Srpski nacionalni putokazi

Postoji vidljiva opasnost da se pod udarima globalizacije pretvorimo u ljude bez imena, korena, vere

Srpstva nema bez Srbije, a ni države Srbije u današnjem obimu, veličini i slavi verovatno ne bilo bez Srpstva. Ni jedno ni drugo sigurno ne bi postojalo bez Srpske pravoslavne crkve. Vrlo retko se može povući znak jednakosti između istorije naroda i trajanja njegove crkve. Simbol simfonije srpske crkve i države su rođena braća Sveti Sava Nemanjić i Stefan Prvovenčani. Ipak, kada (sa)gledamo istorijske procese na jedan mudriji način, Srpstva, Srbije i srpske crkve ne bi bilo bez dragog Boga, vere otaca, tradicije, podviga vojnika i narodnog duha. U (pra)osnove večnog Srpstva (Crkva, narod i država) ugrađene su vernost, trpeljivost, žrtvovanje i ljubav Srba: svetitelja, vladara, orača, graditelja, naučnika i umetnika. Sve je u trajanju naroda u mudrosti i radu.

VREDNOSTI I ZAVEŠTANJE Ko je veliki Srbin najbolje se pokazuje kroz vrednosti koje je iza sebe ostavio i to potvrdi vreme kao sudija svega. Podele, zađevice i nadgornjavanja kojima smo kao narod skloni nisu važni za vreme. Kada je u pitanju ljudska i istorijska veličina, vreme ne pita gde se rodio taj čovek, nego šta je zaveštao i darovao (na)rodu, drugim narodima i svetu. Da bi bio istorijski narod, pored toga što je sposoban da rađa i odgaja velikane sveta, mora da ima trajne institucije, vladarske loze, oreole vojne slave, muzeje duha, drevne manastire, priznate univerzitete, ustanove zdravstva i pravde, mudre knjige i vredne slike.
Slava nacionalne institucije zavisi od trajanja, znamenitih ljudi koji su u njoj stvarali, njenih učenika, kao i od svetskih dela koja su u njoj nastala. U ljudskom rodu nema sporova i mistifikacija oko ljudske, istorijske i božanske veličine.
Tvorevina ako (pre)traje osam vekova, uz sve bure i oluje povesti kao što postoji Srpska crkva, onda nema sumnje da su temelji takve Božje i ljudske zgrade nepropadni, a koreni životvorni. Najviše što neko od Srba može da postigne jeste da svojim delima zaduži Otadžbinu. Preko toga idu svetitelji: Sava i Simeon Mirotočivi, srpski junaci: mučenik kosovski car Lazar, Miloš Obilić i vožd Karađorđe, koji je upalio neugasivi plamen Slobode, velikani pera Njegoš i Andrić i genije Nikola Tesla, koji je osvetlio sve(t).

