ВИ ТО НЕ РАЗУМЕТЕ

Изложени смо хиперпродукцији свезнајућих аналитичара – то су НВО-активисти, самопроглашени лидери намножених канцеларија и агенција, „експерти“ нарочито за геополитичке, безбедносне и војне проблеме, представници разних псеудонаучних stealth института и квазиистраживачких one-man центара

Није никаква новост да медијске поруке – нарочито оне политичке природе – имају велики утицај на ставове појединаца и формирање јавног мишљења. Редовно их упућују професионални политичари, али како они хронично кубуре са поверењем, препредено све више ангажују широку палету апологета-трбухозбораца. Њихов задатак је да тобоже стручно и објективно, али увек „на линији“ вође, странке и тзв. главног тока, детаљно образложе и потврде њихове одлуке као једино исправне, те да обаве каскадерске услуге тамо где је излагање политичара рискантно. Они представљају „интелектуалне телохранитеље“, увек спремне да уместо VIP-а у чијој су служби приме директно упућен, залутали или рикошетирани „вербални метак“ његових неистомишљеника. Подразумева се да су беспоговорно одани послодавцу, у чије име уверавају поданике како је он, окрени-обрни, увек у праву и да је сваки његов потез „политички далековид“, „у овом тренутку најбољи могућ“ и „у дугорочном националном интересу“. Са опонентима се пак беспоштедно обрачунавају, и то не аргументима већ захваљујући монополским позицијама у пропагандном апарату, користећи га за пласирање наратива како су умно толико изнад осталих да само они знају и дубоко пониру у оно о чему се стварно ради.

[restrict]

МОНАРХИСТИЧКО ИСКУСТВО „ИСПИРАЧА МОЗГА“ Још када је Нишком и Крфском декларацијом најављена, а после Великог рата и заиста стварана јужнословенска Франкенштајн држава, било је оних који су се супротстављали тој мешавини домаће занесености и страног геополитички мотивисаног диктата. Убрзо су, међутим, у интелектуалним и политичким круговима скрајнути, а у војсци кочени у напредовању и пензионисани, а неки су и сами себи пресудили. „Напредни“ су их проказали како имају заостале идеје, да се нису прилагодили новом времену и да не разумеју односе у послератној Европи. Ветар у леђа добијали су „модернизатори“, „Европејци“ и следбеници тезе о „једном, а троименом народу“, по правилу спремни да убеђују јавност како је у корист југословенства оправдано жртвовати српство, како треба укидати српске институције да би постале југословенске, како унутрашњој кохезији доприноси експанзија латинице и пописивање становништва по верској, а не по националној припадности. Трезвенији су видели да се неодрживо хетерогена државна композиција брзо приближава провалији и неформалним предлогом „ампутације“ западних, махом словеначких и хрватских крајева, покушали да спасавају што се спасти може. Некрунисани краљ сматрао се паметнијим, те је увео диктатуру, преименовао земљу и поделио је на бановине, одбијајући да уважи чињеницу да је тако неповратно води у још дубљи глиб. Своје визионарство убрзо је платио главом, а потом и Југославија пристанком на канцерогену Бановину Хрватску као инкубатор монструозне НДХ. Упркос свему, интелектуална логистика „интегралног југословенства“ и даље је тврдила да је то „племенита идеја“ недокучива конзервативним, ретроградним снагама. И никада се није осетила кривом за високу цену своје заблуде.

