Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
SINDROM MODERNE PANIKE: KORONA I PANDEMIJA STRAHA
I pre takozvane korona krize je važilo: više nego bilo šta drugo, naše vreme obeležava strah. Strah spada u ključne simptome našeg vremena, uočio je nemački pisac Ernst Jinger u Traktatu o Odmetniku, a strahovi od zaraze i gladi, slično strahu od rata, spadaju u elementarne. Strah nas razoružava i čini nas još više ranjivim, jer se doba u kome on dominira neposredno nastavlja na epohu velikih individualnih sloboda. Sada se te slobode, ili iluzija slobode, ukidaju, a s njima se ukida i privid blagostanja i prosperiteta, uvodeći nas u neku vrstu stalnog vanrednog stanja
U Homerovoj Ilijadi (a Ilijada je, prema rečima italijanskog geopolitičara Danijela Pere, prvo religiozno otkrivenje u Evropi) Apolon, bog svetlosti, vertikale i mere, udara kugom na ahajsku vojsku, a razlog za to je uvreda nanesena njegovom svešteniku. Uvreda je razgnevila boga svetlosti. On u gnevu otkriva svoj mračni apsekt: onaj koji je štitio urod od miševa, „mišji bog“, sada širi zarazu, kugu. Apolon u gnevu donosi smrt i otkriva ljudima njihovu smrtnost, konačnost. Izvorna grčka reč „epidemija“ (επιδημια), za razliku od savremenog pojma, sadrži jedno tajno, skriveno značenje: epidemija može značiti i prisustvo ili pojavu božanskog na nekom određenom mestu.
Kovid kao moderna kuga
To je, naravno, mit, a savremena pandemija kovida 19 srećom nije kuga. Da je neko božanstvo zaista htelo da primerno kazni bahatost savremenog čovečanstva, primećuje geopolitičar Klaudio Muti, oslobodilo bi mnogo gore zlo od virusa korona. Ali kovid nije ni „obična prehlada“ ni „sezonski grip“. Samo u Sjedinjenim Državama, u trenutku pisanja ovog teksta, od kovida umire više od hiljadu ljudi dnevno. Mrtvih u SAD već sada je više od 170.000, i nema naznaka da će u skoroj budućnosti taj broj prestati da raste. To je tri puta više žrtava od ukupnih gubitaka SAD u Vijetnamskom ratu. Broj je već uporediv sa gubicima ove zemlje u Drugom svetskom ratu (291.557 poginulih vojnika). Zapravo, kako konstatuje Omar Hak, ne postoji mnogo poređenja u modernoj istoriji masovnog umiranja u ovakvim razmerama: moguće ga je porediti s katastrofom koja je 1945. pogodila Japan, sa Hirošimom i Nagasakijem, katastrofom koja je odnela između 150.000 i 250.000 života. Koliko je stvarno preminulih od kovida u Americi? Zvanične statistike su pod znakom pitanja. „Stvarni broj već iznosi između 170.000 i 200.000, i lako će premašiti 250.000. Toliko je visok da se čak i pokušaj prebrojavanja svih tih smrti pretvara u vežbu nepreciznosti i približnih procena.“ Izbijanje epidemije ovakvih razmera (a kovid pogađa sve kontinente i narode) ne može biti slučajno: kroz istoriju, epidemije su oduvek označavale velike socijalne, političke i istorijske potrese. Primeri za to ne nedostaju, počev od Peloponeskog rata, takozvane antoninske kuge (165–180. godine naše ere), koja je označila početak kraja moćnog Rimskog carstva, ili epidemije kuge koja je izbila u Evropi u XIV veku, posle koje je „ekonomski sistem feudalizma bio osuđen na propast“. Mortalitet jedne zaraze, uostalom, nije jedini razlog zbog kojeg epidemije dovode do društvenih potresa. Možda je čak i važnija od toga promena koju ona usađuje u svest živih.
