Slavica Garonja – S Arkadijom sam ispunila sudbinu

Saznanje da su ovim ratom, najnovijim, sve lepote i vrednosti koje su se negovale u srpskom narodu Slavonije odjednom (i planski!) nasilnim putem nestale i uništene, dovelo je do spoznaje jedne metafizike zla, koja se tu, suštinski, stalno ponavljala

Književnost, nekad primarna, postala je nevidljiva u odnosu na druge grane umetnosti: čast izuzecima, ali televizija, vesti u dnevniku i kulturne rubrike ispunjeni su prilozima o pozorištu, filmu, slikarstvu, i najmanje o književnosti – ljudi generalno manje čitaju i više su konzumenti vizuelnih umetnosti (koje podrazumevaju i izlazak iz kuće, prijatno veče). Čitanje u tišini, u samoći i koncentraciji, pripada, izgleda, nekim prošlim vremenima, kaže u intervjuu za „Pečat“ književnica Slavica Garonja.
Kako ste ušli u svet književnosti i kako je ista postala vaš životni izbor, preokupacija, kako u domenu nauke, tako i književnog stvaranja?
Knjiga kao pojam i ljubav prema njoj, koju mi je usadila majka, pratile su me od početka života, uz slikarstvo i ljubav prema muzici. Bila sam revnosan posetilac Dečjeg odeljenja biblioteke „Đorđe Jovanović“ u koju sam tokom školskih dana svakodnevno odlazila, prateći svu onovremenu i veoma bogatu dečju literaturu „Zlatne knjige“ ili narodnih bajki sveta, sve do Branka Ćopića. Obožavala sam, sem književnosti, i istoriju. (Tek nedavno sam otkrila koliko su istorijski romani Slavomira Nastasijevića bili bitni u tom detinjstvu, a oni su i sad gotovi scenariji za raskošne serije – za razliku od današnjeg otkrivanja „tople vode“ o srpskom srednjem veku i praznini „Nemanjića“.) Ali da ću biti Pisac (velikim P) – nije mi ni padalo na pamet – to je bilo nešto isuviše veliko i nedostižno.
Ipak, prekretnica da se opredelim za književnost kao izbor studija desila se negde u trećem razredu srednje škole, zahvaljujući mojoj profesorki Amaliji Obrenović (dotad sam lutala, jer su me interesovale podjednako istorija umetnosti, etnologija i arheologija). Bilo je to humano društvo u kojem smo bez zadnjih misli mogli da se (besplatno!) opredeljujemo za svoje sklonosti, bez razmišljanja i straha od čega ćemo živeti, kao što je danas primarno i pragmatično usađeno u mlađe generacije. A nakon završenih studija moj racionalni deo me je opredelio za nauku – i to oblast koja je mene izabrala – narodna književnost – i nastavila sam u tom pravcu. Dakle, o pisanju nije bilo još govora, ni po završetku studija, jer sam se smatrala nedovoljno spremnom za takav veliki čin (mada sam već tad imala jednu temu, čiju sam građu sakupljala četiri godine – ostavila sam sve – tad je to još uvek prevazilazilo moje snage, životno iskustvo i zanatsko umeće u pisanju. Drugačije sada o tome razmišljam). U svet književnosti ušla sam s književnom kritikom, dakle opet „poizdalje“, pišući „o drugima“, kada sam videla prvi put svoje tekstove štampane u „Književnoj reči“, „Književnim novinama“ itd. Tako sam sa čistom književnošću krenula dosta kasno, s romanom „Pod Mesečevim lukom“, u uglednoj ediciji „Znakovi pored puta“ (1992); imao je lep odjek, i to je bila važna identitetska potvrda da umem da pišem. (Sada je izašlo i drugo izdanje u Maloj biblioteci SKZ, a roman je nedavno preveden i na ruski.) Od tada se smatram piscem, ali taj identitet, skoro do danas, nemam izgrađen, jer nikada nisam živela životom pisca (već od prosvetne profesije i plate).
Možemo li reći da roman „Povratak u Arkadiju“, koji vam je doneo nagradu „Pečat vremena“, predstavlja ključnu prekretnicu u vašem stvaralaštvu?
