Oskar za epizodnu ulogu

Svesno autorsko aktiviranje motiva „legendarne prijateljice“ iz savremene svetske književnosti u ovom romanu je u funkciji postavljanja njegovog odjeka na „naš“ svet i „naše“ ljude i prilike

Poznavaoci proze Sonje Atanasijević osećaće se „komotno“ u njenom novom romanu krećući se u ravni priče smeštene u skoru budućnost s refleksijama na davnu prošlost i s glasom svevidećeg dehumanizovanog pripovedača. Dehumanizovanost pripovedača, koja je u prethodnom romanu bila predstavljena glasom i okom nerođenog embriona, a u ovom romanu glasom i okom kamere veštačke inteligencije, Sonji Atanasijević služi kao sredstvo i simbol za izražavanje šire društvene, pa i političke, perspektive naracije. Iako je glavni pripovedni okvir smešten u budućnost sedam godina udaljenu od vremena pisanja romana, u pitanju nije autorsko futurističko promišljanje ili zamišljanje već dijalog sa današnjim svetom i prikaz mogućeg njegovog ishoda.
U takvom ishodu, napuštenost se ukazuje kao dominantno stanje i pojedinca i društva. Glavnu junakinju Nevenu autorka postavlja kao usamljenu ženu, koja u poznim srednjim godinama ostaje bez posla i dotrajava dane u svom novobeogradskom stanu u kojem je provela čitav život. Njena veza sa ljudima koji bi trebalo da su joj bliski svedena je na razgovore preko skajpa sa ćerkom i sestrom koje žive u inostranstvu. Kontakt sa spoljnim svetom u životu ove junakinje ostvaruje se učestalim doslovnim upadima akvizitera i stranačkih aktivista u njen životni prostor. Svi ti propagandni razgovori, koliko god da su površni i usmereni na neku korist, dati su kao svojevrsni eho junakinjinih skajpovanih razgovora sa članovima porodice jer se dešavaju uvek kao njihov prekid u vidu zvona na vratima.
Kao kontrateža takvom svetu bez posla, bez bliskosti, bez smisla javlja se sećanje na prošlost, označenu provođenjem života s najboljom prijateljicom Jovanom. Svesno autorsko aktiviranje motiva „legendarne prijateljice“ iz savremene svetske književnosti ovde je u funkciji postavljanja njegovog odjeka na nekakav „naš“ svet i „naše“ ljude i prilike. Ali mnogo više od toga, priča o njih dve, o Neveni i Jovani, postaje priča o životu koji ima smisao dok one postoje kao prijateljice i životu koji je zaglibljen u nekretanje i nesmisao onda kada Jovane više nema. Izrazita ljubav i prisnost koja povezuje ove dve devojčice od njihovog prvog susreta u zgradi u koju su se doselile u ranom detinjstvu, puna je ambivalentnosti i te ambivalentnosti će odrediti ne samo njihov odnos već i odnose njihovih porodica, pa u krajnjoj liniji i njihove sudbine u celini. Susret ove dve devojčice u svojoj suštini predstavlja susret dva socijalno razdvojena sveta. Građanska, lekarska porodica iz koje dolazi Nevena i radnička porodica Jovane, iako preko svojih ćerki počinju da žive u lepoj simbiozi, nepopravljivo su razdvojene i na tu stalno prikrivanu razdvojenost upozorava lik Dragane, Nevenine mlađe sestre koja se nikako ne uklapa u njihov prisni odnos.
Motiv nevoljenja ili neprihvatanja sestre koji je takođe određujući za lik glavne junakinje, može se razumeti kao svojevrsni otpor ili reakcija na neiskrene odnose unutar porodice. Neiskrenost i odsustvo ljubavi prisutni su i u Jovaninoj porodici i očigledno da su sva ta prikrivanja i hladnoća, bilo da dolaze od ljudi koji su intelektualci bilo da dolaze od neprosvećenih ljudi iz seoske sredine, razlog za tako grčevito prijateljstvo dveju devojčica.
Vezivno tkivo ovog prijateljstva, ali i pasivni ili pozadinski pokretač radnje predstavljen je likom Jovanine majke Zore. Nepismena žena, čijeg nepravilnog govora se ćerka stidi i koja je puna nepoverenja prema gradu u koji je došla, ne samo da oličava neophodnu ljudsku i majčinsku toplinu koja ove devojčice još više zbližava već postaje simbol patnje i poniženja koje nevoljena žena trpi bez obzira iz koje sredine da dolazi. U romanu Sonje Atanasijević lik seljanke Zore koji povezuje celokupnu naraciju čvrsto i jezgrovito je iscrtan, i pored toga što je jedan od bolje napisanih likova u savremenoj srpskoj prozi spada u one junake za koje se dobija Oskar za epizodnu ulogu.
Uzimajući sve ove činioce u obzir, postavlja se pitanje zašto autorki nije bilo dovoljno da svoju naraciju zaokruži unutar jedne ovako slojevite porodične i psihološke drame, nego je napravila iskorak u sferu društvene i političke kritike. Ako se futuristički pasaži u romanu, koji prikazuju svet u kojem se retko kad rađaju deca a političke stranke s imenom „Ludilo brate“ pohađaju građane u njihovim domovima i kao sekte ih vrbuju, mogu razumeti kao kritika naše sadašnjosti i kontrapunkt nesavršenoj ali ipak idiličnoj prošlosti, oni ipak „vise“ u odnosu na ceo roman. Autorkino nastojanje da političku ili širu društvenu situaciju dovede u vezu sa osećanjem promašenosti života glavne junakinje ne čini se uverljivo, odnosno ne može se toj težnji naći utemeljenje u tkivu romana koji je u svojoj suštini duboko intimistički.
Iako se čitaocu može učiniti da „kao da tu nešto nije do kraja rečeno“, a možda i baš zbog toga, ovaj roman se svojom temom i konceptom ukazuje kao jedan od boljih romana na domaćoj književnoj sceni poslednjih godina, a nesumnjivo kao vrlo zrelo ostvarenje Sonje Atanasijević. sročnый zaйm na kartu onlaйn bez otkazazaйm pod pts irkutskzaйm na kartu bez эlektronoй počtы