MATICA I RASEJANJE Srbin koji želi dobro Srpstvu i Srbiji, shvatiće da ne može i ne mora na isti način da deluje u matici i u rasejanju. Ipak, ono što je isto i jedinstveno svim Srbima jesu nacionalni interesi i državna strategija suočavanja sa nadama i pretnjama sveta. Način na koji se (iz)vodi (geo)politika u matici ne može se u pojedinostima sprovoditi izvan Srbije, jer nisu iste stvarnosti sveta, odnos društvenih snaga, političke i istorijske datosti. Srbi izvan Srbije moraju najviše da porade na jeziku, ekonomiji, obrazovanju, kulturi, veri i tradiciji, a Srbi u matici, pored navedenog, i na jačanju diplomatije, vojske, policije, namenske industrije i službi bezbednosti. Srbija treba da jača meku i tvrdu moć u meri u kojoj to može kao mala država.
Onaj ko vodi Srbiju ima najveću istorijsku i moralnu odgovornost za Srpstvo, ali su njegove i poluge vlasti (ujedno) najmoćnije. Snaga Srpstva proizlazi iz moći Srbije, ali i omađijanosti, utopijske zagledanosti, zaljubljenosti i vrele nade svih Srba u maticu; kao što svetlost Boga obasjava svet i ljude, i ljubav Srba van matice jača i snaži Srbiju. Nije to metafizika, mit i mašta; to je realnost, životnija od stvarnosti.
Nije mudro da se pripadnik srpskog naroda: državnik, umetnik, učitelj, sportista i sveštenik na isti način ponaša u Šumadiji i Dalmaciji, Nišu i Beču, Vojvodini i Kaliforniji. Osnova delovanja naših ljudi jesu srpski interesi, srpska kultura, jezik, tradicija i svetosavlje. Srbima u matici i rasejanju nedostaju međusobno razumevanje, dobra volja i ljudska pažnja za stvaralački pristup državama u kojima žive. Mnogi koji ne razumeju stvari na najbolji način želeli bi da svi Srbi, bez obzira na to u kakvom su društveno-istorijskom okruženju, političkom i kulturnom miljeu, isto misle, rade i ponašaju se. Ipak, to nije ni mudro ni moguće, ali nikada se ne može dovoditi u pitanje temelj nacionalnog identiteta: jezik, vera, običaji, tradicija, kultura, predanje.

JEDINSTVO NEBESKE I ZEMALJSKE SRBIJE Zdravorazumsko i dogmatsko mišljenje su vrlo opasni za sve nacionalne poduhvate i odvažnu politiku, jer suštinski ništa ne razumeju ili to čine na površan i pogrešan način. Takva jednodimenzionalna misao (o)lako sudi i patrijarhu i predsedniku države, vrsnom profesoru, vrhunskom lekaru i sudiji najvišeg suda, jer sve uglavnom (pred)vidi iz lokalnog budžaka, snagom bolesne mašte i/ili sklepanog znanja. Nedobronamerni ljudi skreću pažnju na misli univerzitetskom profesoru, ukazuju na neznanje iskusnom lekaru i uspešnom bankaru, ispravljaju reči književniku i oštro zameraju slavnom umetniku. Naravno, ne znači da ljudi ne treba da imaju svoj stav i svoje mišljenje o svim pitanjima, ali bi ljudi (kritičari svega) za početak trebalo sebi da postave jednostavno pitanje: „Da li sam ja dostojniji da služim liturgiju od sveštenika, i da li ja bolje lečim bolesnika od lekara?“
Mudrost Istoka može se primeniti na ljude koji gledaju svet sa dve boje: „Ako počneš da misliš DA ili NE, ti si mrtav čovek.“
Hrišćanska mudrost nam savetuje da ne sudimo olako da nam ne bi bilo suđeno. Sve što je ljudsko nije večno, i lekar, profesor, državnik i sudija doći će pred neki sud. Dušebrižnici treba da znaju da je patrijarh srpski na tronu Svetog Save, a predsednik Srbije ima vladarsko žezlo Stefana Nemanje, i da se kroz njih iskazuje jedinstvo nebeske i zemaljske Srbije.