Svakako prekretnicu u toj čisto spisateljskoj biografiji predstavlja roman „Povratak u Arkadiju“. S Arkadijom sam, kako bi rekao Crnjanski, ispunila svoju sudbinu. To je (pisanje) predugo trajalo (prekidano, usled paralelnog posla na fakultetu), ali kada je konačno završeno, sada u mojim zrelim godinama, direktno je ušlo u Plavo kolo SKZ (2014), a potom i nagrađeno „Pečatom vremena“ 2015, što je bilo prvo iskustvo takve vrste i ulazak „na velika vrata“ u savremenu domaću književnost. Nije mala stvar kada vrednosti koje ste uočili još kao dete u srpskom narodu Slavonije – imajući već onda neku nejasnu motivaciju da o tome jednom pišete, a rat je, ovaj najnoviji, determinisao saznanje da su sve te lepote, ljudi i vrednosti odjednom (i planski!) nasilnim putem nestali i uništeni, te spoznajete jednu metafiziku zla, koja se tu, suštinski, stalno ponavljala, i koje ste tek naknadno postali svesni – uspete da iskažete jezikom, koji je važan činilac i „junak“ ove proze, gde sam, izgleda, uspešno spojila ijekavicu mojih junaka (i bližnjih, koje sam slušala u detinjstvu i koja odzvanja i sad, kao najlepša muzika) i ekavicu, kojom se, rođenjem, kao pisac služim. (Nakon četiri godine od izlaska „Povratka u Arkadiju“ izašao je i zbornik „Čitanje Arkadije“, gde su sakupljeni radovi 20 eminentnih stručnjaka koji su pisali o ovom romanu, sa još nekim zanimljivim dodacima.)
I otud počinju moje „teške teme“ – to je prirodni odgovor na moje vreme i srpski nacion, kao savremenika. Tako je iznedren i, za sada treći, roman „Parusija, glasovi ispod paprati“ („Prometej“, 2018) (taj izraz velikog pesničkog potencijala preuzela sam od Dinka Davidova, što je važan marker u mom stvaralaštvu) koji govori o tom istom, arkadijskom (slavonskom) prostoru tokom Drugog svetskog rata (o čemu, začudo, gotovo da nema knjiga), i to kao nastavak priče – tamo gde je (u Arkadiji) neki događaj napomenut u jednoj rečenici, ovde je to čitavo poglavlje, jer sam kao dete slušala i te priče, one su promicale pored mene, ali su se i zadržavale u podsvesti – „puštajući“ da o tome govore glasovi davno nestalih svedoka, ja samo posredujem u tekstu kroz ponovni susret s tim predelima, gde sada nema bukvalno ničeg (od svih tih sela, toponima, tragova ljudskih ruku) sem paprati. Po Janu Asmanu, 40 godina je neka vremenska granica kada živi svedoci postoje i još pamte – kada oni nestanu (i ako se ne zabeleži njihovo sećanje), kao da to nije ni postojalo. E, protiv tog zaborava se borim, i ovaj roman je zato nastao.
Taj zamišljeni „slavonski triptih“ (jer sam, izgleda, postala zatočenik ove teme, a možda i „odabrana“ da baš o njoj svedočim) završila bih romanom o rečima (radni naslov: „Čuvarke poslednjeg utočišta“), gde bi bila data i zanimljiva i meni vazda uzbudljiva mitska prošlost Male Vlaške (kako su taj deo Zapadne Slavonije, stoprocentno naseljen srpskim stanovništvom, nazivali na turskim i austrijskim kartama), arhivirana u tim rečima, koje su uglavnom bile fantastičan leksički fond moje bake. „Jer, jezik je poslednje što nam ostaje“, glasi jedna od rečenica iz tog rukopisa romana.
U kojoj meri su naučni rad i iskustvo u književnosti kao nauci doprineli vašem književnom stvaranju?
To nije danas retkost, zapravo postaje pravilo, ili – jedini izbor, koji su pre tridesetak godina započeli u svetu Umberto Eko, a kod nas Milorad Pavić: istovremeno su bili i ugledni profesori univerziteta i podjednako inovativni i uticajni moderni pisci. Taj paralelni rad i mene prati čitavog života, naročito u poslednjih petnaestak godina, i u pogledu književnosti taj rad me je mnogo usporio (verovatno bih više i ranije napisala to što sam nosila u sebi). Jer nauka traži celog čoveka, takođe, i od te profesije živim. Ne znam ko kod nas u poslednjih 20-30 godina može da živi od svojih beletrističkih knjiga, odnosno kao profesionalni pisac. Za razliku od uređenog tržišnog sveta, gde i taj rad ima cenu, ugovor, i tu je prisutna trka: da se svake godine izbaci po jedan „genijalan“ roman, što je teoretski nemoguće. Delo mora nesmetano i mirno da sazreva u umetniku, a potom da se stvore uslovi da se ono i realizuje (napiše). Mene je u nauku uvela narodna književnost – i danas sam, pre svega, po profesiji profesor narodne književnosti (ne volim reč usmena) i to radim ceo život, mada ne uvek i na katedri (to je tek poslednjih 15 godina i taj put je bio dug i mukotrpan). Međutim, kao što sam navela, s početkom ovog veka počela sam da se bavim oblašću kojom se do tada malo ko sistematski bavio – a to je ogromna (i neiščitana) baština koju su pisale i pišu žene na srpskom jeziku. Knjiga iz te oblasti otvorila mi je neka vrata u nauci, koja su, inače, do tada za mene bila zatvorena. Izučavajući istoriju ženske književnosti, doživela sam mnoga stvaralačka nadahnuća, istinska zadovoljstva pravih (arhivskih) otkrića rukopisa, ali i spoznala sudbine književnica čiji su životi, sem što su se našli i u nekim mojim fikcijskim pričama u segmentu, već gotovi sinopsisi za romane i filmove, koje će neko možda i snimiti.
