Барон Гизл и Трећи светски рат

Финале емисије Кумановски споразум – преговори победника РТС-а аутора Милоша Милића доноси изузетне детаље о потписивању војнотехничког споразума у Куманову јуна 1999, којим је окончана седамесетосмодневна агресија НАТО-а на СР Југославију

Требало је да потписивање војнотехничког споразума у Куманову јуна 1999, којим је окончана седамдесетосмодневна агресија НАТО-а на СР Југославију буде потписивање безусловне капитулације, како је од почетка планирано, а претворило се у нешто сасвим друго. Дописника „Њузвика“ Ћирјаковића пробудили су тог јутра с вешћу да „Срби долазе да капитулирају“. Новинар је пожурио на македонску границу, где је у уторак, 8. јуна 1999, затекао неке збуњене људе и жене у маскирним униформама како кроз неко блато гацају према једном пограничном ћумезу под називом „Европа 93“ („мешавини шверцерско-дилерске постаје и јавне куће каквих има на свим границама Балкана“, сећа се Ћирјаковић). У тој „тужној кореографији“ осећали су се нелагодност и потиштеност. Нико није био одушевљен одабраним амбијентом јер је деловао понижавајуће за обе стране, и за војнополицијску делегацију СРЈ и за официре НАТО-а, све док се није појавио британски генерал Мајк Џексон, личност позната као заповедник формација западне алијансе у Босни и на Косову, професионални кондотјер са извесном харизмом и неспорним марцијалним шармом. Био је то нови јунак исте приче о ултиматуму, пралик барона Гизла, али више његово наличје и нешто сасвим различито, што нашој причи додаје сасвим нови слој. [restrict] Резолуција 1244 је постала Библија Џексон је одмах је схватио ситуацију и предложио да се састанак настави дан касније у „прикладнијем простору“ (одабран је штаб француског сектора у оближњем Куманову), али у погледу карактера овог скупа за Џексона није било дилеме: „Од вас се очекује да потпишете овај документ.“ Заправо исто оно што су тражили Ахтисари и Черномирдин у Београду, Олбрајтова у Рамбујеу или барон Гизл фон Гизлинген у Београду, јула 1914: потпуну капитулацију. Папир је био на енглеском; нико се није потрудио да га преведе. Требало је да просто буде потписан ту, на лицу места које је постало тужна метафора Европе ‘99, са свим конотацијама које оваква локација може да пробуди.
Генерал полиције Обрад Стевановић прича како је сам седео с генералом ВЈ Светозаром Марјановићем и преводиоцима насупрот Џексону, иза кога је стајало педесетак официра НАТО-а.
„Ја сам тада командовао НАТО трупама и себе сам видео у тој улози, али су ми се Срби упорно обраћали као команданту међународних мировних снага Уједињених нација – КФОР-а – што није исто и што сам ја на крају прихватио“, сећа се Џексон. „Уопште, Срби су се рогушили при сваком помену НАТО-а. То је било политички неугодно и за Београд и за Москву.“ А затим генерал додаје, не без традиционалне британске ироније, па и извесне бласфемије: „Доцније је и у Резолуцији 1244, која је постала Библија, тако намештено да се нигде не помиње НАТО.“
„У првом папиру на енглеском, који нам је био поднет, свака друга или трећа реч била је НАТО“, сећа се генерал Стевановић. „За нас је то било потпуно неприхватљиво. Ми смо инсистирали да споразум не закључујемо са НАТО-ом него с мировним снагама Уједињених нација. Овако нешто нисмо имали мандат да потпишемо и тражили смо прекид разговора за консултације с Београдом. Џексон је то одмах прихватио. Али после једно пола сата навратио је код нас више ’неформално’ и саопштио нам да је управо разговарао с Вашингтоном и да су му оданде рекли да је Милошевић већ прихватио нацрт споразума, па нема разлога да га и ми не потпишемо. Подозревали смо да то није тачно и остали смо при свом.“ (То није је први пут да се генерал бавио оваквим работама. У Босни су Срби с њим имали слична неугодна искуства. Он и данас тврди како је бомбардовање Србије било суспендовано за време разговора у Куманову, што не одговара истини. На том месту у емисији аутори доносе инсерт из ТВ дневника РТС-а од истог датума – 9. јун – у коме се виде снимци бомбардовања Бољевца око 17.30 часова, дакле у току самих разговора. Џексон је, међутим, неумољив: „Не, није било бомбардовања.“ Али то није ништа према његовом говору у Приштини, када је, после уласка КФОР-а на Косово, узнемиреним Србима одржао слово у коме је дословно рекао: „Немате разлога за страх. Према споразуму, Ослободилачка војска Косова биће разоружана и распуштена.“ То се такође може видети и чути у овом филму. Ко му је поверовао скупо је то платио. То је, ваљда, и разлог што овог снимка више нема у дефинитивној верзији емисије Куманово – преговори победника, која се може наћи на званичном сајту РТС-а.)
