Latinkina „istina“ po meri „Merhameta“

Koje „vrednosti“ spajaju nagrađene, nekadašnju sekretarku Saveza komunista Srbije Latinku Perović i doslednog borca za islamsku Bosnu Harisa Silajdžića

Majka druge Srbije Latinka Perović i Haris Silajdžić, jedan od najbližih saradnika Alije Izetbegovića, dobitnici su ovogodišnje nagrade Muslimanskog dobrotvornog društva „Merhamet“ iz Fondacije „Muradif Ćato“, nazvane po bošnjačkom dobrotvoru koji više od pet decenija živi u Nemačkoj. Ova nagrada se inače dodeljuje „istaknutim ličnostima za doprinos opstanku, razvoju, društvenom unapređenju BiH i radu fondacije“, a njen prvi laureat bio je „rahmetli predsednik Alija“.

BRAT I SESTRA Gospođa Perović je putem video-linka poručila kako je „posebno srećna što nagrada dolazi iz BiH od humanitarne organizacije koja ima vrlo važnu misiju“, ali i izrazila zadovoljstvo što je deli „sa poznatim bošnjačkim intelektualcem i političarem Harisom Silajdžićem“. Ni domaćini, naravno, nisu ostali dužni dobitnici ovogodišnjeg priznanja, pa je tako predsednik „Merhameta“ Kenan Vrbanjac u obrazloženju odluke da joj se dodeli nagrada istakao da je liderka srpskih „liberalnih komunista“ sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina 20. veka „slobodnomisleća intelektualka, beskompromisni borac za istinu i dokazani prijatelj naše zemlje, koja se žestoko usprotivila agresiji na BiH od 1992. do 1995.“
Još emotivniji je u hvaljenju nagrađenih bio Muradif Ćato. Pošto je objasnio da se Haris „borio za odbranu časti bošnjačkog naroda“, a Latinka svojim radom „spasavala čast srpskog“, ovaj dobrotvor je na kraju zaključio kako su njih dvoje za njega „kao brat i sestra“.

[restrict]

ZAJEDNIČKE VREDNOSTI Jasno, u komplimentima datim istoričarki iz Srbije nije zaostajao ni nekadašnji član Predsedništva BiH i dosledni borac za ukidanje Republike Srpske koji je, međutim, ovo obraćanje iskoristio i kao priliku da iznese željenu viziju budućnosti najveće države na prostoru nekadašnje SFRJ: „Ona (Latinka Perović) je simbol hrabrosti iz Srbije, kakva će biti jednog dana, nadam se. Kada će Srbija to biti? Onog trenutka kad izvor svakog zla na ovim prostorima i protagonisti Načertanija shvate da više nema nikakve nade da mogu ostvariti bilo šta u BiH i na Balkanu, ali uglavnom u BiH. Tada će doći do katarze, ne pre toga. Taj momenat će doći kad BiH postane članica NATO-a.“
Od Silajdžića suštinski nismo čuli ništa novo, ali se logično postavlja pitanje koje „vrednosti“ spajaju nagrađene, nekadašnju sekretarku Saveza komunista Srbije i doslednog borca za islamsku Bosnu (koji je ta svoja uverenja sa manje ili više uspeha zavijao u „građansko-demokratsku“ oblandu) za koga se inače sumnja da je, kao član sarajevskog ratnog rukovodstva, sakrivao dokaze o zločinima učinjenim nad srpskim stanovništvom u gradu na Miljacki? Možemo se, takođe, zapitati kakvim je to aktivnostima žena – čija bi komunistička, a kasnije i demokratsko-liberalna ubeđenja trebalo da budu u oštroj suprotnosti ne samo sa svakim nacionalizmom već i bilo kojim oblikom verskog fundamentalizma – zaslužila priznanje onih koji dele vrednosti prvog laureata ove fondacije Alije Izetbegovića?