TRADICIJA I GLOBALIZACIJA Posebnu ulogu u srpskom nacionalnom preobražaju treba da imaju intelektualci. Intelektualac je najbolji pripadnik svog naroda ako svedoči o vrednosti njegove kulture, vere, istorije, običaja i nauke. Duhovno uzdignut čovek mora da poznaje narodno predanje, tradiciju, kulturu i istoriju, ne da bi bio zarobljenik prošlosti već da bi mu sva vrata budućnosti bila otvorena. Čuvanje tradicije jeste negovanje onoga što je najplemenitije i najživotvornije u pamćenju naroda; odreći se tog bisera znači ostati bez imena i duhovnog mesta u zajednici sveta. Izvor tradicije nalazi se u ontološkoj strukturi čoveka, stoga je potreba za njom nasušna ljudska potreba koja „krči sebi put od ljudskih srca time što ih u isti mah oslobađa i zarobljava“. Poštovanje tradicije, imena i korena je odnos prema svojoj državi, o čemu je mudro pisao Sveti Nikolaj Velimirović. Kultura nas uči da postoje obaveze prema prošlim i budućim pokolenjima, jer je kultura krsno, lično i simboličko ime naroda. Aleksandar Dugin za magazin „Odbrana“ kaže: „Kultura, istorija, nauka – to je polje moderne bitke. Nekada strašnije i ozbiljnije od direktnih vojnih sukoba.“ Neoliberali nas uče da ništa od prošlosti nije bitno, osim onoga što je njima važno.
Kuda treba da plovi srpski brod u doba globalizacije? Gandi je divno rekao: „Ne želim da moja kuća bude opasana zidovima sa svih strana, niti da prozori budu zazidani. Želim da kulture svih zemalja duvaju oko moje kuće što je moguće slobodnije. Ali odbijam da me i jedna od njih oduva.“
Uvek treba imati na umu da Srbija nije Indija, i da ograde naše samosvojnosti moraju biti čvršće, a čuvanje kulturnog identiteta brižnije, jer postoji vidljiva opasnost da se pod udarima globalizacije pretvorimo u ljude bez imena, korena, vere. Danas je najvredniji zadatak svakog pojedinca čuvanje identiteta i tu je nezamenjiva uloga srpske elite, institucija kulture, crkve, poslanika duha i vrsnih ljudi. Niko kao kulturna i duhovna elita ne može da bude svestan vrednosti baštine, tradicije i predaka Srbije na čijoj slavi se vijori naša zastava slobode, da budemo uključeni u svet i da ostanemo duhovno svoji. Biti svoj ne znači biti zatvoren. U našim mešovitim sredinama srpska deca treba da uče jezike nacionalnih manjina, jer je to veliki nacionalni resurs, do sada neiskorišćen. Kroz obrazovanje i vaspitanje treba da (iz)gradimo jaku državu, vrsno vođstvo, odgovornu politiku, mudru diplomatiju, snažnu privredu i da se umesto partokratije okrenemo meritokratiji, jer s malim ljudima ne može se (iz)graditi nikakvo veliko nacionalno delo. Imati plan, raditi na viziji i biti mudar. To je sve.

ANTISRPSKO KOLO Oni koji ne znaju šta mi kao država i narod moramo da (od)branimo, koje ideale, tekovine, vrednosti i (iz)vrsnosti, treba da se zapitaju šta naši neprijatelji sa strašću žele da zatru. Odbrana našeg blaga mora biti na mudar, odlučan, strpljiv i svetosavski način.
Naš narod treba podsećati na izreku koju su sročili naši zlotvori: „Vlasi se na kraju dave.“ Neprijatelji nam nadevaju grozna imena, da bi nas unizili i ponizili i da budemo sve ono što oni (po)žele, laka i prava žrtva. Pre nego što nekoga napadneš, ubiješ i zatreš mu trag, moraš da ga poništiš kao ljudsko i moralno biće. Sve je već viđeno. Neprijatelji kod Srba napadaju: pravoslavnu veru, jezik, škole, ćirilično pismo, kulturne tvorevine, velike ljude, manastire, muzeje i biblioteke, vojno snaženje, međunarodne uspehe i slavne pobede. Zločinci u ratu pale sva naša znamenja, ubijaju našu decu i majke, uništavaju knjige i preoravaju groblja, zatiru trag i prag, nište naš identitet i vekovno sećanje. Zlotvori nam nikad ne opraštaju rast, let, uspeh. Veličaju sa žarom sve naše unutrašnje slabosti, neslogu, izdaju, bolesti i slave naše izdajnike kojima kod nas ni Sunce ne izlazi na pravoj strani, za koje ne postoji ništa u Srpstvu što je za ljudsko poštovanje i vredno hvale. Brane nas od nas samih.
Naša bivša braća hvataju se u antisrpsko kolo i usled težnje za samostalnošću i samobitnošću sve svoje istorijske, teritorijalne, kulturne i jezičke nedostatke i/ili kolektivne ambicije hoće da namire preko srpske teritorije, kulture, istorije, jezika i svojatanja naših slavnih ljudi. Onu su ubeđeni da se sve kod Srba preliva i da se može uz pomoć zapadnih sil(nik)a uzeti bez reči, naplate i srama. Ako im nedostaje istorije, slave i bogomolja, oni će to uzeti od Srba koji su iz centra svetskog poretka proglašeni za parije sveta. Srbima je potrebna velika mudrost, strpljiv rad i promena međunarodnih odnosa da se iz tog pogubnog položaja izađe sa što manje gubitaka i užasnih rana.

