Pružena ruka Rusije

Putin u UN 2020. godine

Tekuća 2020. godina predstavlja najturbulentnije razdoblje novog milenijuma. Izgleda kao da sve protivrečnosti u društvima širom sveta izlaze na videlo usred posrtanja globalne ekonomije i epidemioloških mera. Možda je epidemija korone bila slučajnost, faktor iks koji je ubrzao aktuelne negativne tendencije, ali razgradnja međunarodnog poretka izgrađenog na zgarištu posleratne Evrope nikako ne može biti slučajna. Kako u novom, još nedovršenom, međunarodnom poretku sebe vidi Rusija možemo pretpostaviti kroz analizu govora Vladimira Putina na sednici Generalne skupštine UN 22. septembra

Gotovo sve međunarodne organizacije i institucije strukturirane su nakon završetka Drugog svetskog rata u uslovima pariteta dve, tada jedine, velesile – Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza. Kao posledica kolapsa jednog od dva globalna konkurenta usledio je period vakuuma moći u kome su Sjedinjene Države, kao jedina preostala velesila, pokušale da ostvare potpunu globalnu dominaciju. Međunarodne organizacije koje su u ranijem, hladnoratovskom, periodu služile kao neutralni forum za rešavanje sporova dvaju globalnih aktera, pretvorene su u prostranstvo jednoumlja i jednostranosti i stavljene u službu promovisanja američkih globalnih ciljeva. Ni Ujedinjene nacije nisu bile nikakav izuzetak – one su ili bile direktno korišćene od strane SAD i njihovih saveznika, kao što je to slučaj bio sa uvođenjem sankcija SR Jugoslaviji, ili su bile ignorisane, ako nisu mogle biti koristiti, za šta je dobar primer američka invazija na Irak iz 2003.
Suština je da je prethodni međunarodni poredak, a zajedno s njim i međunarodno pravo, praktično prestao da postoji, ali novi poredak nikada nije bio izgrađen. Opšti razlozi za takav raskorak između formalnog i praktičnog stanja mogu se naći u želji Sjedinjenih Država da ne izgledaju kao svetski hegemon, barem na zvaničnom nivou. SAD su takođe vrlo pragmatične u svom pristupu međunarodnim odnosima, te za njih nema razlike u stvaranju novih normi i manipulaciji starim, ako je rezultat obe radnje isti. Treba imati u vidu da je unipolarni svet predstavljao prelaznu etapu u istorijskom pogledu kratkog trajanja i da nije ni bilo dovoljno vremena razraditi čitav novi sistem međunarodnih odnosa i zakona koji bi ga podržavali. SAD su bile sasvim zadovoljne svojim položajem i povlačile su takve poteze ne bi li se na dominantnoj poziciji što duže zadržale.
Transformacija unipolarnog sveta u multipolarni nije proizašla iz nekih ozbiljnih poraza Sjedinjenih Država na globalnoj areni, mada su politički neuspešne intervencije na Bliskom istoku svakako ubrzale pomenutu transformaciju strukture međunarodnih odnosa. Iako su bile jedina preostala globalna velesila, SAD nisu mogle da kontrolišu put razvoja celog niza regionalnih država u povoju, kao što nisu mogle da predvide obnovu Rusije i munjeviti uspon Kine. Čak i da su Sjedinjene Države povukle sve svoje poteze ispravno, multipolarni svet bi svejedno bio formiran, radi se o objektivnim procesima, jer unipolarni svet nije bio poslednja stanica istorije, kao što su njegovi pobornici poput Frensisa Fukujame želeli da poveruju.
