Латинкина „истина“ по мери „Мерхамета“

Које „вредности“ спајају награђене, некадашњу секретарку Савеза комуниста Србије Латинку Перовић и доследног борца за исламску Босну Хариса Силајџића

Мајка друге Србије Латинка Перовић и Харис Силајџић, један од најближих сарадника Алије Изетбеговића, добитници су овогодишње награде Муслиманског добротворног друштва „Мерхамет“ из Фондације „Мурадиф Ћато“, назване по бошњачком добротвору који више од пет деценија живи у Немачкој. Ова награда се иначе додељује „истакнутим личностима за допринос опстанку, развоју, друштвеном унапређењу БиХ и раду фондације“, а њен први лауреат био је „рахметли председник Алија“.

БРАТ И СЕСТРА Госпођа Перовић је путем видео-линка поручила како је „посебно срећна што награда долази из БиХ од хуманитарне организације која има врло важну мисију“, али и изразила задовољство што је дели „са познатим бошњачким интелектуалцем и политичарем Харисом Силајџићем“. Ни домаћини, наравно, нису остали дужни добитници овогодишњег признања, па је тако председник „Мерхамета“ Кенан Врбањац у образложењу одлуке да јој се додели награда истакао да је лидерка српских „либералних комуниста“ са краја шездесетих и почетка седамдесетих година 20. века „слободномислећа интелектуалка, бескомпромисни борац за истину и доказани пријатељ наше земље, која се жестоко успротивила агресији на БиХ од 1992. до 1995.“
Још емотивнији је у хваљењу награђених био Мурадиф Ћато. Пошто је објаснио да се Харис „борио за одбрану части бошњачког народа“, а Латинка својим радом „спасавала част српског“, овај добротвор је на крају закључио како су њих двоје за њега „као брат и сестра“.

[restrict]

ЗАЈЕДНИЧКЕ ВРЕДНОСТИ Јасно, у комплиментима датим историчарки из Србије није заостајао ни некадашњи члан Председништва БиХ и доследни борац за укидање Републике Српске који је, међутим, ово обраћање искористио и као прилику да изнесе жељену визију будућности највеће државе на простору некадашње СФРЈ: „Она (Латинка Перовић) је симбол храбрости из Србије, каква ће бити једног дана, надам се. Када ће Србија то бити? Оног тренутка кад извор сваког зла на овим просторима и протагонисти Начертанија схвате да више нема никакве наде да могу остварити било шта у БиХ и на Балкану, али углавном у БиХ. Тада ће доћи до катарзе, не пре тога. Тај моменат ће доћи кад БиХ постане чланица НАТО-а.“
Од Силајџића суштински нисмо чули ништа ново, али се логично поставља питање које „вредности“ спајају награђене, некадашњу секретарку Савеза комуниста Србије и доследног борца за исламску Босну (који је та своја уверења са мање или више успеха завијао у „грађанско-демократску“ обланду) за кога се иначе сумња да је, као члан сарајевског ратног руководства, сакривао доказе о злочинима учињеним над српским становништвом у граду на Миљацки? Можемо се, такође, запитати каквим је то активностима жена – чија би комунистичка, а касније и демократско-либерална убеђења требало да буду у оштрој супротности не само са сваким национализмом већ и било којим обликом верског фундаментализма – заслужила признање оних који деле вредности првог лауреата ове фондације Алије Изетбеговића?

