Pobeda Zemlje nomada u svetu očaja

77. Filmski festival u Veneciji

Posle nedavnih deset dana Mostre jedino što je moguće reći je da je njen najveći značaj što je uspela da se sprovede na manje-više dosadašnji način. I to ne samo što je upravo sever Italije na početku korona epidemije pod najvećim udarom već i zato što, recimo, Kanski festival uopšte nije održan, a festivali u Njujorku i održani su, ako se to tako uopšte može nazvati, u nekim jadnim internet izdanjima

Sjedinjene Američke Države, Meksiko, Francuska, Japan, Rusija, Indija, Kanada, Mađarska, Italija, Iran. Zanimljiv niz država. Sve su to zemlje čiji su producenti, autori ili glumci dobili neku od ovogodišnjih nagrada na Festivalu filma u Veneciji. Nikad, čini se, raznolikijeg skupa naroda i narodnosti nego ovom prilikom. Deluje da se baš o tome najviše vodilo računa jer filmovi u vremenu današnjem postaju sve manje bitni. Posebno festivali. U vreme korona-histerije, izolacije, samoizolacije, frustracije, fobije od infekcije i straha od svega drugog od čega je naređeno da se mora bojati, mizerije od bolesti našeg sveta u najkraćem i najširem, što se uopšte desio jedan ovakav festival je ravno čudu. Otud su nagrade i zasluge za njih, odnosno procenjivanje da li su zaslužene, potpuno u drugom planu.

AMERIČKO-ODISEJSKO PUTOVANJE Možda je žiri kome je predsedavala dvostruka Oskarovka i dobitnica desetina drugih svetskih priznanja, australijska klumica Kejt Blanšet, upravo tako razmišljao. Da u vreme kada je sve obesmišljeno, kada je to što su do juče uobičajene stvari uopšte dogode ravno čudu, kada se desi umetnost van televizije i kućnih zatvora, dakle kada se bar na kratko život vratio u normalu, iako je bolje reći značajno oštećenu normalu, najbolje da se nagradama pozdravi što širi deo čovečanstva koji se, inače, prvi put, prisilno doduše, ujedinio u pomenutom nizu očaja i mizerije od pandemije. Makar to „pozdravljanje“ bilo i ovako, simbolično. Nagradicom koja je u svetlu svega rečenog i onog neizgovorenog što svakako uskoro sledi, potpuno nevažna. A, opet, i izuzetno bitna.
Dakle, ove je godine pobedio upravo jedan takav mali, maleni i baš veliki film koji je u centar pažnje baš kada je to najpotrebnije stavio prepoznatljivu, običnu životnu priču i to još, u jednom delu, socijalno-politički angažovanu. Upro je u oči publike ogrezle u svetu potpuno nerealne rialiti zabave i šizofrenih društvenih mreža priču koja se u milionima kopija dešava svuda oko njih (nas). Osvajač ovogodišnjeg „Zlatnog lava“, „Zemlja nomada“, se, dakle, bavi posledicom ekonomske krize, mada one iz 2008. godine, na život jedne žene iz unutrašnjosti Amerike koja ostaje sama, bez posla i kuće i otud u društvu nomada koji Amerikom lutaju u kombiju, kreće na svoje američko-odisejsko putovanje po opustošenoj zemlji izgubljenih duša u potrazi ne samo za poslom već mnogo više za nadom da će se u svom životu ponovo dočepati sreće i spokoja.

