rambujeu ili baron Gizl fon Gizlingen u Beogradu, jula 1914: potpunu kapitulaciju. Papir je bio na engleskom; niko se nije potrudio da ga prevede. Trebalo je da prosto bude potpisan tu, na licu mesta koje je postalo tužna metafora Evrope ‘99, sa svim konotacijama koje ovakva lokacija može da probudi.
General policije Obrad Stevanović priča kako je sam sedeo s generalom VJ Svetozarom Marjanovićem i prevodiocima nasuprot Džeksonu, iza koga je stajalo pedesetak oficira NATO-a.
„Ja sam tada komandovao NATO trupama i sebe sam video u toj ulozi, ali su mi se Srbi uporno obraćali kao komandantu međunarodnih mirovnih snaga Ujedinjenih nacija – KFOR-a – što nije isto i što sam ja na kraju prihvatio“, seća se Džekson. „Uopšte, Srbi su se rogušili pri svakom pomenu NATO-a. To je bilo politički neugodno i za Beograd i za Moskvu.“ A zatim general dodaje, ne bez tradicionalne britanske ironije, pa i izvesne blasfemije: „Docnije je i u Rezoluciji 1244, koja je postala Biblija, tako namešteno da se nigde ne pominje NATO.“
„U prvom papiru na engleskom, koji nam je bio podnet, svaka druga ili treća reč bila je NATO“, seća se general Stevanović. „Za nas je to bilo potpuno neprihvatljivo. Mi smo insistirali da sporazum ne zaključujemo sa NATO-om nego s mirovnim snagama Ujedinjenih nacija. Ovako nešto nismo imali mandat da potpišemo i tražili smo prekid razgovora za konsultacije s Beogradom. Džekson je to odmah prihvatio. Ali posle jedno pola sata navratio je kod nas više ’neformalno’ i saopštio nam da je upravo razgovarao s Vašingtonom i da su mu odande rekli da je Milošević već prihvatio nacrt sporazuma, pa nema razloga da ga i mi ne potpišemo. Podozrevali smo da to nije tačno i ostali smo pri svom.“ (To nije je prvi put da se general bavio ovakvim rabotama. U Bosni su Srbi s njim imali slična neugodna iskustva. On i danas tvrdi kako je bombardovanje Srbije bilo suspendovano za vreme razgovora u Kumanovu, što ne odgovara istini. Na tom mestu u emisiji autori donose insert iz TV dnevnika RTS-a od istog datuma – 9. jun – u kome se vide snimci bombardovanja Boljevca oko 17.30 časova, dakle u toku samih razgovora. Džekson je, međutim, neumoljiv: „Ne, nije bilo bombardovanja.“ Ali to nije ništa prema njegovom govoru u Prištini, kada je, posle ulaska KFOR-a na Kosovo, uznemirenim Srbima održao slovo u kome je doslovno rekao: „Nemate razloga za strah. Prema sporazumu, Oslobodilačka vojska Kosova biće razoružana i raspuštena.“ To se takođe može videti i čuti u ovom filmu. Ko mu je poverovao skupo je to platio. To je, valjda, i razlog što ovog snimka više nema u definitivnoj verziji emisije Kumanovo – pregovori pobednika, koja se može naći na zvaničnom sajtu RTS-a.)
Vojnik imperije Ali ko je general-pukovnik ser Majk Dejvid Džekson, penzionisani šef Imperijalnog generalštaba armije Njenog veličanstva, nosilac drugog po redu najvišeg vojnog ordena u vojsci Ujedinjenog Kraljevstva, plemićke titule i drugih najviših odlikovanja (GCB, DSO, DL…)? Službeni podaci kažu da je posle vojne akademije u Sandherstu odabrao obaveštajno-padobransku struku i nastavio odgovarajuće školovanje. A zatim ceo vojnički vek proveo na specijalnim zadacima, naročito na osetljivom području Severne Irske. Njegov dosije, međutim, beleži i dva, najblaže rečeno, neugodna događaja na tom, vazda trusnom terenu: Masakr u Balmarfiju (1971), gde su britanski vojnici ubili jedanaest civila i Krvavu nedelju (1972) kada su isti vojnici otvorili vatru na irske demonstrante i usmrtili njih četrnaestoro. Ovakva iskustva s terorom nad civilnim stanovništvom doista su mu bila potrebna u kosovskoj mirovnoj misiji, tri decenije kasnije, a naročito kada je više hiljada do zuba naoružanih OVK terorista naočigled KFOR-a zauzimalo Prizren i pucalo na koga stigne. Sedmog dana od kada je potpisan sporazum!
Sutradan, 9. juna, u francuskoj bazi u Kumanovu prisutne je na stolu čekao preveden tekst: u novom predlogu Sporazuma više nije bilo reči o NATO-u, osim na jednom jedinom mestu, koje se ticalo obustavljanja vazdušnih udara na SRJ posle potpisa sporazuma. NATO je sasvim „iščezao“ i iz tehničkih opisa i aneksa, dok je sve ostalo upućivalo na Rezoluciju Saveta bezbednosti (buduća Rezolucija 1244), koja je trebalo da se stavi na glasanje u Njujorku odmah po potpisivanju Kumanovskog sporazuma, tj. sutradan, 10. juna 1999, kako se i dogodilo. „Sa koloseka agresije i razaranja NATO-a, rešavanje je preneto u OUN, na kolosek prava i principa“, pisao je Živadin Jovanović. „Rešavanje problema uzima se iz ruku NATO-a i stavlja u nadležnost Saveta bezbednosti UN, potvrđuje se poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje, ide se u susret političkom procesu i rešenju statusa Pokrajine kao suštinske autonomije i samouprave u sastavu Srbije, osuđuje se terorizam i utvrđuje obaveza razoružanja terorističke OVK, predviđa se vraćanje kontingenta naše vojske i policije.“ A to je daleko, vrlo daleko od kapitulacije kako je zamišljena u Rambujeu i kako je trebalo da se okonča u Kumanovu. Nije, dakle, potpisana nikakva kapitulacija pred NATO snagama nego čisto tehnički sporazum, koji sva politička pitanja prepušta Savetu bezbednosti i UN. Uostalom, tako stvar stoji i danas. Iako neke odredbe Rezolucije 1244 nikada nisu izvršene, ovaj dokument i ovoga časa garantuje stabilnost na Balkanu, u Evropi i svetu.