Presudna činjenica nije broj ni statistika, mortalitet koji se može izraziti o postocima i decimalnim brojevima; presudna činjenica je da virus ubija. To izaziva strah. Razumljiva je stoga prva reakcija: opasnost se tvrdoglavo poriče. Kao što primećuje Žan Delimo (u Strahu na Zapadu): „Kad god se pojavi opasnost od zaraze, ljudi najpre pokušavaju da je ne vide.“ Trenutak u kome će se opasnosti „morati pogledati u lice“ se odlaže, što je moguće duže. Opasnost se (u početku) ne imenuje. Neki će nastaviti da je poriču do samog kraja (tzv. negacionisti virusa): „Imenovati boleštinu, značilo je privući je i srušiti poslednji bedem koji ju je držao na odstojanju.“ U najgorem slučaju, ona je „samo ružan san, koji će brzo proći“ (A. Kami: Kuga). Potom će se sve „vratiti u normalu“. To je, naravno, nemoguće, jer nikakva normala ni ranije nije postojala u modernom, „globalizovanom čovečanstvu“ i modernom „načinu života“, koji i jeste stalno odstupanje, udaljavanje od norme.
Strah – ključno obeležje našeg doba
Uostalom, i pre takozvane korona krize je važilo: više nego bilo šta drugo, naše vreme obeležava strah. Strah spada u ključne simptome našeg vremena, uočio je nemački pisac Ernst Jinger u Traktatu o Odmetniku (1951), a strahovi od zaraze i gladi, slično strahu od rata, spadaju u elementarne. Strah nas razoružava i čini nas još više ranjivim, tvrdi Jinger, jer se doba u kome on dominira neposredno nastavlja na epohu velikih individualnih sloboda. Sada se te slobode, ili iluzija slobode, ukidaju, a s njima se ukida i privid blagostanja i prosperiteta, uvodeći nas u neku vrstu stalnog vanrednog stanja. Ne postoji oblast koja tome nije izložena: privreda, umetnost, zabava ili sport, kao i naša svakodnevica podvrgavaju se novim pravilima. Ko ih diktira? To uopšte nije jasno; postoje nedoumice u vezi s tim. Nova ograničenja izazivaju revolt i ogorčenje, i podstiču osećanje straha, bez obzira na to što su ove „slobode“ većinom bile trivijalne, a ne stvarne.
Strah preko noći može prerasti u paniku, a ona lako poprima masovne razmere. „Strah koji danas kola planetom“, uviđa Jinger, „uveliko je inspirisan Istokom.“ „Zapadni sistem koristi strah da bi se održao“, dodaje francuski pisac Nikola Bonal. „Virusi, terorizam, šiiti, klimatski nacionalizam, fašizam, Kina, seksizam, Putin, sve što poželite, sve opravdava isti dnevni red.“ Isto važi i za „naše antisisteme“, koji nas, bez izuzetka, „podvrgavaju unakrsnoj vatri panike: panike od genetske modifikacije, od bankrota sistema i od kupovine zlata, panike od kraja religija i kulture iluminata, od nestanka sloboda, vode ili vazduha…“ Spisak strahova praktično je beskrajan, a starim strahovima, poput straha od apokalipse, smaka sveta ili dolaska Antihrista, neprekidno se nadodaju novi, poput straha od vakcine, 5G tehnologije ili čipa ubrizganog u telo. Pri tome, ne samo što nas naši strahovi čine smešnim, zaključuje Bonal, već nas u isto vreme parališu, do te mere da postajemo bespomoćni, kao lutke čiji su udovi vezani koncima. Možda je situacija svuda zaista loša i ne daje nam nimalo povoda za optimizam. Međutim, ne postoji izlaz iz zdanja zahvaćenog vatrom ako je u njemu već zavladala panika.
Kada je došlo do ove promene, otkad je strah počeo da igra tako važnu ulogu? Jinger je ove redove pisao krajem četrdesetih godina prošlog veka. Sada zvuče skoro proročanski: „Ako se ovih godina“, primećuje nemački pisac, „na bilo kojoj tački Evrope sedi i razgovara sa znanima i neznanima, razgovor će se uskoro okrenuti opštem i izaći će na videlo sav naš jad. Uvideće se da su skoro svi ti muškarci i žene zahvaćeni panikom kakva kod nas nije bila poznata još od ranog srednjeg veka…“ Razgovor se ubrzo pretvara u „takmičenje duhova koji se prepiru da li je bolje pobeći, sakriti se ili izvršiti samoubistvo, i koji još pri punoj slobodi već razmišljaju kojim sredstvima i kojim lukavstvima mogu zadobiti naklonost niskosti kad ona dođe na vlast“. Pojava nije tipična samo za Evropu: „Takvi se gremiji ne sreću samo u Evropi. Panika se još zgušnjava tamo gde se automatizam povećava i približava se savršenim formama, kao u Americi.“ Upravo tamo se panika najbolje hrani i nailazi na najplodnije tlo, jer se „širi mrežama koje se takmiče s munjom“.
