VI TO NE RAZUMETE

Izloženi smo hiperprodukciji sveznajućih analitičara – to su NVO-aktivisti, samoproglašeni lideri namnoženih kancelarija i agencija, „eksperti“ naročito za geopolitičke, bezbednosne i vojne probleme, predstavnici raznih pseudonaučnih stealth instituta i kvaziistraživačkih one-man centara

Nije nikakva novost da medijske poruke – naročito one političke prirode – imaju veliki uticaj na stavove pojedinaca i formiranje javnog mišljenja. Redovno ih upućuju profesionalni političari, ali kako oni hronično kubure sa poverenjem, prepredeno sve više angažuju široku paletu apologeta-trbuhozboraca. Njihov zadatak je da tobože stručno i objektivno, ali uvek „na liniji“ vođe, stranke i tzv. glavnog toka, detaljno obrazlože i potvrde njihove odluke kao jedino ispravne, te da obave kaskaderske usluge tamo gde je izlaganje političara riskantno. Oni predstavljaju „intelektualne telohranitelje“, uvek spremne da umesto VIP-a u čijoj su službi prime direktno upućen, zalutali ili rikošetirani „verbalni metak“ njegovih neistomišljenika. Podrazumeva se da su bespogovorno odani poslodavcu, u čije ime uveravaju podanike kako je on, okreni-obrni, uvek u pravu i da je svaki njegov potez „politički dalekovid“, „u ovom trenutku najbolji moguć“ i „u dugoročnom nacionalnom interesu“. Sa oponentima se pak bespoštedno obračunavaju, i to ne argumentima već zahvaljujući monopolskim pozicijama u propagandnom aparatu, koristeći ga za plasiranje narativa kako su umno toliko iznad ostalih da samo oni znaju i duboko poniru u ono o čemu se stvarno radi.

[restrict]

MONARHISTIČKO ISKUSTVO „ISPIRAČA MOZGA“ Još kada je Niškom i Krfskom deklaracijom najavljena, a posle Velikog rata i zaista stvarana južnoslovenska Frankenštajn država, bilo je onih koji su se suprotstavljali toj mešavini domaće zanesenosti i stranog geopolitički motivisanog diktata. Ubrzo su, međutim, u intelektualnim i političkim krugovima skrajnuti, a u vojsci kočeni u napredovanju i penzionisani, a neki su i sami sebi presudili. „Napredni“ su ih prokazali kako imaju zaostale ideje, da se nisu prilagodili novom vremenu i da ne razumeju odnose u posleratnoj Evropi. Vetar u leđa dobijali su „modernizatori“, „Evropejci“ i sledbenici teze o „jednom, a troimenom narodu“, po pravilu spremni da ubeđuju javnost kako je u korist jugoslovenstva opravdano žrtvovati srpstvo, kako treba ukidati srpske institucije da bi postale jugoslovenske, kako unutrašnjoj koheziji doprinosi ekspanzija latinice i popisivanje stanovništva po verskoj, a ne po nacionalnoj pripadnosti. Trezveniji su videli da se neodrživo heterogena državna kompozicija brzo približava provaliji i neformalnim predlogom „amputacije“ zapadnih, mahom slovenačkih i hrvatskih krajeva, pokušali da spasavaju što se spasti može. Nekrunisani kralj smatrao se pametnijim, te je uveo diktaturu, preimenovao zemlju i podelio je na banovine, odbijajući da uvaži činjenicu da je tako nepovratno vodi u još dublji glib. Svoje vizionarstvo ubrzo je platio glavom, a potom i Jugoslavija pristankom na kancerogenu Banovinu Hrvatsku kao inkubator monstruozne NDH. Uprkos svemu, intelektualna logistika „integralnog jugoslovenstva“ i dalje je tvrdila da je to „plemenita ideja“ nedokučiva konzervativnim, retrogradnim snagama. I nikada se nije osetila krivom za visoku cenu svoje zablude.