Novonastalo stanje u kome su najveće sile Sjedinjene Države i Kina – a za njima sleduju Nemačka, kao predvodnik Evropske unije, i Rusija, kao dominantni igrač u Istočnoj Evropi i Srednjoj Aziji, ali s dovoljno vojnih kapaciteta da projektuje svoju moć na Bliski istok, pa čak i na Venecuelu – zaista onemogućava formalnu izgradnju novog međunarodnog prava koje bi odgovaralo realnosti. To i nije čudno, jer svi ovi akteri imaju sopstvene poglede na svet, moral, političko ustrojstvo… Paralelno sa ovim fundamentalnim, civilizacijskim razlikama nastavljaju da se odvijaju i procesi globalizacije. Za razliku od bipolarnog sveta u kome su se dva izolovana sistema borila za prevlast, današnji multipolarni svet ne predstavlja trku velesila sa izdvojenim ekonomskim sistemima koji se samo delimično presecaju.
Možemo primetiti upravo suprotne procese, velesile kao Rusija i Kina se integrišu u globalne ekonomske tokove i u međunarodne ekonomske institucije, poput Svetske trgovinske organizacije, i pokušavaju da ospore dominantan uticaj SAD u datom polju. Dakle, ni igrači koji su ponovno stupili na međunarodnu scenu kao izazivači Amerike ne čine to s pozicije izolacionizma, oni ne nude čitav novi alternativni sistem, već pragmatično pokušavaju da zavladaju starim. Sve ovo znači da u aktuelnom svetu ima sve manje i manje manevarskog prostora za male sile, vojno i ekonomski slabe države, jer iza njih ne stoji neutralno i funkcionalno međunarodno pravo na koje bi one mogle da se pozovu, dok samim velesilama takvo stanje odgovara, jer mogu otvoreno da se takmiče za uticaj.

POZICIONIRANJE RUSIJE Savremena Rusija je provela poslednju deceniju 20. stoleća prolazeći kroz period previranja i nestabilnosti, koji je sveo ovu nekada svetsku silu na nivo regionalne. Reforme Vladimira Putina, naročito u vojnoj sferi, uspele su za vrlo kratko vreme da vrate Rusiji izgubljeni status velike sile, iako ona u međunarodnim odnosima više ne može da pledira na uticaj kojim je raspolagao Sovjetski Savez.
Isprava su promene u Rusiji bile neprimetne – nije došlo ni do kakve revolucije, retorika ruskih državnika nije postala ratoborna i izazivačka, čak su Sjedinjene Države i njihovi evropski saveznici nastavili da uživaju status partnera, barem što se Moskve ticalo. SAD, međutim, nisu nameravale da zaustave svoju ekspanziju na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, što se naročito ogledalo u rapidnom proširenju NATO-a na istok, kao i ekonomskog i političkog uticaja u vidu Evropske unije. Zato je govor Vladimira Putina u Minhenu iz 2007. godine tako značajna prekretnica. Tada je predsednik Rusije, koji je kao partner Zapada i pozvan da učestvuje na Minhenskoj konferenciji, prvi put javno istakao tezu da Rusija ima svoju sferu interesa u Istočnoj Evropi i da nije zadovoljna statusom regionalne sile koji joj je dodeljen 1990-ih. Ovaj događaj možemo uzeti kao formalno proglašenje multipolarnog sveta, mada je to bila samo konstatacija procesa u fazi razvoja, razume se da nijedan govor ne može sam po sebi bitno promeniti realnost strukture međunarodnih odnosa, ali je Putinov minhenski govor bio javna potvrda izmenjenog stanja. Nedavno je ruski liberalni novinar Vladimir Pozner ustvrdio da je posle ovog Putinovog izlaganja Zapad krenuo na put konfrontacije s Rusijom i da se baš ovim govorom može objasniti sankciona i konfliktna politika Sjedinjenih Država prema Rusiji.
