ŠTA NETANIJAHU MOŽE (I TREBA) DA NAUČI OD PRLINČEVIĆA

SRBI I JEVREJI: PODSETNIK NA ISTORIJAT JEDNE LJUBAVI (1)

Zbog čega je predsednik Vlade Izraela Benjamin Netanijahu – uoči priznavanja NATO tvorevine zvane „Kosova“ od strane njegove države – trebalo da pročita bar intervju koji je njegov sunarodnik, predsednik jevrejske zajednice Kosova i Metohije Čedomir Prlinčević dao još jednom Netanijahuovom sunarodniku DŽaredu Izraelu, sa antiglobalističkog sajta The Emperor’s New Clothes („Carevo novo odelo“ – emperors-clothes.com)

NARAVNO DA NAM JE TEŠKO Naravno da je nama – Srbima teško zato što Izrael, jevrejska država, priznaje lažnu NATO državu, jer oni koji Izrael vode znaju šta je Kosovo za Srbe. Naravno da nam je teško zbog takve odluke izraelskih vlasti ako znamo da je kralj Aleksandar Karađorđević bio aktivni zagovornik stvaranja jevrejske države, i da je Kraljevina Srbija podržala Balfurovu deklaraciju. Naravno da nam je teško, jer odluku Izraela neki doživljavaju kao nastavak nepravdi koje su Srbima naneli tipovi poput Madlen Olbrajt, Veslija Klarka, Đerđa Soroša, Bernar-Anrija Levija i sličnih srbofobnih histeričara, koji su vodili borbu protiv srpske slobode i postojanja Srba kao slobodnog naroda. Krivo nam je zbog istine koju su izraelske vlasti svesno previdele, iako je čelnik beogradskih Jevreja Aca Singer o tome pisao: „Jevrejska kultura je 1999. godine na Kosovu uništena, i to nakon što su, navodno, zavladali mir i bezbednost“ („Ekspres politika“, 23–24. avgust 2003). Ali – u to čvrsto verujemo – da čak i kad nam je krivo, ne smemo prestati da budemo istinoljubivi i objektivni. Ne smemo zaboravljati ono drugo, svetlije i slavnije, što je odnose Srba i Jevreja učinilo trajnijima od politike onih koji misle da svoje ciljeve na Bliskom istoku mogu da rešavaju preko leđa mnogonamučenog srpskog naroda. O tome je i ovaj tekst koji ćemo objaviti u tri nastavka.