МУДРАЦИ ТИТОИЗМА У „другој Југославији“ интелектуално слугерањство ауторитарном „горостасу из Кумровца“, партијском једноумљу и антисрпској државној стратегији доведено је до савршенства. Кохорте уметника, новинара, писаца, универзитетских професора и тзв. јавних радника представљале су полтронску псеудоелиту која је, ето, једина успела да појми вођину генијалност и објасни је „широким народним масама“. На том послу су се смењивале генерације, али није био редак случај да једне те исте личности праве хвалоспеве и просовјетској и прозападној политици, и НАТО-геном Балканском савезу са Турском и Грчком, а неколико година касније несврстаности, и шездесетосмашима и њиховим прогонитељима, и чврсторукаштву и самоуправљању, и централизацији државе и федерирању федерације… Они су наводно све схватали, за разлику од оних који су своје несхватање морали да искијају на Голом отоку, отказима, вишегодишњим робијама, забрањивањем књига, избацивањем са факултета „да не трују омладину“… Када су неки врхунски научници упозоравали куда води Устав из 1974, доживели су непојмљиво шиканирање и стручно ниподаштавање јер нису разумели стварност и будућност, али зато све јесу разумели послушници – од њихових универзитетских колега, до уставно-правних „стручњака“ у ООУР-има и месним заједницама. Тако је било и приликом тзв. диференцијација по разним питањима, па и поводом Меморандума САНУ. Тобоже боље од академика су стање заједничке државе и српско питање препознали заробљеници братства и јединства међу уредницима, партијским секретарима, дедињским узурпаторима, акцијашима и каријеристима свих фела.

ТУМАЧИ СЛОМА Када је југословенски разби-распад (М. Кнежевић) постао очигледан, они који су заиста видели мало даље инсистирали су да се први послератни вишестраначки избори одрже истовремено, под истим условима и на нивоу читаве државе, а потом и да се њено неизбежно цепање спроведе мирно, али по сваку цену на основу изјашњавања конститутивних народа. Тачно су предвидели шта ће се десити ако то буде дуж републичких граница, али су са свих страна, посебно од београдске чаршије, нападнути како не разумеју да је Берлински зид пао и да се демократичност доказује препуштањем српског народа и земаља западно од Дрине и Дунава неоусташкој и исламистичкој помами. На питање зашто сецесионисти који су оружаним путем кренули у растурање државе нису прво војно бескомпромисно побеђени, па им тек онда омогућено да изађу из земље, али не као Словенија и Хрватска већ као Словенци и Хрвати са територијама на којима су већина и са чистим рачунима – опет је одговарано са није могло другачије и са ви то не разумете. Иста несувисла образложење следила су и за многе друге нелогичне поступке. Зашто је прихваћен Венсов план када су хрватске снаге биле у дефанзиви и слабије наоружане, и зашто се пристало распоређивање УНПРОФОР-а по принципу „мрља од мастила“? Зашто се у БиХ ушло у замку дуготрајног рата, безбројне „крени – стани – повуци се“ акције, пристанак на арбитражу за област Брчког када је унапред било јасно каква ће одлука бити и да ће то значити фактичко пресецање Републике Српске, а да се није тражио реципрочан статус, на пример, за Дрвар? Зашто се дозволило да арбанашки побуњеници 1998. успоставе контролу на већем делу Косова и Метохије и да границу према Албанији 1999. бране тако малобројни, махом млади војници? Зашто је Србија пристала да се тзв. косовски проблем из УН, где постоји руска и кинеска подршка у Савету безбедност, уступи на посредовање потпуно ненаклоњеној ЕУ и њеним најмоћнијим чланицама? Зашто се уопште постављало, и то онако (намерно?) безумно срочено питање Међународном суду правде у Хагу? Зашто је склапан неповољан и противуставан Бриселски споразум, захваљујући коме су повучене институције Србије које су „држале ногу у вратима“? Зашто званични Београд на захтев ЕУ у потаји осуђује изборе у пријатељској Белорусији као недемократске и отказује заједничку војну вежбу? Зашто је у Овалном кабинету потписиван онај „колаж-папир“ чудне, самозаваравајуће садржине? Зашто, зашто…? Ко и шта ту не разуме?