БАУК СРПСКОГ НАЦИОНАЛИЗМА Пре него што покушамо одговорити на ова питања, ваља констатовати да је некадашња другарица Латинка заиста завредела да се њено име упише међу добитнике награде „Мерхамета“. Мада то вероватно неће признати, она је још од времена док је била на власти својим „доследним схватањем српског националног питања“ и залагањем за уставно преуређење федерације суштински стварала терен за дезинтеграцију Југославије по мери како Силајџића и других босанских патриота, тако и осталих антисрпски опредељених националиста из бивших република некадашње СФРЈ.
Другарица која је у периоду од 1968. до 1972. имала другу најважнију функцију у Савезу комуниста Србије (иза председника Марка Никезића) у много чему се разишла с Титом, али је и тада, као и сада, делила његове погледе на опасни баук „српског национализма“ и „хегемонизма“. И са искреним уверењем спроводила курс усвојен још 1928. на Дрезденском (четвртом) конгресу КПЈ који је предвиђао „ломљење кичме“ српских „угњетача“ и формирање независних држава „угњетених народа“ Словеније, Хрватске, Македоније, Црне Горе (и Мађари и Албанци са Косова имали су, по овом документу, права да одвоје територије које је „анектирала српска буржоазија“ и припоје их својим матицама).
Мада је ову политику КПЈ касније донекле ревидирала, и предвиђено разбијање Југославије трансформисала у федеративно уређење обновљене државе по окончању рата, суштина идеја из Дрездена и даље је остала свето писмо партије. Које су у пракси, нажалост (због каријеризма или искреног уверења), уз ретке изузетке, у политичком животу спроводили сви релевантни српски кадрови.
Изузетак није била ни млада председница АФЖ-а Србије из Крагујевца, која је већ у 36. години, по доласку на кормило Никезићеве „либералне“ гарнитуре, постала најмоћнија жена највеће југословенске социјалистичке републике.
Перовићева се гадила филозофије паланке и српских „митова“, који су за њу и данас остали опасни конзервативни симболи „великосрпског национализма“ и наводних аспирација на територије држава насталих на развалинама друге Југославије. Иако често истиче како она и остали српски „либерали“ нису желели да користе „стаљинистичке методе“ у обрачуну с политичким неистомишљеницима, чињеница је да је управо у време њиховог држања дизгина власти вођен судски процес против професора Михаила Ђурића само због тога што је, у јавној расправи, критиковао уставне амандмане из 1971. и упозоравао да они воде ка распаду савезне државе.

ЗАПАД И РУСИЈА Латинкина „принципијелна борба“ против немани великосрпског национализма несумњиво је повезана с друге две константе којима је доследно остала привржена током свих година политичког ангажовања (најпре с позиција власти, а и током каснијег „демократског“ опозиционог деловања) – безрезервне оданости Западу и готово нескривеног анимозитета према Русији.
Док је била другарица Латинка, важила је, као уосталом и сви други српски „модернизатори“, за противника Титовог наводног превеликог приближавања Кремљу, а тај став је правдала противљењем совјетском „конзервативно-бирократском социјалистичком моделу“ и „хегемонистичком курсу“ тадашње Москве у спољној политици.
Да, ипак, у питању нису били идеолошки разлози, показало се након нестанка Совјетског Савеза и социјалистичког блока. И садашња капиталистичка, вишепартијска Русија није по укусу госпође Перовић, која сматра да „Срби не познају довољно највећу словенску државу, која је за њих као фатаморгана“. О чему се заправо ту конкретно ради постаје јасније кад чујете оцену ове историчарке да „Београд и Москву везује идеја ’велике државе’ за чије очување се користе и насилни начини“.
Очигледно је да је за „мајку друге Србије“, баш као и њене истомишљенике са либералног Запада, земља наследница СССР-а и даље сувише велика и опасна. Пошто је тешко спровести замисао Збигњева Бжежинског о њеном цепању на неколико мањих, лако контролисаних држава, преостаје да се реализује ипак лакше остварив задатак обуздавања утицаја Москве на за њу важним местима, између осталог, и сасецањем моћи малих Руса с Балкана.
Србија, по тим замислима, треба да буде што је могуће мања и, што је такође важно, трансформисана у „денацификовану земљу“ у којој преовлађују глобалистичке вредности, док припадници њеног народа на простору земаља бивше Југославије морају постати небитне мањине са готово искључиво индивидуалним „грађанским“ правима. Да би се пројекат успешно спровео у дело, потребно је променити традиционалну националну свест, посебно код млађих генерација Срба, на чему борци против архаичног српства, попут искусне бивше политичарке „либералних опредељења“, упорно раде.