DISTOPIJSKE PORUKE Nije nikako loše što je ovaj američki film iz takozvane nezavisne produkcije izabran da ode u pobedničku istoriju Venecijanskog festivala. Ako ništa drugo tajming njegove priče je savršen. Oskarovka Frensis Makdormand, koja je na svoj uobičajeni superiorno uverljivi način odigrala glavnu junakinju, dodatni je razlog za prepoznavanje vrednosti i značaja ovog filma koji ne samo da ima taj neophodni umetničko-angažovani festivalski potencijal, odnosno pobednički karakter, već je od izuzetne važnosti što se pojavio baš sada na ovom i ovakvom festivalu (ko zna, možda prvom i poslednjem od velikih koji je ove godine uspeo da se dogodi u starom formatu) iako opisuje posledice ekonomske krize iz prošle decenije.
„Srebrnog medveda“ je dobio meksičko-francuski film „Novi poredak“ koji je režirao četrdesetogodišnji meksički sineasta Mičel Franko koji je, procenio je tako žiri, uspeo kroz priču o jednom prekinutom venčanju iz sveta visokog društva da plasira čak i neke distopijske poruke o ne samo našem aktuelnom svetu već i onom koji posledično svemu što se sada dešava i što krasi našu takozvanu civilizaciju, neminovno i katastrofalno uskoro dolazi. Uradio je to izgleda tako dobro da je zaslužio drugu po značaju nagradu ovogodišnje Mostre.
Ruska Babaroga Razume se da ni ove godine nije moglo da prođe bez političkih provokacija, odnosno da opet nije propuštena prilika da se kao uvek efikasna i za plašenjenje savršenog zapada ruska užasna Babaroga, pojavi kao dobar povod ne samo da se neki ruski film pozove na Festival i uvrsti u takmičarski program već i da se nagradi.
Iza filma „Dragi drugovi!“ (nije slučajan ovaj znak uzvika u naslovu) stoji jedno čuveno ime ruske kinematografije, vremešnog Andreja Končalovskog koji se ovde okrenuo skoro šest decenija unazad ne bi li otkrio priču o masakru sovjetske vojske i, razume se, KGB-a, nad demonstrantima u Novočekarsku. Jezivo, putinovski, za vrli novi i predobri zapad potpuno uverljivo, potrebno danas, ovo otkrivanje užasa iz sovjetske istorije je bilo dovoljno za Specijalnu nagradu žirija. Jednako aktuelna u smislu diktirane političke korektnosti i obaveznosti je priča smeštena u indijski film „Učenik“ koji se bavi sudbinom mladog Indijca željnog da postane pevač klasične muzike. Ovaj film je dobio nagradu za najbolji scenario. Vrlo je zanimljiva odluka žirija da na festival uopšte uvrsti, pa još i u takmičarskoj konkurenciji, film koji je zapravo, kako je naznačeno, pozorišna verzija televizijskog filma. Reč je o ljubavno-istorijskoj drami japanskog autora Kijošija Kurosave „Žena špijuna“ koji je autoru doneo priznanje za najboljeg režisera. Za najbolje glumce proglašeni su Vanesa Kirbi za ulogu u filmu „Delovi žene“ i Pjerfrančesko Favino za ulogu u drami „Naš otac“. Za najboljeg mladog glumca i „Priznanje Marčelo Mastrojani“ proglašen je Iranac Ruholah Zamani za ulogu u filmu „Deca sunca“. Time je kompletiran ponosni spisak laureata svih naroda i narodnosti pomenutih u uvodu teksta.

IZOSTANAK AMERIČKIH ZVEZDA Posle ovih deset dana Mostre jedino što je moguće reći je da je njen najveći značaj što je uspela da bude sprovedna na manje-više dosadašnji način. I to ne samo što je upravo sever Italije na početku korona epidemije pod najvećim udarom već i zato što, recimo, Kanski festival uopšte nije održan, a festivali u Njujorku i Torontu (mada sigurno neće biti jedini!) održani su, ako se to tako uopšte može nazvati, u nekim jadnim internet izdanjima. Dakle, venecijanski je festival u korona-dobu za sada jedini veliki festival koji je izveden pred publikom i sa gostima, čak i nekim zvezdama. Mada, sve je bilo ne samo pod maskama i uz sve ostale mere distanciranja već i značajno „oštećeno“. To što nije bilo velikih holivudskih hitova i gostiju ne da nije oštećenje već je konačno ovaj festival vratilo u neka mnogo bolja i programski kvalitetnija vremena. Holivudski takozvani glamur je, međutim, nekima nedostajao. Socijalna distanca je nametnula daleko manji broj gostiju, novinara i publike pa su sve manifestacije i projekcije bile održane bez nekada podrazumevajućih gužvi i haosa. Izostanak američkih zvezda i autora zbog ograničenja putovanja učinio je da i dobitnici glavnih nagrada nisu mogli da budu fizički prisutni u Veneciji pa su svoje pobedničke tirade morali da obave putem video linkova, kao Frencis Makdormand recimo. Sve u svemu, festivalski povratak na staro uprkos svemu je obavljen. Šta sledi, niko ne zna. Bez obzira što bioskopi trenutno ponovo rade, da li će venecijanska festivalska hrabrost postati zaraznija nego strah od virusa i dalje je potpuno neizvesno.

Svet na raskršću: Misija kulture u postkorona epohi
Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.