Mitropolit i srbosfera

Opake jugoslovenske mrlje na srpskoj duši i odlazak Amfilohija

Mitropolit Amfilohije celog svog života se borio za srpske nacionalne interese i jedinstvo našeg naroda na način koji je u datim okolnostima bio moguć. Stoga više nego cinično delujte to što je posle smrti tog velikog teologa i nacionalnog predvodnika u nekim srpskim medijima memorijalni osvrt na njegovo delo stavljen u kontekst dešavanja u „jugosferi“. Nekada bukvalno, tj. uz njen pomen, nekada posredno ali suštinski kao deo informisanja o dešavanjima na prostoru bivše Jugoslavije. I to od strane onih koji ne ispoljavaju patološku mržnju prema preminulom arhiepiskopu cetinjskom, već žive u zabludama. Mrziteljima iz redova anti-Srbije i njihovim sramnim likovanjem zbog smrti uzvišenog duhovnika, sada se neću primarno baviti. Đavo ih nadahnjuje pa neka se on njima pozabavi.

JUGOSFERA Termin „jugosfera“ skovao je 2009. godine britanski novinar Tim Džuda. Osmišljen je i lansiran kao zamena za izraz „bivša Jugoslavija“ koji u Hrvatskoj i nekim drugim delovima nekadašnje zajednice Južnih Slovena ima izuzetno negativan prizvuk. Nova, navodno neutralna reč, čiji akcenat je na kulturnim vezama, brzo je prihvaćena i od strane onih koji su mrzeli Jugoslaviju, ali i od onih – pre svega u Srbiji – koji i dalje iracionalno sanjaju o nekakvom jugoslovenskom „bratstvu“. Makar ono bilo i samo „kulturno“. Njima je termin „jugosfera“ delovao kao doprinos tome da sofisticirano nastave da izjavljuju ljubav onima koji i njih i sve ostale Srbe ne mogu da smisle. Nada naivnih srpskih jugopoklonika još živi i spremni su da se uvijaju kao crvi kako bi iskamčili bar mali osmeh lažne braće. Jadno je, ali je tako.
Politički autizmi se teško leče, no to sada nije tema. Bitno je reći da se kovanica „jugosfera“ munjevito proširila. S radošću su je prigrlili pomenuti nesrećni srpski „Jugosloveni“, ali su je usvojili i mnogi drugi koji to ipak nisu. To su, to je sada važno istaći, učinili iz inercije na pogrešan a ne na prihvatljiv način. On se, između ostalog, manifestuje tako što je za neke koji oblikuju srpsku medijsku scenu, u uslovima naše široko rasprostranjene a često veoma duboke identitetske konfuzije, i Crna Gora postala ništa više nego deo „jugosfere“. Donekle to važi i za Republiku Srpsku, koja se takođe ponekada pominje u tom smislu. Posle rečenog vreme je da se vratimo blaženopočivšem mitropolitu Amfilohiju.

NA BRANIKU SRPSTVA Uvek je bio na prvoj liniji odbrane Srpstva. Samo što je to nastojao da čini, kao što sam već rekao, na svrsishodan način, a ne isprazno, po principu „što sam im rekao“, bez obzira da li od toga ima neke koristi. A baš tako su postupale mnoge kvazipatriote koje su ga napadale. Amfilohije Radović se za razliku od njih trudio da deluje nacionalno s održivih pozicija, prilagođenih duhu vremena i mogućnostima koje iz njega proizlaze. Ali je uvek bio posvećeno rodoljubiv. Čak i onda dok su se mnogi što sada glasno srbuju i napadno se krste, klanjali srpu i čekiću.
Još 1982. godine, dok je titoistička noć bila tamna a tokom nje se vršio teror nad svim što je srpsko, bio je među inicijatorima apela za zaštitu našeg ugroženog naroda na Kosovu i Metohiji, kao i tamošnjih srpskih svetinja izloženih strašnoj opasnosti. To je bio hrabar početak vraćanja stigmatizovane i marginalizovane Srpske pravoslavne crkve na društveno-političku scenu. Zatim je, s početkom raspada Jugoslavije, Amfilohije Radović spadao u one koji se nisu ustručavali da progovore o pravu našeg naroda da sačuva svoje nacionalno-državno jedinstvo. Napola osvešćeni Srbi tada su govorili o nekakvoj maloj Jugoslaviji, a on je odlučno stao iza koncepta ujedinjenih srpskih zemalja.
Kako je jasno rekao 1992. godine: „Kičmena moždina Ujedinjenih zemalja već se zna i ona se – i pored svih tegoba – ponovo oblikuje, a to je Srbija i Crna Gora. Zatim tu spada istočna Hercegovina, jedan dobar deo Bosanske Krajine, Srpska Krajina.“ Nažalost, usled naše nesloge, defetizma i nedostatka državničke mudrosti, koliko i zbog agresivnog delovanja naših lokalnih i globalnih neprijatelja, srpsko državno jedinstvo nije očuvano. Nemali deo našeg naroda je prognan s vekovnih ognjišta. No to ne znači da je srpsko jedinstvo u nekim okvirima ipak postalo nemoguće, odnosno da je nužno da se pomirimo s kidanjem naših kulturnih, verskih i drugih spona tamo gde smo opstali i gde one postoje.