BAUK SRPSKOG NACIONALIZMA Pre nego što pokušamo odgovoriti na ova pitanja, valja konstatovati da je nekadašnja drugarica Latinka zaista zavredela da se njeno ime upiše među dobitnike nagrade „Merhameta“. Mada to verovatno neće priznati, ona je još od vremena dok je bila na vlasti svojim „doslednim shvatanjem srpskog nacionalnog pitanja“ i zalaganjem za ustavno preuređenje federacije suštinski stvarala teren za dezintegraciju Jugoslavije po meri kako Silajdžića i drugih bosanskih patriota, tako i ostalih antisrpski opredeljenih nacionalista iz bivših republika nekadašnje SFRJ.
Drugarica koja je u periodu od 1968. do 1972. imala drugu najvažniju funkciju u Savezu komunista Srbije (iza predsednika Marka Nikezića) u mnogo čemu se razišla s Titom, ali je i tada, kao i sada, delila njegove poglede na opasni bauk „srpskog nacionalizma“ i „hegemonizma“. I sa iskrenim uverenjem sprovodila kurs usvojen još 1928. na Drezdenskom (četvrtom) kongresu KPJ koji je predviđao „lomljenje kičme“ srpskih „ugnjetača“ i formiranje nezavisnih država „ugnjetenih naroda“ Slovenije, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore (i Mađari i Albanci sa Kosova imali su, po ovom dokumentu, prava da odvoje teritorije koje je „anektirala srpska buržoazija“ i pripoje ih svojim maticama).
Mada je ovu politiku KPJ kasnije donekle revidirala, i predviđeno razbijanje Jugoslavije transformisala u federativno uređenje obnovljene države po okončanju rata, suština ideja iz Drezdena i dalje je ostala sveto pismo partije. Koje su u praksi, nažalost (zbog karijerizma ili iskrenog uverenja), uz retke izuzetke, u političkom životu sprovodili svi relevantni srpski kadrovi.
Izuzetak nije bila ni mlada predsednica AFŽ-a Srbije iz Kragujevca, koja je već u 36. godini, po dolasku na kormilo Nikezićeve „liberalne“ garniture, postala najmoćnija žena najveće jugoslovenske socijalističke republike.
Perovićeva se gadila filozofije palanke i srpskih „mitova“, koji su za nju i danas ostali opasni konzervativni simboli „velikosrpskog nacionalizma“ i navodnih aspiracija na teritorije država nastalih na razvalinama druge Jugoslavije. Iako često ističe kako ona i ostali srpski „liberali“ nisu želeli da koriste „staljinističke metode“ u obračunu s političkim neistomišljenicima, činjenica je da je upravo u vreme njihovog držanja dizgina vlasti vođen sudski proces protiv profesora Mihaila Đurića samo zbog toga što je, u javnoj raspravi, kritikovao ustavne amandmane iz 1971. i upozoravao da oni vode ka raspadu savezne države.

ZAPAD I RUSIJA Latinkina „principijelna borba“ protiv nemani velikosrpskog nacionalizma nesumnjivo je povezana s druge dve konstante kojima je dosledno ostala privržena tokom svih godina političkog angažovanja (najpre s pozicija vlasti, a i tokom kasnijeg „demokratskog“ opozicionog delovanja) – bezrezervne odanosti Zapadu i gotovo neskrivenog animoziteta prema Rusiji.
Dok je bila drugarica Latinka, važila je, kao uostalom i svi drugi srpski „modernizatori“, za protivnika Titovog navodnog prevelikog približavanja Kremlju, a taj stav je pravdala protivljenjem sovjetskom „konzervativno-birokratskom socijalističkom modelu“ i „hegemonističkom kursu“ tadašnje Moskve u spoljnoj politici.
Da, ipak, u pitanju nisu bili ideološki razlozi, pokazalo se nakon nestanka Sovjetskog Saveza i socijalističkog bloka. I sadašnja kapitalistička, višepartijska Rusija nije po ukusu gospođe Perović, koja smatra da „Srbi ne poznaju dovoljno najveću slovensku državu, koja je za njih kao fatamorgana“. O čemu se zapravo tu konkretno radi postaje jasnije kad čujete ocenu ove istoričarke da „Beograd i Moskvu vezuje ideja ’velike države’ za čije očuvanje se koriste i nasilni načini“.
Očigledno je da je za „majku druge Srbije“, baš kao i njene istomišljenike sa liberalnog Zapada, zemlja naslednica SSSR-a i dalje suviše velika i opasna. Pošto je teško sprovesti zamisao Zbignjeva Bžežinskog o njenom cepanju na nekoliko manjih, lako kontrolisanih država, preostaje da se realizuje ipak lakše ostvariv zadatak obuzdavanja uticaja Moskve na za nju važnim mestima, između ostalog, i sasecanjem moći malih Rusa s Balkana.
Srbija, po tim zamislima, treba da bude što je moguće manja i, što je takođe važno, transformisana u „denacifikovanu zemlju“ u kojoj preovlađuju globalističke vrednosti, dok pripadnici njenog naroda na prostoru zemalja bivše Jugoslavije moraju postati nebitne manjine sa gotovo isključivo individualnim „građanskim“ pravima. Da bi se projekat uspešno sproveo u delo, potrebno je promeniti tradicionalnu nacionalnu svest, posebno kod mlađih generacija Srba, na čemu borci protiv arhaičnog srpstva, poput iskusne bivše političarke „liberalnih opredeljenja“, uporno rade.