Osnovne teze minhenskog govora su bile: kritika ekspanzije NATO-a na istok Evrope, kritika zapadnog intervencionizma i nametanja neoliberalnog politekonomskog sistema državama širom sveta, neophodnost izgradnje novog međunarodnog poretka i prava sa ciljem izbegavanja vojnih konflikata većih razmera u budućnosti, zastupanje vraćanja značaja Ujedinjenim nacijama nasuprot povećavanju uticaja NATO-a i EU. Putin je i tad, kao i danas, razdvajao kolektivni Zapad na kolokvijalnu Evropu, faktički Nemačku, i na Sjedinjene Države, što je vrlo važno u okviru geostrateške politike Rusije, koja je usmerena ka saradnji sa EU, ali se odlučno suprotstavlja proširenju NATO-a, koji defakto kontrolišu Sjedinjene Države. Uz sve što je rečeno, Vladimir Putin nikada nije zastupao izvođenje Rusije iz trendova globalne ekonomije, niti je predlagao bilo kakvu zamenu za dominantan vid kapitalističkog sistema. Dakle, Rusija, kao uostalom i Kina, ne pokušava ni na kakav način da destabilizuje strukturu međunarodnih odnosa i globalne ekonomije, već samo da ograniči uticaj SAD. Drugim rečima, Rusija i Kina istupaju za ponovnu raspodelu plena na međunarodnoj sceni, nezadovoljne kartama koje su im dodeljene krajem prošlog veka. Sa sličnim zahtevima je istupala i carska Nemačka u periodu pre Prvog svetskog rata, dok su se Britanija i Francuska opirale nemačkim insistiranjima. Postojanje nuklearnog oružja, međutim, odvraća današnje dominantne sile i njihove izazivače od direktne konfrontacije.
Vladimir Putin je prilikom svog izlaganja u UN 2015. godine manje-više podvukao sve opisane principe. Tom prilikom je ponovno kritikovao NATO ekspanziju, podvlačeći odlučnost Rusije da se bori da zadrži Ukrajinu u svojoj sferi interesa; on je okrivio intervencionizam Sjedinjenih Država za rasprostranjivanje terorizma na Bliskom istoku, što je bilo povezano sa uspešnom ruskom intervencijom u Siriji i zaustavljanjem američko-izraelskih planova o iscrtavanju novih granica u regionu; podvukao je važnost Saveta bezbednosti za regulisanje vojnih konflikata, pri tome je faktički istupio protiv reforme SB UN i za zadržavanje prava veta u rukama Rusije i Kine; dok je na kraju izrazio podršku globalnom ekonomskom poretku, ističući da sankciona politika može da se izjednači sa ekonomskim protekcionizmom. Ukratko, ponovo se susrećemo s ruskim planom o reformi sistema međunarodnih odnosa, koji nije usmeren ka dekonstrukciji već ka podršci sadašnjem stanju, ali uz preraspodelu uloga – Sjedinjene Američke Države moraju poštovati sfere interesa drugih velesila. Evropskoj uniji je u interesu saradnja, a ne sukob s Rusijom, ali i ona mora da poštuje ruski interes i ne meša se u unutrašnja pitanja država bivšeg SSSR-a. Globalna ekonomija donosi razvoj velikim igračima i Rusija na tom polju ne želi da predstavlja pretnju Zapadu, ali traži svoje parče kolača.

REINTERACIJA STAROG Mnogi zapadni posmatrači su očekivali da će predsednik Rusije istupiti znatno agresivnije nego što je to činio u prethodnim nastupima pred globalnim liderima. Od 2015. godine svetska politika je pretrpela ozbiljne promene. SAD su od Ukrajine krenule da nastupaju i u Belorusiji, zasad neuspešno; dolaskom na vlast Donalda Trampa američka mreža savezništava je počela da erodira, što je pozitivan pomak za Rusiju; novi predsednik Amerike je takođe destabilizovao globalnu ekonomiju, uvodeći prvi put u stotinu godina istinske protekcionističke mere protiv najozbiljnije ekonomije sveta – Kine. Iz svega izloženog vidi se da je Donald Tramp znatno veća pretnja trenutnom poretku međunarodnih odnosa od Vladimira Putina ili kineskih lidera, te stoga predsednik Rusije i nije reagovao rušilački, nije održao agresivni govor na tribini Ujedinjenih nacija ovog septembra.