I situacija s izdavačima je ista – nagrada vam ništa ne garantuje – i dalje sam srećna što sam uopšte našla izdavača da mi objavi neku novu knjigu (honorari, čast izuzecima, i dalje se ne isplaćuju), i vi sve svodite na zadovoljstvo objavljene knjige, još jednog tereta skinutog s duše (a često obavljate i sav marketinški posao oko nje: slanje, kontakti, promocije, reklame). Evo, konkretno, iza mene je čitava mala biblioteka knjiga za poslednjih 13 godina (najintenzivnijeg perioda rada u životu): četiri monografije, dve antologije, jedna knjiga intervjua (govorim samo iz nauke) sa preko 2.500 stranica štampanog teksta kod vrlo uglednih izdavača, ali sem odjeka u uskim stručnim krugovima, naš naučni rad (rad humanistike uopšte) suštinski je nevidljiv u odnosu na širu javnost. Mi tu dajemo suštinske odgovore na mnoga važna pitanja prošlosti, da bi se bolje shvatila sadašnjost i generisala naša budućnost, a o tome se ne zna mnogo. Dakle, to znanje nije upotrebljivo.
Vaše književne teme mahom obitavaju u vremenu prošlom. Kako iz ugla pisca vidite današnjicu, stvarnost koju živimo?
Mi već trideset godina (suštinski, od pada Berlinskog zida) živimo u permanentnoj krizi, bez trunke predaha – u čemu su prošle i najbolje godine naših života. Kako ukratko to okarakterisati: 1980-ih, kada smo kao mladi, u najboljoj snazi i obrazovanju, hteli da menjamo neke stvari i doprinesemo našem društvu – niko nas nije hteo (pa čak ni posao dugo nismo mogli da dobijemo); devedesete su bile opšti raspad, ne samo Jugoslavije nego i raspad svih moralnih vrednosti (i kod nas, i u svetu), kada iz higijenskih razloga niste mogli ni da slušate sve te servirane laži o Srbima koje se tek sad raskrinkavaju. Interesantno, u tim najkriznijim godinama ja sam tek došla do svog glasa u književnosti i počela da pišem prvi roman; nakon 2000. nastalo je jedno gluvilo u kulturi, zapravo njeno prekomponovanje i devastiranje svega s nacionalnim predznakom, kada bilo šta što ste uradili nije moglo da ima nikakav odjek; i onda, najzad, ovo doba, od recimo 2015. godine (za mene), kada se stvari menjaju nabolje, kada se otvaraju neki prostori kojih dugo nije bilo (kulturni dodaci, časopisi koji daju veliki prostor kulturi i književnosti, a moram pomenuti i Radio Beograd i moje drage koleginice Draganu Kovačević i Dušanku Zeković, Tamaru Krstić, koje su redovno pratile sve što sam do sada radila – u nauci i književnosti). Sve što se sad polako uzdiže u urušenom stubu nacionalne kulture je još daleko od zamaha i moći koje su imale izdavačke kuće u Jugoslaviji (mnoge su kroz tranziciju namerno ugašene, a mnoge se bore za puki opstanak) što je po meni, za jednu državu, nedopustivo.
Moj vidljiv angažman su moje knjige i istine koje su date u njima. Isto bih radila i da nije bilo nikakvih priznanja – prosto bih istrčala svoj maraton, zašto što verujem u određene vrednosti, a kroz tu veru razvijala sam upornost i istrajnost u zadatom cilju, što je, po Skerliću, netipična osobina za Srbe (pogotovo ženu), a čist je dobitak ako je to u našem vremenu i među našim savremenicima prepoznato.
Pošto sam većinu života proživela „anonimno“, a u ovom vremenu je, izgleda, i najbolje biti anoniman, više nemam snage ni vremena za angažmane mimo mojih knjiga. Parafrazirajući Voltera, u jednom tekstu koji sam nedavno čitala, Skerlić takođe piše: neka svako „obdelava svoj vrt“ pa će već to biti veliki doprinos društvu u kome živi. Tako i ja obdelavam svoj vrt, evo već punih 35 godina, i nadam se da ću završiti što sam naumila, a na neki način ovde i najavila.