УСТАВ из 1974 Постоје и они који сматрају да су Латинка и остали „комунистички либерали“ били истински борци за интересе Србије, те да би – да нису 1972. уклоњени с власти – спречили да 1974. године буде усвојен Устав којим су њене покрајине Косово и Војводина фактички добили статус република.
Никада, јасно, нећемо сазнати шта би било да је било, међутим, интересантно је да су се некад најмоћнија жена Србије и њени истомишљеници из Никезићевог руководства, док су били на власти, залагали да се новим уставним решењима Југославија трансформише у „оно што се републике договоре“.
Ево шта је рекла о том ставу у разговору за „Пешчаник“ (13. августа 2019): „Ми смо били за договор међу републикама, сматрали смо да је Југославија оно што се републике договоре. Тражили смо да престане поистовећивање Србије и Југославије. Никезић је тада рекао: ’Нека се Србија окрене себи.’ Сматрали смо да су републике националне државе, не етничке, и да функције федерације треба свести на минимум, и то ефикасан минимум.“
Може се поставити питање чијом су националном државом тадашњи српски либерали сматрали централну југословенску републику, с обзиром на то да је она током живота СФРЈ званично била република „и српског и муслиманског (данас бошњачког) и хрватског народа“. Суштина проблема је, међутим, у томе што су Латинка и њени саборци с партијског врха оваквим залагањем за окретање Србије себи и претварањем Југославије у „оно што се републике договоре“, фактички били спремни да „ослободе“ припаднике нашег народа из других република СФРЈ дотадашње бриге матице за њихова права, као и раније заштите снажне савезне државе. Србима из вансрбијанских делова Југославије једноставно је било поручено да се сналазе и договарају са онима с којима живе у дотичним републикама, не очекујући подршку и заштиту Србије која више неће гледати преко туђег плота.
Овакве идеје су – додуше без учешћа у међувремену (1972) с власти одстрањених српских либерала – постале део уставних решења усвојених 1974, а до чега је то довело показале су наредне године у којима су Срби (првенствено у Хрватској и БиХ) били препуштени сами себи, да би по распаду Југославије били приморани да се војним средствима боре за свој опстанак.