Kao oficir od karijere, general Džekson osećao se sasvim dobro u novoj-staroj ulozi komandanta KFOR-a, iako nije krio da mu je više odgovarala njegova „izvorna uloga“ u NATO-u. Kao „kforovac“ odgovarao je Savetu bezbednosti UN, a kao „natovac“ američkom generalu Vesliju Klarku, s kojim je uskoro došao u sukob. Iako sluga dvaju različitih gospodara, ostao je, u suštini, vojnik Imperije, poput njegovog prethodnika, barona Gizla, takođe aktivnog generala obaveštajne struke, jednako vernog svojoj kruni. Obojica su imali posla sa Srbima, „glavnim remetilačkim faktorom na Balkanu“ i striktno su se držali politike svojih vlada. Razlika je, međutim, bila u sledećem: Gizl je bio potpuno svestan da igra neku ulogu u početku Velikog rata, docnije poznatog kao Prvi svetski rat, i aktivno se u to uživeo. A Džekson ni po koju cenu nije hteo da igra bilo kakvu ulogu u novom (i poslednjem) Velikom ratu, Trećem svetskom, čija se apokaliptična pečurka odjednom nadvila nad planetom. Tu su se i razdvojile senke našeg fantoma. Gizlova je opet iščezla s istorijskog obzorja i vratiće se; kada, ne znamo. Džeksonova je otišla sasvim drugačijim putem.
Na ivici ambisa „U stvari, meni je jedino bilo stalo do tačnog izvršavanja vojnog i tehničkog Sporazuma. Odlučio sam da tome pristupim odmah, 12. juna 1999, da se ne bi stvorio vakuum između slova sporazuma i situacije na terenu. Ali pretekli su me neočekivani događaji.“ Pošto je ispratio dvojicu srpskih generala za Beograd, Englez se spremio za zasluženi počinak kad je usred noći zazvonio telefon. „Rusi su na Prištinskom aerodromu!“, uzbuđeno je izveštavao dežurni. Ova vest udarila je kao grom. „Otkud SAD Rusi? – prostrujalo mi je kroz glavu jer nisam imao pojma šta su se dogovarali Beograd i Moskva“, priča Džekson. Stari lisac je uhvaćen na spavanju: Rusi su pretekli NATO munjevitom akcijom opisanom u akcionom filmu Balkanska međa. Jedan bataljon desantnih snaga Ruske Federacije je iz svoje baze kod Ugljevika u Bosni izvršio „veliki skok“ od preko 600 kilometara i zauzeo aerodrom „Slatina“ nekoliko sati pre nego što su do njega stigle britanske jedinice iz pravca Makedonije. Politika svršenog čina vratila je te noći posrnulu Rusiju na svetsku pozornicu.
„Mi, ruski vojnici složili smo se da treba da zauzmemo ’Slatinu’ iako još nije ništa bilo dogovoreno sa KFOR-om, tj. NATO-om“, kaže u finalu emisije general Leonid Ivašov. „Dobili smo na kraju i Jeljcinovu pismenu saglasnost. Plan je bio da Rusi dođu u onaj deo Kosova gde Srbi čine većinsko stanovništvo, pre svega u Kosovsku Mitrovicu, koja je njegov centar. Zato smo u početku planirali da pošaljemo tri bataljona. Jedan bi bio stacioniran u Nišu, drugi u Mitrovici, treći na aerodromu ’Slatina’, kod Prištine. Međutim, Rumunija, Bugarska i Mađarska na zahtev NATO-a nam nisu dozvolile prelet, tako da nam je ostao samo onaj desantni bataljon u sastavu SFOR-a u Bosni. Tako smo i učinili i zauzeli aerodrom pre Engleza. Ostalo je manje-više poznato.“
Kako bilo, Džekson se našao u središtu svetskog košmara. Američki general Vesli Klark naređivao mu je da aerodrom zauzme silom i odande otera Ruse. Džekson je pozvao „drugog gazdu“ i brzo se s njim dogovorio, pa je sumanutom Amerikancu odgovorio hladno, čak i podrugljivo: „Neću da zbog tebe počnem Treći svetski rat“, što je ušlo u legendu i postalo novi mit. Ono zbog tebe naročito je oduševilo londonsku štampu, koja je istog jutra prozvala Džeksona „Mačo Džeko“ (pored već postojećeg nadimka „Dart Vejder“, koji je general dobio zbog sonornog glasa i drugih svojstava junaka Ratova zvezda). Džeko je postupio kao prava faca. Umesto da zarati s Rusijom, brižljivo je spakovao bocu svog omiljenog viskija i poslao na poklon komandantu aerodroma Zavarzinu i to po svom sinu, potporučniku Marku Džeksonu, kome je naredio da ostane kod ruskog generala koliko je potrebno dok se svet ne makne s ivice ambisa.[/restrict]