USTAV iz 1974 Postoje i oni koji smatraju da su Latinka i ostali „komunistički liberali“ bili istinski borci za interese Srbije, te da bi – da nisu 1972. uklonjeni s vlasti – sprečili da 1974. godine bude usvojen Ustav kojim su njene pokrajine Kosovo i Vojvodina faktički dobili status republika.
Nikada, jasno, nećemo saznati šta bi bilo da je bilo, međutim, interesantno je da su se nekad najmoćnija žena Srbije i njeni istomišljenici iz Nikezićevog rukovodstva, dok su bili na vlasti, zalagali da se novim ustavnim rešenjima Jugoslavija transformiše u „ono što se republike dogovore“.
Evo šta je rekla o tom stavu u razgovoru za „Peščanik“ (13. avgusta 2019): „Mi smo bili za dogovor među republikama, smatrali smo da je Jugoslavija ono što se republike dogovore. Tražili smo da prestane poistovećivanje Srbije i Jugoslavije. Nikezić je tada rekao: ’Neka se Srbija okrene sebi.’ Smatrali smo da su republike nacionalne države, ne etničke, i da funkcije federacije treba svesti na minimum, i to efikasan minimum.“
Može se postaviti pitanje čijom su nacionalnom državom tadašnji srpski liberali smatrali centralnu jugoslovensku republiku, s obzirom na to da je ona tokom života SFRJ zvanično bila republika „i srpskog i muslimanskog (danas bošnjačkog) i hrvatskog naroda“. Suština problema je, međutim, u tome što su Latinka i njeni saborci s partijskog vrha ovakvim zalaganjem za okretanje Srbije sebi i pretvaranjem Jugoslavije u „ono što se republike dogovore“, faktički bili spremni da „oslobode“ pripadnike našeg naroda iz drugih republika SFRJ dotadašnje brige matice za njihova prava, kao i ranije zaštite snažne savezne države. Srbima iz vansrbijanskih delova Jugoslavije jednostavno je bilo poručeno da se snalaze i dogovaraju sa onima s kojima žive u dotičnim republikama, ne očekujući podršku i zaštitu Srbije koja više neće gledati preko tuđeg plota.
Ovakve ideje su – doduše bez učešća u međuvremenu (1972) s vlasti odstranjenih srpskih liberala – postale deo ustavnih rešenja usvojenih 1974, a do čega je to dovelo pokazale su naredne godine u kojima su Srbi (prvenstveno u Hrvatskoj i BiH) bili prepušteni sami sebi, da bi po raspadu Jugoslavije bili primorani da se vojnim sredstvima bore za svoj opstanak.