Војник империје Али ко је генерал-пуковник сер Мајк Дејвид Џексон, пензионисани шеф Империјалног генералштаба армије Њеног величанства, носилац другог по реду највишег војног ордена у војсци Уједињеног Краљевства, племићке титуле и других највиших одликовања (GCB, DSO, DL…)? Службени подаци кажу да је после војне академије у Сандхерсту одабрао обавештајно-падобранску струку и наставио одговарајуће школовање. А затим цео војнички век провео на специјалним задацима, нарочито на осетљивом подручју Северне Ирске. Његов досије, међутим, бележи и два, најблаже речено, неугодна догађаја на том, вазда трусном терену: Масакр у Балмарфију (1971), где су британски војници убили једанаест цивила и Крваву недељу (1972) када су исти војници отворили ватру на ирске демонстранте и усмртили њих четрнаесторо. Оваква искуства с терором над цивилним становништвом доиста су му била потребна у косовској мировној мисији, три деценије касније, а нарочито када је више хиљада до зуба наоружаних ОВК терориста наочиглед КФОР-а заузимало Призрен и пуцало на кога стигне. Седмог дана од када је потписан споразум!
Сутрадан, 9. јуна, у француској бази у Куманову присутне је на столу чекао преведен текст: у новом предлогу Споразума више није било речи о НАТО-у, осим на једном једином месту, које се тицало обустављања ваздушних удара на СРЈ после потписа споразума. НАТО је сасвим „ишчезао“ и из техничких описа и анекса, док је све остало упућивало на Резолуцију Савета безбедности (будућа Резолуција 1244), која је требало да се стави на гласање у Њујорку одмах по потписивању Кумановског споразума, тј. сутрадан, 10. јуна 1999, како се и догодило. „Са колосека агресије и разарања НАТО-а, решавање је пренето у ОУН, на колосек права и принципа“, писао је Живадин Јовановић. „Решавање проблема узима се из руку НАТО-а и ставља у надлежност Савета безбедности УН, потврђује се поштовање суверенитета и територијалног интегритета земље, иде се у сусрет политичком процесу и решењу статуса Покрајине као суштинске аутономије и самоуправе у саставу Србије, осуђује се тероризам и утврђује обавеза разоружања терористичке ОВК, предвиђа се враћање контингента наше војске и полиције.“ А то је далеко, врло далеко од капитулације како је замишљена у Рамбујеу и како је требало да се оконча у Куманову. Није, дакле, потписана никаква капитулација пред НАТО снагама него чисто технички споразум, који сва политичка питања препушта Савету безбедности и УН. Уосталом, тако ствар стоји и данас. Иако неке одредбе Резолуције 1244 никада нису извршене, овај документ и овога часа гарантује стабилност на Балкану, у Европи и свету.