Strah koji poprima masovne razmere ili priprema pogodno tlo za paniku nije zahvatio samo mase već i „elite“, posebno one koji upravljaju državama: „Strah opseda čak i one do zuba naoružane – naročito njih.“ A „isto to se može reći i o onome koji pliva u izobilju“: „oružjem i blagom opasnost i strah se ne otklanjaju“, već se, naprotiv, uvećavaju i snaže. Najveća panika i najveći strah su zavladali na vrhu. Otuda gomila iznuđenih poteza „elita“ koji protivreče jedan drugom i izazivaju razorne posledice, uvećavajući konfuziju do neslućenih razmera. Ne postoji nikakav „plan“; postoji strah, te potezi iznuđeni golim strahom, strahom koji prerasta u paniku, a ona zahvata čitavo društvo, od vrha do samog dna.
Geopolitika virusa korona
Strah od zaraze, ponovimo to, ubraja se u iskonske strahove. Epidemija kovida 19 je, osim toga, za kratko vreme postala globalna. Nije se zaustavila u Kini, ni u zemljama Trećeg sveta, kao što se to u prvo vreme, više nego lakomisleno, očekivalo na Zapadu. Pogodila je, na najrazorniji način, upravo „razvijeni Zapad“, koji se smatrao imunim ili barem najspremnijim da odgovori na izazov pandemije. Ruku podruku, sa zdravstvenom krizom napreduju i ona ekonomska, socijalna i politička. Štaviše, one su joj na Zapadu, a posebno u SAD, prethodile. Virus tu dolazi kao zgodan alibi za promašaje elita. Nisu sva društva i sve države podjednako pogođene virusom, niti su sve reagovale na isti način. Iako je zarazom ugroženo čitavo čovečanstvo, pandemija, a to je njen prvi vidljivi učinak, nije ujedinila narode nego je produbila odranije postojeće raskole i neprijateljstva; pre svega, podelu na „Istok“ i „Zapad“. Poput reflektora, korona kriza osvetljava najdublje geopolitičke, ekonomske, ideološke i kulturne linije raskola našeg doba.
Izbijanje epidemije u Kini na Zapadu dočekano je s izvesnom zluradošću. Očekivanja da će virus korona okončati kineski uspon ili baciti Kinu na kolena ubrzo su se izjalovila. Početna zluradost se pretvorila u besne optužbe, koje svedoče još samo o nemoći: „kineski virus“ i „kineska kuga“, o kojima i danas govori američki predsednik, samo su jalov pokušaj da se pronađe krivac za neadekvatan odgovor na pandemiju ili za izostanak bilo kakvog smislenog odgovora na nju. Još nešto upada u oči: države s planskom i državnom privredom, ili one čija je privreda u većoj meri pod državnom kontrolom, mnogo uspešnije se nose s krizom od onih s „tržišnim“ i (neo)liberalnim usmerenjem. Konačno, na Zapadu je izbijanje pandemije imalo za posledicu izbijanje panike, izlive masovnog nezadovoljstva i revolta zbog naloženih epidemioloških mera, koje ljudima „uskraćuju njihove lične slobode“. Ova „pobuna“ otkriva nešto veoma bitno: gubitak poverenja u autoritete – u državnu vlast, u međunarodne institucije, u nauku, u važeće političke narative i sisteme, pa čak i u crkvu. Sve danas, bez izuzetka, može postati predmet sporova, sumnje i podozrenja. Poverenje se ne ukazuje autoritetima zato što su krajnje kompromitovani, ali se često ukazuje onima koji ga ničim ne zavređuju, a to je slučaj i sa objašnjenjima koja oni nude. Gubitak poverenja podstiče strah, a strah rađa mržnju, koja nikad nije dobar saveznik.