KRIVCI I ŽRTVE Za nekada politički najuticajniju ženu Srbije, koja je u međuvremenu postala demokratski opozicionar i istoričar od ugleda (u sopstvenim krugovima), ovakav tragičan razvoj događaja nije bio dovoljan razlog da promeni ranija gledišta o položaju vlastitog naroda van granica Srbijice. Naprotiv, ona je – oslobođena bilo kakvih stega koje joj je ranije nametala visoka partijska funkcija – još žešće kritikovala Srbe, ovaj put kao glavne krivce za raspad zemlje i naravno rat u kome ih je proglasila za agresore, dok je sve ostale videla kao žrtve navodnog hegemonizma najbrojnijeg naroda sada već upokojene Jugoslavije.
Tako smo od ove renomirane intelektualke čuli neistinitu tvrdnju da se rat mogao izbeći da srpska strana nije odbacila rešenje, „formiranje jedne vrlo liberalne Federacije“. Teško je verovati da gospođi Perović nije poznato da su Slovenija i Hrvatska odbacivale bilo kakvu mogućnost očuvanja savezne države i istovremeno kao svoj „model“ nudile formiranje „saveza nezavisnih država“, što je, s tačke međunarodnog prava, značilo rastanak s Jugoslavijom. Još je, najblaže rečeno, neozbiljnija njena teza da „iako se rat vođen devedesetih godina vrlo često tumači kao revanš Srba za ustaški genocid, on je i revanš bezbednosnih službi za Četvrti plenum i smenu Rankovića“.
Naravno da od ovog „simbola hrabrosti Srbije“ nismo čuli nikakvu konkretnu kritiku upućenu zapadnim faktorima, zbog njihove ne baš male uloge u tragičnim dešavanjima na prostoru bivše Jugoslavije, kao i kasnije agresivne i ucenjivačke politike prema Srbiji i Republici Srpskoj. Tako nešto se jednostavno nije uklapalo u ranije stvorenu sliku krivaca i žrtve, a čak i blaga kritika bi povredila sujetu onih u čije „visoko društvo“ Latinka želi da uvede prevaspitane Srbe kao dobre i poslušne učenike.
Za ovu gospođu bogohulna je svaka pomisao o uspostavljanju jedinstva srpskog naroda s prostora bivše Jugoslavije, a samim tim i neprihvatljiva bilo kakva podrška koju matica pruža sunarodnicima ostalim van njenih sadašnjih granica.
„Srbi su frustrirani, svojom odgovornošću su izgubili Jugoslaviju. Istovremeno, oni delove srpskog naroda u Bosni, Hrvatskoj i drugde mobilišu, obećavaju pomoć, drže u nekom jedinstvu, pozivaju njihove predstavnike ovde. Oprostite, šta je to nego vid neprespavanog velikodržavnog sna koji izaziva nepoverenje drugih“, poručuje zabrinuta Latinka.
Ne treba jasno da iznenađuje što ovakve njene tvrdnje nailaze na dobar prijem kod istomišljenika u Sarajevu, Zagrebu i Podgorici, zbog čega je ovaj „beskompromisni borac za istinu“ čest sagovornik tamošnjih medija i, naravno, rado viđen „dragi gost“ u ovim sredinama.
Vratimo se sada odnosu Latinke Perović prema BiH, tačnije, njenom viđenju budućnosti države u kojoj je nedavno dobila nagradu „Merhameta“. Lepo zvuči kad ova nekada visokopozicionirana komunistička funkcionerka ističe da „Bosna i Hercegovina ne može biti unitarna država“, te savetuje Bošnjacima da „izađu iz pozicije žrtve i pronađu modus vivendi sa elitama u srpskom i hrvatskom korpusu“. Možemo se u potpunosti složiti i sa njenom ocenom da „Srbi i Hrvati u BiH nisu nikakva dijaspora, nego ljudi koji su oduvek tu živeli“, baš kao i viđenjem nekadašnje centralne jugoslovenske republike kao „zemlje ravnopravnih naroda“.

REINTERPRETACIJA DEJTONA No sumnjamo da su ove ocene bile ono čime je „majka druge Srbije“ toliko impresionirala prijatelje iz grada na Miljacki i, u krajnjoj liniji, dobila već spominjano priznanje. Njima se, bez sumnje, više dopada Latinkino viđenje BiH kao zemlje „bez zatvorenih etničkih identiteta koji bi tražili oslonac u takozvanim matičnim državama“, što je u suštini na liniji njenog kreda iz vremena ustavne reforme SFRJ da „Srbija treba da se okrene sebi i ne meša u poslove drugih republika“.
Zabrinuta zbog „vrlo čvrstih etničkih podela koje je postedejtonska situacija učvrstila“, ova dokazana prijateljica Bosne insistira na „reinterpretaciji i dogradnji Dejtonskog sporazuma koji, nažalost, nije doveo do unutrašnje konsolidacije“. Jasno je da bi reforma Dejtona, za koju se u cilju stvaranja „funkcionalnije države“, pored Perovićeve, zalažu Bošnjaci i njihovi prijatelji sa Zapada, dovela do smanjenja sadašnjih ustavnih ingerencija Republike Srpske i jačanja centralnih vlasti u Sarajevu. A to je put koji bi – bez obzira na tvrdnje istoričarke iz Beograda da BiH ne može biti unitarna država – pre ili kasnije stvorio od sadašnje dejtonske tvorevine zemlju po meri samo njenog najbrojnijeg naroda.
Mada se ne možemo složiti sa pogledima Latinke Perović prema srpskom nacionalnom pitanju, moramo prihvatiti činjenicu da se ona, pogotovo u ovim godinama, teško može odreći stavova koje je prihvatila još kao mlada komunistkinja i kasnije na njima gradila političku i naučnu karijeru. Iako se iz vernika svoje partije transformisala u zagovornika liberalno-demokratskih ideja, opsesija nekadašnje drugarice Latinke je i dalje ostao „velikosrpski nacionalizam i hegemonizam“, pa je spremna da sarađuje sa svima koji, poput nje, ratuju sa „konzervativnim mitovima“ i „opasnim idejama Načertanija“. Kakav je i Haris Silajdžuć. I zbog toga možda Muradif Ćato i ne greši kad kaže da na dobitnike ovogodišnje nagrade „Merhameta“ koja nosi njegovo ime gleda kao na brata i sestru.

[/restrict]