Izrael je priznao NATO tvorevinu zvanu „Kosova“, uprkos protivljenju mnogih Jevreja iz te zemlje, ali i iz sveta. Predsednik Vlade Izraela Benjamin Netanijahu nedavno se obratio „Kosovarima“, pozdravljajući njihov napredak u svim oblastima i videći sjajne perspektive saradnje u budućnosti. Zaboravio je cenu „napretka“ koji mu se, u dogovoru s Donaldom Trampom, očigledno priviđa – nastanak mafijaške kvazidržave iz koje su proterani njeni starosedeoci, i koja živi zakonima nasilja i kriminala. A Netanijahu je sve to prevideo radi trenutnih interesa američko-izraelskog saveza.
Da je hteo, mogao je, na internetu, da pročita bar intervju koji je njegov sunarodnik, predsednik jevrejske zajednice Kosova i Metohije Čedomir Prlinčević (1938–2007) dao još jednom Netanijahuovom sunarodniku Džaredu Izraelu, sa antiglobalističkog sajta The Emperor’s New Clothes („Carevo novo odelo“ – emperors-clothes.com). Prlinčević se setio 1999, kada su svi Jevreji bili proterani sa zemlje na kojoj su vekovima živeli: „Bio je veliki pritisak na građane. Nisu pitali koje si nacionalnosti. Primoravali su nas da napustimo svoje stanove i svoj grad. Iako sam imao papir da sam predsednik Jevrejske opštine u Prištini, na engleskom, potpisan od predsednika Saveza jevrejskih opština iz Beograda, gospodina Singera, oficiri KFOR-a nisu priznavali dokument, i ja sam bio zatočen sedam dana u svom stanu. Bili smo mala zajednica, svi smo izbegli.“
Prlinčević se sećao: „Došli su iz Albanije. Cilj im je bio da proteraju sve koji nisu Albanci. Uz pomoć Eliza Vize iz Izraela i predsednika jevrejske opštine u Skoplju spaseni smo. Mene, majku i ženu taksi je odvezao u Makedoniju, a ja sam iz Makedonije došao u Beograd. Celu operaciju spasavanja prenosila je izraelska TV. Bio sam državni službenik, direktor Arhiva Kosova i Metohije, pretpostavljeni i Srbima i Albancima. Nisu nas isterali Albanci sa Kosova nego Albanci iz Albanije. Niko ih nije zaustavljao. KFOR im je pomagao. KFOR je bio tamo, i sve video, dopustivši im da urade to što su uradili. Teroristi su ušli u naš stan i pretili da će nas pobiti. Da će nas zaklati. Supruga me je branila. Ona je Srpkinja. Rekla im je: ’Ubijte me, zakoljite! Neću da napustim svoj dom!’ Bila je veoma hrabra i ponosim se njome.“
Džaredu Izraelu Prlinčević je rekao punu istinu o novom fašizmu na Balkanu: „Tokom juna i jula trista hiljada ljudi napustilo je Kosovo, nealbanskog življa, Srba, Turaka, Goranaca, Roma, ljudi poreklom iz Crne Gore. Ostvaruju plan Velike Albanije iz Drugog svetskog rata, iz doba fašizma… Sve smo ostavili na Kosovu. Moja porodica… Imali smo sedam stanova i tri kuće, nešto zemlje. Ceo moj život. Bez prebijene pare sam. Nisam imao vremena. Nisam bio spreman da odem. Nisam imao vremena da spakujem ni kofer. Sve što sam poneo je Talmud. Moja majka Bea ima 81 godinu. Tu je moja žena. Radije ću ostati u Srbiji. Imam problem s majkom – stara je i bolesna. Šta da radim s njom u Izraelu? Volim Izrael, bio sam tamo mnogo puta. Ali je teško za mene, sa 61 godinom, da se tamo nastanim.“
Na pitanje Džareda Izraela o srpskim zločinima na Kosovu, Prlinčević je istakao da, za razliku od NATO propagande, može da potvrdi besprekorno ponašanje Vojske Srbije i njenih pripadnika. Bilo je pojedinačnih incidenata, ali priča o genocidu nad Albancima je laž: „Desile su se i loše stvari. Ali Srbi kao narod od početka svoje istorije do danas nisu počinili genocidne užase.“
Očito, Netanijahu nije čitao Prlinčevića. A i da jeste – koga se tiče istina o Srbima i Kosovu ako Vašington želi da Izrael podrži NATO nakazu koju je, okupirajući deo srpske teritorije, sam stvorio?

NAŠI JEVREJI O SRBIMA Jevreji su u Srbiji živeli kao punopravni građani u doba Kraljevine Srbije. „Jevrejski glasnik“ u broju od 13. juna 1908. naročito ističe dobre odnose sa Srpskom crkvom, a za mitropolita Dimitrija, njenog poglavara, veli da je prema Jevrejima „sušta blagost“. U tom članku, između ostalog, piše: „Nije čudo što je srpski narod, koji se odlikuje takvim slobodoumljem i takvom verskom tolerancijom, uzeo za svoju devizu BRAT JE MIO KOJE VERE BIO… Mi smo svesni svega toga i zato smo gotovi da snosimo svaku žrtvu za unapređenje ove mile nam zemlje, kao naše sadašnje domovine. Ali pri svem tom, dužnost je naša, da mi ovo iznesemo na javnost, te da strani svet vidi da ova zemlja zaslužuje pažnju i poštu celog civilizovanog sveta. Naročito naši jednovernici u inostranstvu treba da saznaju i utuve sve ovo i da svakom prilikom, ukoliko do njih stoji, potpomažu i moralno i materijalno ovu slobodoumnu i tolerantnu zemlju, koja zaista zaslužuje u svakom pogledu pohvalu i poštovanje.“
Tako je bilo i kasnije.
U knjizi novinara i istoričara Jaše Almulija „Živi i mrtvi“ Jevreji koji su preživeli Drugi svetski rat svedoče o odnosima Srba i Jevreja.
Dr Marko Anaf, koji je detinjstvo proveo u Požarevcu, veli: „U Požarevcu nije bilo razlika između nas Jevreja i onih Srba koje sam ja poznavao. Ja sam bio potpuno izjednačen sa srpskom decom, mojim prijateljima. Nas je Jevreja bilo malo tako da su moji drugovi bili mahom Srbi. Ali tuče su bile skoro normalna stvar u tim krajevima u ratno i poratno vreme kad sam ja rastao. Ako bi me ko pokušao uvrediti kao čivuče, ili bi mi opsovao majku čivutsku, a bilo je takvih, nastala bi tuča u kojoj sam obično bio pobednik. Ne sećam se da me je iko izmlatio. Bilo je slučajeva da je ostajalo nerešeno, pa su se tuče obnavljale, ali na kraju, shvativši da se tučom ne može rešiti ko je pobednik, nastupio bi mir i uzajamno poštovanje.“