Međutim, važno je primetiti da ova duboka kriza autoriteta ne pogađa celu planetu, ili da je ne pogađa u jednakoj meri. Postoji, osim toga, suštinska razlika u reakcijama stanovništva na pojavu zaraze i propisane mere na Istoku i na Zapadu. Tu razliku je teško objasniti „diktaturom“, primerenije objašnjenje bilo bi razlika u poimanju autoriteta, uslovljena društvenim uređenjem, nasleđem i mentalitetom. Pepe Eskobar ukazuje da je na Istoku „azijska trijada Konfucija, Bude i Lao Cea bila esencijalna u oblikovanju percepcije i spokojnog odgovora stotina miliona ljudi raznih azijskih zemalja na kovid-19. Uporedite to sa širenjem straha, panike i histerije koje su korporativni mediji sejali po Zapadu“. Kina je protiv epidemije povela (i, kako izgleda, dobila) pravi „narodni rat“, koristeći sve raspoložive resurse, u kome su milioni kineskih građana potpuno mobilisani u solidarnom naporu čitavog društva, dok je na Zapadu pandemija postala jedino povod za nove podele.
Virus kao akceleratorU stvari, virus korona je, iako se ovoj krizi još ne nazire kraj, već uveliko izmenio geopolitičke odnose u svetu. Sam po sebi, on nije doneo ništa što već ranije nije postojalo. Virus je delovao i nastavlja da deluje kao „akcelerator“ – kao „onaj koji ubrzava“. Za ono što bi se možda odvijalo godinama ili decenijama sada su dovoljni meseci ili nedelje. Ne može mu se poreći ni izvesno „geopolitičko lukavstvo“: epidemija je započela u Kini, nastavila se u Iranu, potom u Evropi (Italiji, Španiji, Britaniji itd.). Zatim se preselila s one strane Atlantika. Sjedinjene Američke Države i Brazil (Južna Amerika) postale su uskoro njegova najstrašnija i najupornija žarišta. Otada do nas, on nije prestao da iznenađuje, i stručnjake i laike. Posle više od pola godine postalo je najzad jasno da korona kriza nije zdravstvena – ili nije samo zdravstvena – već duboka socijalna i politička kriza. „Liberalni model“ je ovog puta potpuno zakazao, a jedan od važnih razloga za to je što su liberalna društva već ranije bila u strukturnoj krizi. I tu je virus korona delovao kao „akcelerator“: on nije stvorio krizu, jedino ju je ubrzao, i to na sasvim nepredvidljiv i neočekivan način. |
Trka za vakcinom
U geopolitiku virusa spada i „trka za vakcinom“. Umesto saradnje, velike sile kao i velike zapadne korporacije su se i ovde upustile u bespoštedno nadmetanje. Rezultat je za mnoge neočekivan: „Došao je `trenutak Sputnjika`. Ruska vakcina `Sputnjik V`, prva registrovana vakcina protiv kovida 19 na svetu, evocirala je na šok koji je izazvalo lansiranje sovjetskog satelita 1957. godine…“ Rusiji se ubrzo, sa sopstvenom vakcinom, pridružila Kina. Zapad je izgubio ovu trku. I odbio „međunarodnu saradnju koju mu je ponudila Rusija, pokušavajući da umesto toga potkopa kredibilitet ruske vakcine“. Pokazalo se ponovo da Zapad nema nameru da „najbolje raspoložive tehnologije koristi za dobrobit svih ljudi“, čak ni kada je reč o „najozbiljnijem izazovu sa kojim se čovečanstvo suočilo poslednjih decenija“. Drugim rečima, nikakva „međunarodna zajednica“ ne postoji; postoji samo želja za potčinjavanjem, za dominacijom i hegemonijom. I uporni pokušaji da se vlastiti, nesrazmerno privilegovan položaj održi po svaku cenu, žrtvujući za taj cilj živote ljudi i njihovo blagostanje.