КРИВЦИ И ЖРТВЕ За некада политички најутицајнију жену Србије, која је у међувремену постала демократски опозиционар и историчар од угледа (у сопственим круговима), овакав трагичан развој догађаја није био довољан разлог да промени ранија гледишта о положају властитог народа ван граница Србијице. Напротив, она је – ослобођена било каквих стега које јој је раније наметала висока партијска функција – још жешће критиковала Србе, овај пут као главне кривце за распад земље и наравно рат у коме их је прогласила за агресоре, док је све остале видела као жртве наводног хегемонизма најбројнијег народа сада већ упокојене Југославије.
Тако смо од ове реномиране интелектуалке чули неистиниту тврдњу да се рат могао избећи да српска страна није одбацила решење, „формирање једне врло либералне Федерације“. Тешко је веровати да госпођи Перовић није познато да су Словенија и Хрватска одбацивале било какву могућност очувања савезне државе и истовремено као свој „модел“ нудиле формирање „савеза независних држава“, што је, с тачке међународног права, значило растанак с Југославијом. Још је, најблаже речено, неозбиљнија њена теза да „иако се рат вођен деведесетих година врло често тумачи као реванш Срба за усташки геноцид, он је и реванш безбедносних служби за Четврти пленум и смену Ранковића“.
Наравно да од овог „симбола храбрости Србије“ нисмо чули никакву конкретну критику упућену западним факторима, због њихове не баш мале улоге у трагичним дешавањима на простору бивше Југославије, као и касније агресивне и уцењивачке политике према Србији и Републици Српској. Тако нешто се једноставно није уклапало у раније створену слику криваца и жртве, а чак и блага критика би повредила сујету оних у чије „високо друштво“ Латинка жели да уведе преваспитане Србе као добре и послушне ученике.
За ову госпођу богохулна је свака помисао о успостављању јединства српског народа с простора бивше Југославије, а самим тим и неприхватљива било каква подршка коју матица пружа сународницима осталим ван њених садашњих граница.
„Срби су фрустрирани, својом одговорношћу су изгубили Југославију. Истовремено, они делове српског народа у Босни, Хрватској и другде мобилишу, обећавају помоћ, држе у неком јединству, позивају њихове представнике овде. Опростите, шта је то него вид непреспаваног великодржавног сна који изазива неповерење других“, поручује забринута Латинка.
Не треба јасно да изненађује што овакве њене тврдње наилазе на добар пријем код истомишљеника у Сарајеву, Загребу и Подгорици, због чега је овај „бескомпромисни борац за истину“ чест саговорник тамошњих медија и, наравно, радо виђен „драги гост“ у овим срединама.
Вратимо се сада односу Латинке Перовић према БиХ, тачније, њеном виђењу будућности државе у којој је недавно добила награду „Мерхамета“. Лепо звучи кад ова некада високопозиционирана комунистичка функционерка истиче да „Босна и Херцеговина не може бити унитарна држава“, те саветује Бошњацима да „изађу из позиције жртве и пронађу модус вивенди са елитама у српском и хрватском корпусу“. Можемо се у потпуности сложити и са њеном оценом да „Срби и Хрвати у БиХ нису никаква дијаспора, него људи који су одувек ту живели“, баш као и виђењем некадашње централне југословенске републике као „земље равноправних народа“.

РЕИНТЕРПРЕТАЦИЈА ДЕЈТОНА Но сумњамо да су ове оцене биле оно чиме је „мајка друге Србије“ толико импресионирала пријатеље из града на Миљацки и, у крајњој линији, добила већ спомињано признање. Њима се, без сумње, више допада Латинкино виђење БиХ као земље „без затворених етничких идентитета који би тражили ослонац у такозваним матичним државама“, што је у суштини на линији њеног креда из времена уставне реформе СФРЈ да „Србија треба да се окрене себи и не меша у послове других република“.
Забринута због „врло чврстих етничких подела које је постедејтонска ситуација учврстила“, ова доказана пријатељица Босне инсистира на „реинтерпретацији и доградњи Дејтонског споразума који, нажалост, није довео до унутрашње консолидације“. Јасно је да би реформа Дејтона, за коју се у циљу стварања „функционалније државе“, поред Перовићеве, залажу Бошњаци и њихови пријатељи са Запада, довела до смањења садашњих уставних ингеренција Републике Српске и јачања централних власти у Сарајеву. А то је пут који би – без обзира на тврдње историчарке из Београда да БиХ не може бити унитарна држава – пре или касније створио од садашње дејтонске творевине земљу по мери само њеног најбројнијег народа.
Мада се не можемо сложити са погледима Латинке Перовић према српском националном питању, морамо прихватити чињеницу да се она, поготово у овим годинама, тешко може одрећи ставова које је прихватила још као млада комунисткиња и касније на њима градила политичку и научну каријеру. Иако се из верника своје партије трансформисала у заговорника либерално-демократских идеја, опсесија некадашње другарице Латинке је и даље остао „великосрпски национализам и хегемонизам“, па је спремна да сарађује са свима који, попут ње, ратују са „конзервативним митовима“ и „опасним идејама Начертанија“. Какав је и Харис Силајџућ. И због тога можда Мурадиф Ћато и не греши кад каже да на добитнике овогодишње награде „Мерхамета“ која носи његово име гледа као на брата и сестру.

[/restrict]