MUDRACI TITOIZMA U „drugoj Jugoslaviji“ intelektualno slugeranjstvo autoritarnom „gorostasu iz Kumrovca“, partijskom jednoumlju i antisrpskoj državnoj strategiji dovedeno je do savršenstva. Kohorte umetnika, novinara, pisaca, univerzitetskih profesora i tzv. javnih radnika predstavljale su poltronsku pseudoelitu koja je, eto, jedina uspela da pojmi vođinu genijalnost i objasni je „širokim narodnim masama“. Na tom poslu su se smenjivale generacije, ali nije bio redak slučaj da jedne te iste ličnosti prave hvalospeve i prosovjetskoj i prozapadnoj politici, i NATO-genom Balkanskom savezu sa Turskom i Grčkom, a nekoliko godina kasnije nesvrstanosti, i šezdesetosmašima i njihovim progoniteljima, i čvrstorukaštvu i samoupravljanju, i centralizaciji države i federiranju federacije… Oni su navodno sve shvatali, za razliku od onih koji su svoje neshvatanje morali da iskijaju na Golom otoku, otkazima, višegodišnjim robijama, zabranjivanjem knjiga, izbacivanjem sa fakulteta „da ne truju omladinu“… Kada su neki vrhunski naučnici upozoravali kuda vodi Ustav iz 1974, doživeli su nepojmljivo šikaniranje i stručno nipodaštavanje jer nisu razumeli stvarnost i budućnost, ali zato sve jesu razumeli poslušnici – od njihovih univerzitetskih kolega, do ustavno-pravnih „stručnjaka“ u OOUR-ima i mesnim zajednicama. Tako je bilo i prilikom tzv. diferencijacija po raznim pitanjima, pa i povodom Memoranduma SANU. Tobože bolje od akademika su stanje zajedničke države i srpsko pitanje prepoznali zarobljenici bratstva i jedinstva među urednicima, partijskim sekretarima, dedinjskim uzurpatorima, akcijašima i karijeristima svih fela.

TUMAČI SLOMA Kada je jugoslovenski razbi-raspad (M. Knežević) postao očigledan, oni koji su zaista videli malo dalje insistirali su da se prvi posleratni višestranački izbori održe istovremeno, pod istim uslovima i na nivou čitave države, a potom i da se njeno neizbežno cepanje sprovede mirno, ali po svaku cenu na osnovu izjašnjavanja konstitutivnih naroda. Tačno su predvideli šta će se desiti ako to bude duž republičkih granica, ali su sa svih strana, posebno od beogradske čaršije, napadnuti kako ne razumeju da je Berlinski zid pao i da se demokratičnost dokazuje prepuštanjem srpskog naroda i zemalja zapadno od Drine i Dunava neoustaškoj i islamističkoj pomami. Na pitanje zašto secesionisti koji su oružanim putem krenuli u rasturanje države nisu prvo vojno beskompromisno pobeđeni, pa im tek onda omogućeno da izađu iz zemlje, ali ne kao Slovenija i Hrvatska već kao Slovenci i Hrvati sa teritorijama na kojima su većina i sa čistim računima – opet je odgovarano sa nije moglo drugačije i sa vi to ne razumete. Ista nesuvisla obrazloženje sledila su i za mnoge druge nelogične postupke. Zašto je prihvaćen Vensov plan kada su hrvatske snage bile u defanzivi i slabije naoružane, i zašto se pristalo raspoređivanje UNPROFOR-a po principu „mrlja od mastila“? Zašto se u BiH ušlo u zamku dugotrajnog rata, bezbrojne „kreni – stani – povuci se“ akcije, pristanak na arbitražu za oblast Brčkog kada je unapred bilo jasno kakva će odluka biti i da će to značiti faktičko presecanje Republike Srpske, a da se nije tražio recipročan status, na primer, za Drvar? Zašto se dozvolilo da arbanaški pobunjenici 1998. uspostave kontrolu na većem delu Kosova i Metohije i da granicu prema Albaniji 1999. brane tako malobrojni, mahom mladi vojnici? Zašto je Srbija pristala da se tzv. kosovski problem iz UN, gde postoji ruska i kineska podrška u Savetu bezbednost, ustupi na posredovanje potpuno nenaklonjenoj EU i njenim najmoćnijim članicama? Zašto se uopšte postavljalo, i to onako (namerno?) bezumno sročeno pitanje Međunarodnom sudu pravde u Hagu? Zašto je sklapan nepovoljan i protivustavan Briselski sporazum, zahvaljujući kome su povučene institucije Srbije koje su „držale nogu u vratima“? Zašto zvanični Beograd na zahtev EU u potaji osuđuje izbore u prijateljskoj Belorusiji kao nedemokratske i otkazuje zajedničku vojnu vežbu? Zašto je u Ovalnom kabinetu potpisivan onaj „kolaž-papir“ čudne, samozavaravajuće sadržine? Zašto, zašto…? Ko i šta tu ne razume?