Čuveni hirurg dr Isidor Papo, čiju su rodbinu uglavnom pobile ustaše (rodom iz Mostara), rekao je: „Ja nikad nisam bio cionista, ali sam uvijek bio apsolutni Jevrejin. Nikad to nisam krio, meni je bila čast što sam Jevrejin i ja sam govorio da sam Jevrejin kada to nije bilo ni zgodno kazati, mada u Srbiji nije bilo nikada antisemitizma. Ja u ovoj zemlji nikada nisam osetio da sam Jevrejin, a uživao sam sve počasti što može jedan čovek da doživi.“
Dr Maksim Šternić, psihijatar i profesor Medicinskog fakulteta, rekao je Almuliju: „Bilo je pre rata u Srbiji pojedinaca i ljudi koji su se deklarisali da ne vole Jevreje, možda i gore i od toga, ali u službenoj politici toga nije bilo, ni kod dvora, ni kod vlada. Za Jevreje u Srbiji moglo se često čuti da ih nazivaju Srbima Mojsijeve vere ili srpskim Jevrejima. Na jevrejskom groblju u Beogradu, na samom ulazu, stoji veliki spomenik Jevrejima poginulim u ratovima za oslobođenje, u balkanskim i u Prvom svetskom ratu.“
Poznati muzički pedagog dr Andreja Preger rekao je Almuliju: „Ja tu živim kao Jevrejin u srpskoj zemlji i volim tu zemlju. (…) Naravno, osećam punu solidarnost sa tim narodom koji je zajedno s nama patio u Hrvatskoj, koji je bio ubijan, nad kojim se vršio genocid kao i nad nama. U svemu smo bili iste sudbine i meni užasno smeta da neke jevrejske organizacije na Zapadu o tome ne vode računa, pa one koji su nastavljači te endehazijske ideologije, te fašističke ustaške države, primaju i prelaze preko zločina koji su vršeni i koji se i dan-danas vrše. To me strašno boli.“
Jevrejin Mirko Rajcer, koji je za vreme rata bio u Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini, kod đenerala Draže, pisao je, u emigraciji, šezdesetih godina 20. veka: „Kao mladić koji je počeo razmišljati, postavio sam sebi pitanje: Šta je nas, srpske Jevreje, pored lepote naših krajeva, asimiliralo i pretopilo? Mi se nismo bavili zemljoradnjom, te su morale biti druge činjenice da od toliko nerado primljenih, a negde i progonjenih Jevreja, baš mi da budemo sto odsto izjednačeni, voljeni i cenjeni, skoro više nego ravnopravni, od Krune do poslednjeg građanina? Znajući da mi nismo bili bolji Jevreji od ostalih, bilo mi je savršeno jasno da nisu naši naročiti kvaliteti u pitanju. U našem izjednačenom građanskom društvu, opojenom najuzvišenijim demokratskim i liberalnim principima, svaki građanin, sa strane većine ili manjine, osećao se savršeno kod svoje kuće. Uporedivši ovu srpsku demokratiju odozdo sa demokratijama ostalih evropskih naroda, došao sam do ubeđenja da je ova demokratija po poreklu mnogo istinitija i savršeno čista. Poznavajući razvitak liberalizma u Evropi, opet sam imao utisak da je srpski liberalizam stariji od srpske pisane istorije; toliko je naša društvena atmosfera bila opojena najlepšim principima o odnosu čoveka prema čoveku. (…) Srpski nacionalizam nije pretstavljao samo ljubav prema svojoj zemlji, svojoj tradiciji, svojoj istoriji, nego i pozitivnu orijentaciju i prema svojoj braći Južnim Slovenima. (…) U iskristaliziranju ove trpeljive demokratije ogromnu je ulogu odigrala Srpska pravoslavna crkva, koja kao neekspanzivna, nije želela da povećava broj svojih vernika na drugi način, nego normalnim priraštajem. (…) Kod srpskog seljaka nacionalna svest jača je od socijalne svesti, a patriotizam razrađen u njemu više nego kod ijednog drugog seljaka. Takve sam Srbe morao ostaviti u Otadžbini, ljude političke zrelosti, svesne u žrtvovanju, nacionalno gorde i u Ravnogorstvu junake. Mene je srpski duh formirao u čoveka, a Ravnogorski duh u borbenoga patriotu.“
Da su se ovi Jevreji pitali, Izrael nikad ne bi priznao lažnu državu „Kosova“.