U svom govoru Putin je jasno podvukao da ne namerava da bude uvučen u trku u naoružanju, ni nuklearnu, ni u kosmosu, koju planira Donald Tramp sledeći Ronalda Regana, koji je u istu šemu namamio Mihaila Gorbačova. Sovjetski Savez se u svemu takmičio sa SAD, a savremena Rusija brine prevashodno o svojoj bezbednosti, i njena vojska nije stvar prestiža nego je prvenstveno usmerena na ispunjavanje primarnih ciljeva ruske spoljne politike. Rusija će ulagati onoliko sredstava u vojne svrhe koliko joj je potrebno da ostvari uticaj u istočnoj Evropi, Srednjoj Aziji i Bliskom istoku i ni kopejku više. Predsednik Rusije je još jednom uputio podršku ekonomskim međunarodnim organizacijama i otvoreno istupio protiv trampovskog protekcionizma. On je takođe, nauštrb Trampu, podržao aktivnosti Svetske zdravstvene organizacije, što je imalo za cilj da demonstrira kako savremena Rusija nije destabilizujući faktor na međunarodnoj sceni, ali da Sjedinjene Države pod Trampovom administracijom to zasigurno jesu.
Najnoviji Putinov govor bio je i najmekši po retorici do sada, nije bilo kritike NATO-a (NATO se nijedanput ne navodi), nije bilo spominjanja glavnih žarišta, kao što je Belorusija. Vladimir Putin je istupio državnički, kao pravi vođa i u vremenu nestabilnosti pružio ruku mira i saradnje svim konkurentima Rusije. U tome je razlika u pristupu diplomatiji i međunarodnim odnosima Rusije i Sjedinjenih Američkih Država. Dok SAD prete ne samo svojim suparnicima već i svojim saveznicima, ponašaju se kao istrošeni šerif koji je prinuđen da puca u vazduh ne bi li neko obratio pažnju na njegovo hvalisanje i prisećanje starih dobrih dana, Rusija pokazuje svima, naročito Evropljanima, da je zapravo ona garant stabilnosti međunarodnog poretka i da je pouzdan partner. Ovakva poruka je poslata uoči poslednjeg očajničkog pokušaja Trampove administracije da zaustavi povezivanje Rusije i Nemačke kroz završetak projekta „Severni tok 2“.
Govori su uvek simbolični, oni treba da prenesu određene namere, poruke i sentimente slušaocima, a ne da izazovu momentalnu promenu u domenu realnosti. Govori ne pomeraju planine, kao što to čine ideje, pa ipak govori Vladimira Putina već više od decenije jasno stavljaju do znanja međunarodnim akterima da je Rusija stabilan partner, koji drži svoju reč i ispunjava svoje obaveze. Najbitnije je da lideri Evropske unije konačno čuju Rusiju, da shvate da ruski nacionalni interesi ne predstavljaju opasnost po njihove države, ali da nepredvidljivost i neiskrenost američke spoljne politike odudara od ovih pozitivnih postulata. Rusija je po ko zna koji put Evropi pružila ruku saradnje, a ostaje da se vidi da li će ona poverovati američkoj demonizaciji Rusije, od rušenja aviona do trovanja Navaljnog, ili će konačno smoći snage da sa svojim moćnim istočnim susedom izgradi adekvatne odnose. Istovremeno, EU će morati da se odrekne svojih pretenzija na istok Evrope, koji ionako nije u stanju da integriše.
U zaključku, sva tri govora Vladimira Putina iz – 2007, 2015, i 2020. godine – imala su za cilj da jasno stave do znanja kako su Sjedinjene Države, koje se ne mire s raspadom unipolarnosti, opasne po čitav svet, a ne samo po međunarodni poredak. Istorija će pokazati da li će zapadnoevropski lideri uspeti da izađu iz vojnobezbednosne zavisnosti od Sjedinjenih Država i da li će poželeti da odbace viševekovnu ideološko-propagandnu matricu po kojoj je Rusija „zla azijska“ tvorevina koja predstavlja opasnost za „civilizovanu“ Evropu. Neki procesi dugog istorijskog trajanja zaista deluju nepromenljivo, svejedno Rusija stoji sa ispruženom rukom, a da li će dobiti zadovoljavajući odgovor – videćemo.