MULTIPOLARNI POREDAK Kako da o(p)stane Srpstvo u vratolomnom, izazovnom i opasnom svetu? Srbi, kao malobrojan narod, nemaju privilegiju da budu samo na jednom putu, jer mi moramo mudro, svakodnevno i pažljivo da (pre)merimo sva kretanja u nemirnom svetu i da se uspešno prilagođavamo i da kao ljudi i narod imamo stvaralačku moć promena. Naći istinsku meru onoga što nismo i onoga što treba da budemo jeste – zadatak prvog reda za našu elitu i onog koji (pred)vodi Srbiju i Srpstvo. Srbi nisu unapred protiv ili bezrezervno za Ruse, Kineze i Amerikance, iako nas za Ruse najviše (po)vezuju zajednička vera, istorija i tradicija. Srbe opredeljuje za neki narod njegov odnos prema međunarodnom pravu, poštovanju suvereniteta svakog naroda i države, jer srpski narod u svom biću gaji osećanje slobodarstva, pravde i dostojanstva. Srbija i Srpstvo ne smeju, u potpunosti, da budu u sferi uticaja neke velike sile, jer mora se razumeti da je geopolitika delovanja velesila suprotna politici malih država. Današnji odnosi u svetu, izrastanje multipolarnosti i silazak unipolarnosti, zagledanost u sopstvene državne interese, podrazumeva da se mi kao malobrojni narod ne mešamo u „velika“ pitanja sveta, i ono što nam, po prirodi, ne pripada, osim kada možemo da budemo od koristi zajednici sveta. Srpska politika treba da bude predvidiva u smislu poštovanja najvitalnijih svetskih odnosa i slobode svih naroda.
Diplomatija malih država može da primeni savet isposnika iz Svete Gore koji je igumanu Hilandara, na njegovo nagovaranje da nešto kaže, savetovao: „Ako ti moje ćutanje ništa ne govori, ni moje ti reči neće ništa reći.“ Mudrost diplomatije jeste u tome da se ume lepo odćutati ono što nije za svet. Masa larma, a mudraci mere reči kao zlato i (po)dele ih kada je za to pogodan čas.
Mera srpskog patriotizma ogleda se u tome da u regionu budemo vodeći i da za sve narode oko nas budemo uzor. Srbi treba da nastoje da budu što je moguće u većoj meri najbolji u svemu što je pravedno, lepo, privlačno i uzvišeno i da prednjače kulturno, ekonomski i slobodarski, da imaju najbolje bolnice, škole i univerzitete, vrhunske glumce, pisce i sportiste. Srpstvo da (sa)čuva svoju narodnu dušu i identitet i da bude privlačno za sve pojedince, jer Srbiji čine najveću (po)čast ljudi koji su nas izabrali za životni, kulturni i umetnički uzor jer su u nama prepoznali sve što je univerzalno, pravedno, lepo i uzvišeno. Biti pouzdan i privlačan, to je sve. A Srbi, Srbija i Srpstvo to jesu i mogu da budu.