Као официр од каријере, генерал Џексон осећао се сасвим добро у новој-старој улози команданта КФОР-а, иако није крио да му је више одговарала његова „изворна улога“ у НАТО-у. Као „кфоровац“ одговарао је Савету безбедности УН, а као „натовац“ америчком генералу Веслију Кларку, с којим је ускоро дошао у сукоб. Иако слуга двају различитих господара, остао је, у суштини, војник Империје, попут његовог претходника, барона Гизла, такође активног генерала обавештајне струке, једнако верног својој круни. Обојица су имали посла са Србима, „главним реметилачким фактором на Балкану“ и стриктно су се држали политике својих влада. Разлика је, међутим, била у следећем: Гизл је био потпуно свестан да игра неку улогу у почетку Великог рата, доцније познатог као Први светски рат, и активно се у то уживео. А Џексон ни по коју цену није хтео да игра било какву улогу у новом (и последњем) Великом рату, Трећем светском, чија се апокалиптична печурка одједном надвила над планетом. Ту су се и раздвојиле сенке нашег фантома. Гизлова је опет ишчезла с историјског обзорја и вратиће се; када, не знамо. Џексонова је отишла сасвим другачијим путем.
На ивици амбиса „У ствари, мени је једино било стало до тачног извршавања војног и техничког Споразума. Одлучио сам да томе приступим одмах, 12. јуна 1999, да се не би створио вакуум између слова споразума и ситуације на терену. Али претекли су ме неочекивани догађаји.“ Пошто је испратио двојицу српских генерала за Београд, Енглез се спремио за заслужени починак кад је усред ноћи зазвонио телефон. „Руси су на Приштинском аеродрому!“, узбуђено је извештавао дежурни. Ова вест ударила је као гром. „Откуд САД Руси? – прострујало ми је кроз главу јер нисам имао појма шта су се договарали Београд и Москва“, прича Џексон. Стари лисац је ухваћен на спавању: Руси су претекли НАТО муњевитом акцијом описаном у акционом филму Балканска међа. Један батаљон десантних снага Руске Федерације је из своје базе код Угљевика у Босни извршио „велики скок“ од преко 600 километара и заузео аеродром „Слатина“ неколико сати пре него што су до њега стигле британске јединице из правца Македоније. Политика свршеног чина вратила је те ноћи посрнулу Русију на светску позорницу.
„Ми, руски војници сложили смо се да треба да заузмемо ’Слатину’ иако још није ништа било договорено са КФОР-ом, тј. НАТО-ом“, каже у финалу емисије генерал Леонид Ивашов. „Добили смо на крају и Јељцинову писмену сагласност. План је био да Руси дођу у онај део Косова где Срби чине већинско становништво, пре свега у Косовску Митровицу, која је његов центар. Зато смо у почетку планирали да пошаљемо три батаљона. Један би био стациониран у Нишу, други у Митровици, трећи на аеродрому ’Слатина’, код Приштине. Међутим, Румунија, Бугарска и Мађарска на захтев НАТО-а нам нису дозволиле прелет, тако да нам је остао само онај десантни батаљон у саставу СФОР-а у Босни. Тако смо и учинили и заузели аеродром пре Енглеза. Остало је мање-више познато.“
Како било, Џексон се нашао у средишту светског кошмара. Амерички генерал Весли Кларк наређивао му је да аеродром заузме силом и оданде отера Русе. Џексон је позвао „другог газду“ и брзо се с њим договорио, па је суманутом Американцу одговорио хладно, чак и подругљиво: „Нећу да због тебе почнем Трећи светски рат“, што је ушло у легенду и постало нови мит. Оно због тебе нарочито је одушевило лондонску штампу, која је истог јутра прозвала Џексона „Мачо Џеко“ (поред већ постојећег надимка „Дарт Вејдер“, који је генерал добио због сонорног гласа и других својстава јунака Ратова звезда). Џеко је поступио као права фаца. Уместо да зарати с Русијом, брижљиво је спаковао боцу свог омиљеног вискија и послао на поклон команданту аеродрома Заварзину и то по свом сину, потпоручнику Марку Џексону, коме је наредио да остане код руског генерала колико је потребно док се свет не макне с ивице амбиса.[/restrict]