МЕДИЈСКИ НОМАДИ Да помогне у разумевању, ту је ново, уносно, али одговорно занимање – дежурни аналитичар. Оно личи на раније политичке комесаре и партијске уводничаре, односно на савремене пропагандисте и портпароле, мада је у новим друштвеним и технолошким условима знатно ефикасније. Јавност је изложена њиховој хиперпродукцији – то су НВО-активисти, самопроглашени лидери намножених канцеларија и агенција, „експерти“ нарочито за геополитичке, безбедносне и војне проблеме, представници разних псеудонаучних stealth института и квазиистраживачких one-man центара. По правилу, јуришају у стратешком садејству са друштвено-политичким радницима који се лажно представљају као (независни!?) новинари, а на задатку су анестезирања и припремања јавности за „болна решења“, „неизбежне уступке“ и „најмање лоше резултате“. У објашњењима која несебично деле редовно се налазе искази типа „људи не схватају“, „народ треба да зна“ и „ово је реалност“, а то је оно о чему су, ето, баш они информисани и само они знају. Као да су нераздвојни с Путином, Сијем, Трампом, Меркеловом, Макроном и Борисом Џонсоном или су кључни сарадници РАНД корпорације, Билдерберг групе и Валдај клуба. Није важно што мало ко зна која су им стварна радна места, како зарађују за хлеб, млеко и комуналије, имају ли и где су им радне књижице, те на којим местима им се издваја за здравствено и пензионо. Они су, по утврђеном распореду, на свакодневној турнеји на по три-четири гледане телевизије, где у име својих политичких налогодаваца воде унапред договорене разговоре са пробраним водитељима који су свесно жртвовали годинама раније стицан углед. Многи добијају и ауторске емисије у којима учествују сами или са гостима из истог миљеа – маркетиншким стручњацима, пи-ар менаџерима, медијским саветницима, спин докторима, свезнајућим freelancer-има, амбициозним аривистима и недоученим јуношама без обзира на животно доба. Има ту и „спавача“ („резервиста“) чија је улога да током редовног стања буду мање експонирани и углавном глуме националисте, а наступају само када је преко потребно тумачити неку наглашено деликатну ситуацију или одлуку. Њихово појављивање је прецизан показатељ да је политички потез са становишта националног интереса дискутабилан и да у његову исправност треба убедити медијске конзументе.

КАСТА СВЕЗНАЈУЋИХ Истовремено, водеће личности земље у ретким приликама када наступају на РТС-у, који народ и даље доживљава као државну телевизију, то је, по правилу, у затегнутој студијској атмосфери и на ивици конфликта с водитељима, било то стварно или инсценирано. Стога се они радије одлучују за „правоверне“ приватне телевизије, упркос ризику по сопствени углед будући да оне имају шаролику уређивачку оријентацију – од завиривања у стамбена гнезда старлета до опскурних стварноживотних жанрова (reality show). У њиховим емисијама, такође, дефилују домаћи идеолошки ЕУ-фанатици, бриселски изасланици и саветници из НАТО канцеларија, захваљујући чијим објашњењима гледаоци треба да утуве зашто је позитивно да се „традиционалним пријатељима“, „стратешким партнерима“ и „стубовима спољне политике“ проглашавају земље које су непосредно допринеле фрагментацији српског простора, учествовале у уништавању РСК и прогону крајишких Срба, све чиниле да смање, ослабе и „угуше“ РС, извршиле агресију на СРЈ и предњачиле у отмици косовско-метохијског дела Србије, и данас воде главну реч у признавању и изградњи тзв. независног Косова, настоје да српски народ прогласе геноцидним и трајно врше његово „обуздавање“. Када се упозори да се то коси са елементарном логиком, подстиче полтронски, рајетински менталитет, те разара национални понос, идентитет и интерес, уследе одговори да у томе постоји неки дубљи, недокучив смисао и, с позиције власти, апсурдно питање: „а шта бисте ви урадили“? И – нарочито у вези с политиком према косовско-метохијском делу Србије – опет оно: ви то не разумете! Зар се то односи на највеће српске зналце уставног и кривичног права, водеће стручњаке за природна богатства и финансијско-економска питања, дипломате од каријере и некадашње министре спољних послова, доајене теренског и кабинетског научноистраживачког рада, ауторе бројних књига и универзитетске професоре историје, географије, етнологије и геополитике, пензионисане генерале са некадашњих највиших командних позиција, ратним, обавештајним и геостратегијским искуством и вишегодишњим предавачким стажом на Војној академији, епископе, често са докторатима, који су на челу епархија, нарочито оне Рашко-призренске, високообразоване, угледне, животно и политички прекаљене српске лидере са Косова и Метохије? Неће бити да сви они не разумеју!

[/restrict]