MEDIJSKI NOMADI Da pomogne u razumevanju, tu je novo, unosno, ali odgovorno zanimanje – dežurni analitičar. Ono liči na ranije političke komesare i partijske uvodničare, odnosno na savremene propagandiste i portparole, mada je u novim društvenim i tehnološkim uslovima znatno efikasnije. Javnost je izložena njihovoj hiperprodukciji – to su NVO-aktivisti, samoproglašeni lideri namnoženih kancelarija i agencija, „eksperti“ naročito za geopolitičke, bezbednosne i vojne probleme, predstavnici raznih pseudonaučnih stealth instituta i kvaziistraživačkih one-man centara. Po pravilu, jurišaju u strateškom sadejstvu sa društveno-političkim radnicima koji se lažno predstavljaju kao (nezavisni!?) novinari, a na zadatku su anesteziranja i pripremanja javnosti za „bolna rešenja“, „neizbežne ustupke“ i „najmanje loše rezultate“. U objašnjenjima koja nesebično dele redovno se nalaze iskazi tipa „ljudi ne shvataju“, „narod treba da zna“ i „ovo je realnost“, a to je ono o čemu su, eto, baš oni informisani i samo oni znaju. Kao da su nerazdvojni s Putinom, Sijem, Trampom, Merkelovom, Makronom i Borisom Džonsonom ili su ključni saradnici RAND korporacije, Bilderberg grupe i Valdaj kluba. Nije važno što malo ko zna koja su im stvarna radna mesta, kako zarađuju za hleb, mleko i komunalije, imaju li i gde su im radne knjižice, te na kojim mestima im se izdvaja za zdravstveno i penziono. Oni su, po utvrđenom rasporedu, na svakodnevnoj turneji na po tri-četiri gledane televizije, gde u ime svojih političkih nalogodavaca vode unapred dogovorene razgovore sa probranim voditeljima koji su svesno žrtvovali godinama ranije stican ugled. Mnogi dobijaju i autorske emisije u kojima učestvuju sami ili sa gostima iz istog miljea – marketinškim stručnjacima, pi-ar menadžerima, medijskim savetnicima, spin doktorima, sveznajućim freelancer-ima, ambicioznim arivistima i nedoučenim junošama bez obzira na životno doba. Ima tu i „spavača“ („rezervista“) čija je uloga da tokom redovnog stanja budu manje eksponirani i uglavnom glume nacionaliste, a nastupaju samo kada je preko potrebno tumačiti neku naglašeno delikatnu situaciju ili odluku. Njihovo pojavljivanje je precizan pokazatelj da je politički potez sa stanovišta nacionalnog interesa diskutabilan i da u njegovu ispravnost treba ubediti medijske konzumente.

KASTA SVEZNAJUĆIH Istovremeno, vodeće ličnosti zemlje u retkim prilikama kada nastupaju na RTS-u, koji narod i dalje doživljava kao državnu televiziju, to je, po pravilu, u zategnutoj studijskoj atmosferi i na ivici konflikta s voditeljima, bilo to stvarno ili inscenirano. Stoga se oni radije odlučuju za „pravoverne“ privatne televizije, uprkos riziku po sopstveni ugled budući da one imaju šaroliku uređivačku orijentaciju – od zavirivanja u stambena gnezda starleta do opskurnih stvarnoživotnih žanrova (reality show). U njihovim emisijama, takođe, defiluju domaći ideološki EU-fanatici, briselski izaslanici i savetnici iz NATO kancelarija, zahvaljujući čijim objašnjenjima gledaoci treba da utuve zašto je pozitivno da se „tradicionalnim prijateljima“, „strateškim partnerima“ i „stubovima spoljne politike“ proglašavaju zemlje koje su neposredno doprinele fragmentaciji srpskog prostora, učestvovale u uništavanju RSK i progonu krajiških Srba, sve činile da smanje, oslabe i „uguše“ RS, izvršile agresiju na SRJ i prednjačile u otmici kosovsko-metohijskog dela Srbije, i danas vode glavnu reč u priznavanju i izgradnji tzv. nezavisnog Kosova, nastoje da srpski narod proglase genocidnim i trajno vrše njegovo „obuzdavanje“. Kada se upozori da se to kosi sa elementarnom logikom, podstiče poltronski, rajetinski mentalitet, te razara nacionalni ponos, identitet i interes, uslede odgovori da u tome postoji neki dublji, nedokučiv smisao i, s pozicije vlasti, apsurdno pitanje: „a šta biste vi uradili“? I – naročito u vezi s politikom prema kosovsko-metohijskom delu Srbije – opet ono: vi to ne razumete! Zar se to odnosi na najveće srpske znalce ustavnog i krivičnog prava, vodeće stručnjake za prirodna bogatstva i finansijsko-ekonomska pitanja, diplomate od karijere i nekadašnje ministre spoljnih poslova, doajene terenskog i kabinetskog naučnoistraživačkog rada, autore brojnih knjiga i univerzitetske profesore istorije, geografije, etnologije i geopolitike, penzionisane generale sa nekadašnjih najviših komandnih pozicija, ratnim, obaveštajnim i geostrategijskim iskustvom i višegodišnjim predavačkim stažom na Vojnoj akademiji, episkope, često sa doktoratima, koji su na čelu eparhija, naročito one Raško-prizrenske, visokoobrazovane, ugledne, životno i politički prekaljene srpske lidere sa Kosova i Metohije? Neće biti da svi oni ne razumeju!

[/restrict]