SRBOSFERA U prilog njihovog očuvanja i jačanja nastavio je posvećeno da deluje Amfilohije Radović. Ali još jednom ponavljam, radi njih se prilagođavao realnosti. To je činio ne onako kako iz lično-partijskih pobuda rade mnogi „reformisani nacionalisti“, tako da ona na kraju proguta srpske interese, već da produktivno bude iskorišćena sa srpskog stanovišta. Makar da neminovna šteta bude manja. Tako se crnogorsko-primorski mitropolit borio za državno jedinstvo Srbije i Crne Gore, ali je pazio da mudro igra kako bi i u slučaju nepovoljnog ishoda nadmetanja oko opstanka federacije naša stvar mogla što bolje da se brani.
Pragmatično nije zatvorio put za neki vid saradnje s onima koji su se borili za crnogorsku nezavisnost iako nije mislio što i oni. A posle njenog proglašenja saobrazio se s novonastalim okolnostima tako – a ne drugačije zašta je klevetan – da može da čuva jedinstvo Srpske pravoslavne crkve i našeg naroda. Za njega su Crnogorci ostali ono što su uvek bili – jedan ogranak srpskog naroda, a Pravoslavna crkva u Crnoj Gori organski deo SPC! To je iskazao i kroz veličanstvene litije koje je nedavno predvodio radi odbrane naših svetinja ugroženih u njegovoj rodnoj Crnoj Gori.
Za srpski karakter Crne Gore mitropolit se uvek zalagao kao što se dosledno borio i za opstanak Republike Srpske (dovoljno je setiti se njegove podrške rukovodstvu RS 1994–1995. kada je na njega sa ciljem da neprincipijelno popusti vršio pritisak zvanični Beograd). Za Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije, i to kao srce ne samo naše sadašnje države već svih srpskih zemalja, Amfilohije se nepokolebljivo borio. I oko tog pitanja nije pravio kompromise.
Uprkos svemu tome dočekao je da za neke u Srbiji koji misle da su prema njemu blagonakloni, on ne bude simbol srpskog jedinstva već je njegova smrt i sa njom povezana priča o njemu, informacioni sadržaj iz domena „jugosfere“. To je možda i poraznije od niza politički motivisanih napada kojima je za života i posthumno bio i ostao izložen od strane raznih političkih, NVO a na prikriven način i crkvenih krugova, odnosno njihovih medijskih eksponenata. Crnih ili crvenih, antinacionalnih ili kvazinacionalnih – nije bitno.

NACIONALNI ZAVET Da li je izraz „jugosfera“ pogodan ili ne, u to sada ne ulazim. Neka svako o tome prosuđuje sam. Ali tvrdim da je potpuno neprihvatljivo da srpski prostor nekritički utapamo u njene okrive. OK, možda je za nas ono što se dešava u Hrvatskoj, Sloveniji, Makedoniji ili muslimansko-hrvatskom delu BiH – predmet izveštavanja iz „jugosfere“. No to ne može da bude ono što se odvija u Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Uz sve kasapljenje našeg nacionalnog prostora i rastakanje našeg identiteta, to je ipak i dalje srpska sfera.
Kada o tim teritorijama govorimo, moramo uvek isticati da se radio o srpskom prostoru ili srpskim zemljama. Za one koji vole moderne izraze neka to bude pomenuta „srbosfera“. Neka je ona, uključujući i Srbiju (sa Kosovom i Metohijom), u sledećem koraku i deo nekakve „jugosfere“ u vezi sa nekim pitanjima od šireg značaja, ali kada govorimo ponaosob o nečemu što se odnosi na Crnu Goru ili Republiku Srpsku i na njihove odnose međusobno ili sa Srbijom, sramno je da se to stavlja u taj širi jugoslovenski kontekst. Tako se iz nehata ako ne i namerno negira za nas bazičan, srpski karakter tih zemalja. To ne smemo da posmatramo pasivno a država je dužna da se potrudi da se oko toga definišu pravila ponašanja, te da sistematski budu promovisana.
I da nije u pitanju prvorazredan događaj od svesrpskog značaja, kao što jeste smrt i sahrana velikog nacionalnog i duhovnog predvodnika kakav je bio Amfilohije Radović, ne bismo smeli olako da potpadamo pod novu terminološku jugoeuforiju. Tim pre to važi u konkretnom slučaju koji je povod za ovaj tekst. Kako je preminuli mitropolit crnogorsko-primorski više puta isticao, najveće rane smo zadobili ne od stranih neprijatelja već od domaćih zagovornika titoističkog zla. Nećemo valjda ćutke dozvoliti da oni koji iz zbunjenosti i neukosti idu stazama koje su trasirali nosioci pomenute pošasti, danas mitropolita Amfilohija stavljaju u jugoslovenski okvir umesto u srpsko srce gde mu je mesto? Njegov zavet za nas mora da bude promišljena ali uporna borba za srpsko jedinstvo na način koji je primeren epohi. Nekritičko podvođenje iz beogradske perspektive Crne Gore i ostatka srpskog prostora van Srbije pod „jugosferu“ s tim je potpuno nespojivo!