HEROJI BALKANSKIH RATOVA Jevreji u Srbiji umeli su da cene stav srpske države i naroda. Oni su Srbiju osećali kao svoju otadžbinu. Već u akcijama starih četnika, koji su se borili u Staroj Srbiji i Makedoniji, to se jasno videlo. Vojislav Nenadić, učesnik tih borbi i svojevremeno sekretar Narodne skupštine, piše o tome: „Za vreme srpskog nacionalno-revolucionarnog rata u Staroj Srbiji i Makedoniji 1903–1912. godine nije bio nijedan slučaj izdaje od strane Jevreja. Prikrivali su nas i čuvali ukoliko je to bilo moguće… Kao trgovci, bili su visokog morala. Velike jevrejske trgovačke kuće iz Soluna rado su kreditima pomagale naše trgovce, održavale ih i jačale. Po oslobođenju, Jevreji iz tih krajeva ostali su solidarni sa Srbima u svima granama života.“
Jevreji su uzimali i pušku u ruke da bi se borili za Srpstvo. Tako je 20. aprila 1906, u mestu Krivi Vir kod Berova, poginuo mladi komita Jakov Đura Gabaj.
Predrag Palavestra ističe: „U Balkanskim ratovima 1912–1913. više od 10% ukupnog broja Jevreja u Srbiji bilo je pod oružjem, a beogradska aškenaska opština sama je opremila celu jednu rezervnu bolnicu o kojoj su se brinule jevrejske žene iz humanitarnog društva ’Dobrotvor’.“
Moša Amaro, rezervni oficir, beogradski trgovac, gine na čelu svog odreda oslobađajući, u Prvom balkanskom ratu, Uroševac. Jedno brdo iznad Uroševca biće prozvano Amarovim bregom. Njegova dva rođena brata, Moni i David, takođe su pali u borbama, kao i braća od stričeva.
U boju na Kumanovu, 10. oktobra 1912, istakao se niški Jevrejin Avram Pilesov, za koga pukovnik Vasa Madžarević piše: „Kad pogibe i zastavnik, stanje se još više pogorša (reč je o zastavniku Sedmog beogradskog puka, kojim je komandovao, u tom trenutku već mrtav Aleksandar Glišić – nap. V. D.). Pilesov, videći opasnost, zaboravio je na kišu kuršuma, jurnuo je ispred vojnika i zgrabio od mrtvog zastavnika pukovsku zastavu. Zatim je poletao i grmnuo: ’Napred, braćo, napred, junaci!’ Pojurio je sa razvijenom zastavom na Turke, a vojnici, kao preporođeni, jurnuše za njim kao stihija i juriš potpuno uspe.“
Poručnik Ašer Levi komandovao je jednom četom slavnog Gvozdenog puka. Komandant puka ga je ovako ocenio: „Neobično hrabar, prezire smrt, hladan i u najstrašnijim časovima, u svakoj, pa i u najtežoj situaciji priseban, prema vojnicima roditeljski blag.“ U borbi na Zletovskoj reci prvi je uletao u bugarske rovove i zarobio čitav vod Bugara.
Redov Sedmog puka Avram Saso, s Dorćola, pao je u bici za Jedrene, i to u trenutku kad se ispeo na gradski bedem i uzviknuo: „Živela Srbija!“ Pored pomenutih, u balkanskim ratovima živote su dali i David Anđelković, Adam Demajo, Isak Anđelo, Josip Albahari, Josif Ruso, Danilo Nahmijas, Nisim Koen, Benko Davičo, Jakov Mevorah itd.
Ovi junaci nikad ne bi potpisali da Sveto Kosovo bude oteto Srbiji.

Nastavak u sledećem broju