Оскар за епизодну улогу

Свесно ауторско активирање мотива „легендарне пријатељице“ из савремене светске књижевности у овом роману је у функцији постављања његовог одјека на „наш“ свет и „наше“ људе и прилике

Познаваоци прозе Соње Атанасијевић осећаће се „комотно“ у њеном новом роману крећући се у равни приче смештене у скору будућност с рефлексијама на давну прошлост и с гласом свевидећег дехуманизованог приповедача. Дехуманизованост приповедача, која је у претходном роману била представљена гласом и оком нерођеног ембриона, а у овом роману гласом и оком камере вештачке интелигенције, Соњи Атанасијевић служи као средство и симбол за изражавање шире друштвене, па и политичке, перспективе нарације. Иако је главни приповедни оквир смештен у будућност седам година удаљену од времена писања романа, у питању није ауторско футуристичко промишљање или замишљање већ дијалог са данашњим светом и приказ могућег његовог исхода.
У таквом исходу, напуштеност се указује као доминантно стање и појединца и друштва. Главну јунакињу Невену ауторка поставља као усамљену жену, која у позним средњим годинама остаје без посла и дотрајава дане у свом новобеоградском стану у којем је провела читав живот. Њена веза са људима који би требало да су јој блиски сведена је на разговоре преко скајпа са ћерком и сестром које живе у иностранству. Контакт са спољним светом у животу ове јунакиње остварује се учесталим дословним упадима аквизитера и страначких активиста у њен животни простор. Сви ти пропагандни разговори, колико год да су површни и усмерени на неку корист, дати су као својеврсни ехо јунакињиних скајпованих разговора са члановима породице јер се дешавају увек као њихов прекид у виду звона на вратима.
Као контратежа таквом свету без посла, без блискости, без смисла јавља се сећање на прошлост, означену провођењем живота с најбољом пријатељицом Јованом. Свесно ауторско активирање мотива „легендарне пријатељице“ из савремене светске књижевности овде је у функцији постављања његовог одјека на некакав „наш“ свет и „наше“ људе и прилике. Али много више од тога, прича о њих две, о Невени и Јовани, постаје прича о животу који има смисао док оне постоје као пријатељице и животу који је заглибљен у некретање и несмисао онда када Јоване више нема. Изразита љубав и присност која повезује ове две девојчице од њиховог првог сусрета у згради у коју су се доселиле у раном детињству, пуна је амбивалентности и те амбивалентности ће одредити не само њихов однос већ и односе њихових породица, па у крајњој линији и њихове судбине у целини. Сусрет ове две девојчице у својој суштини представља сусрет два социјално раздвојена света. Грађанска, лекарска породица из које долази Невена и радничка породица Јоване, иако преко својих ћерки почињу да живе у лепој симбиози, непоправљиво су раздвојене и на ту стално прикривану раздвојеност упозорава лик Драгане, Невенине млађе сестре која се никако не уклапа у њихов присни однос.
Мотив невољења или неприхватања сестре који је такође одређујући за лик главне јунакиње, може се разумети као својеврсни отпор или реакција на неискрене односе унутар породице. Неискреност и одсуство љубави присутни су и у Јованиној породици и очигледно да су сва та прикривања и хладноћа, било да долазе од људи који су интелектуалци било да долазе од непросвећених људи из сеоске средине, разлог за тако грчевито пријатељство двеју девојчица.
Везивно ткиво овог пријатељства, али и пасивни или позадински покретач радње представљен је ликом Јованине мајке Зоре. Неписмена жена, чијег неправилног говора се ћерка стиди и која је пуна неповерења према граду у који је дошла, не само да оличава неопходну људску и мајчинску топлину која ове девојчице још више зближава већ постаје симбол патње и понижења које невољена жена трпи без обзира из које средине да долази. У роману Соње Атанасијевић лик сељанке Зоре који повезује целокупну нарацију чврсто и језгровито је исцртан, и поред тога што је један од боље написаних ликова у савременој српској прози спада у оне јунаке за које се добија Оскар за епизодну улогу.
Узимајући све ове чиниоце у обзир, поставља се питање зашто ауторки није било довољно да своју нарацију заокружи унутар једне овако слојевите породичне и психолошке драме, него је направила искорак у сферу друштвене и политичке критике. Ако се футуристички пасажи у роману, који приказују свет у којем се ретко кад рађају деца а политичке странке с именом „Лудило брате“ похађају грађане у њиховим домовима и као секте их врбују, могу разумети као критика наше садашњости и контрапункт несавршеној али ипак идиличној прошлости, они ипак „висе“ у односу на цео роман. Ауторкино настојање да политичку или ширу друштвену ситуацију доведе у везу са осећањем промашености живота главне јунакиње не чини се уверљиво, односно не може се тој тежњи наћи утемељење у ткиву романа који је у својој суштини дубоко интимистички.
Иако се читаоцу може учинити да „као да ту нешто није до краја речено“, а можда и баш због тога, овај роман се својом темом и концептом указује као један од бољих романа на домаћој књижевној сцени последњих година, а несумњиво као врло зрело остварење Соње Атанасијевић. срочный займ на карту онлайн без отказазайм под птс иркутскзайм на карту без электроной почты