Uostalom, šta za to vreme rade „globalističke elite“ na Zapadu, obuzete strahom, možda i većim nego oni što prebivaju na „društvenom dnu“? Manje-više isto ono što su oduvek i radile: one ne spasavaju nikog – izuzev samih sebe – i nastoje da uvećaju svoje bogatstvo i moć, produbljujući već ionako nepremostivi jaz koji deli samozvane „gospodare vaseljene“ (Đulijeto Kjeza) od svih ostalih, pokušavajući da sve „vrate u normalu“, novim emisijama novca, berzovnim špekulacijama i „monetarnim polugama“. Ali ključ za ekonomiju „postkoronavirusnog sveta“, po svoj prilici, neće biti „kazino ekonomija“, bazirana na „svetskim finansijskim institucijama“, monetarističkim trikovima i finansijskim mehurovima, već realna ekonomija i proizvodnja. Budućnost koja se ocrtava (na Zapadu) je zato distopijska: totalitarna diktatura malobrojne oligarhije nad „plebsom“, „besprizornim“, koji ubuduće neće uživati nikakva prava i nikakvo blagostanje, već će biti pretvoreni u „prekarijat“ – kastu suvišnih i prekobrojnih. Za to vreme, odvija se najveća pljačka društvenog bogatstva u ljudskoj istoriji, putem operacije „spasavanja“ banaka i multinacionalnih korporacija, tokom koje se desetine i stotine milijardi dolara slivaju u džepove moćnih i prebogatih „superpredatora“ – multimilijardera. Sve to u svetu u kome je društvena nejednakost već dosegla dosad nezamislive i neviđene razmere u istoriji, i u kojem se rastaču poslednje osnove na kojima se gradila društvena zajednica. Diktatura je poslednji preostali način da se predupredi društveni raspad. Ali diktatura može da funkcioniše samo ograničeno vreme. Da bi ona opstajala, potrebno je naći dovoljno snažnog neprijatelja koji će ujediniti „kolektivni Zapad“, a to su Rusija i Kina, zemlje s kojima se „Zapad“ već nalazi u stanju hladnog, a sutra, moguće je, i pravog i vrućeg rata.
Da li je Mamon svemoćan?
Strah koji je već postao masovni i prerastao u paniku pogoduje ovom scenariju. Strah se, naravno, ne može u potpunosti odagnati, a to nije ni preporučljivo, pogotovu tamo gde je opasnost stvarna. U tom smislu, „strah će uvek ostati veliki partner tamo gde je čovek u dijalogu sa samim sobom“, ali ne tamo gde strah prerasta u paniku i počinje da „vodi svoj monolog“ (E. Jinger). Mi smo sada na pragu tog stanja, u kome će strah voditi svoj monolog. Tek kad se „strah uputi natrag na dijalog, čovek može da postane sagovornik“, a s tim „otpada i uobraženje da je čovek opkoljen“ i da više ne postoji nikakav izlaz.
Reagovanje na pandemiju na Zapadu u tom pogledu ne daje mnogo razloga za optimizam. Nekad su se epidemije objašnjavale teološkim argumentima: Bog je „ispravljao“ ogrešenje o normu („kažnjavao grešno stado“), zaraze poput kuge su ulazile u božanski plan, i to je bio jedan od tajanstvenih načina na koji se otkrivao božanski upliv. Danas se objašnjavaju drugačije: to je ili kazna i osveta čoveku od strane „prirode“, ili su razlozi za pandemiju sasvim ljudski. I u tome se razotkriva stepen konfuzije u koji je utonula jedna civilizacija. Kako primećuje američka novinarka Dajana Džonston: „Čini se da mnogi antikomformistički nastrojeni politički analitičari smatraju da je korona kriza lažna, i da je mediji i vlade stvaraju iz sebičnih razloga.“ Krizom i strahom se bez sumnje manipuliše, ali da li je iz toga moguće izvući zaključak da nikakva opasnost od zaraze ne postoji, da pandemija ulazi u plan „gospodara vaseljene“, i to od Sjedinjenih Država, preko Rusije i Irana, sve do Kine, i da nad čitavim svetom, bez izuzetka, „vlada svemoćni bog Mamon“? To je zapravo ono u šta nas ubeđuju „elite“.
„Znamo da je Mamon beskrupulozan, moralno sposoban za sve zločine“, nastavlja Džonstonova. „Samo, dešava li se i ono što Mamon nije planirao, poput zemljotresa, poplave ili kuge?“ Danas su mnogi, čak i verujući, ne samo hrišćani, pre „spremni da poveruju u apsolutnu moć ne Boga nego Mamona, u svemoć Volstrita i njegovih partnera u politici, medijima i vojsci“. Ako je pandemija i bila deo „plana“, scenarija biološkog rata, misao da se plan ostvaruje, etapu po etapu, bez zastoja i bez smetnji, upravo onako kako je zamišljen, već spada u apsurdne ideje, koje može roditi jedino strah. Elite na vlasti su precenjene, ne samo u pogledu sposobnosti; i njih, takođe, još moćnije nego „plebs na dnu“, danas parališu strah i rastuća panika.
„Umesto da se stalno osvrćemo na svemoćnu Mamonovu prirodu“, upozorava Džonstonova, „bilo bi konstruktivnije tražiti nedostatke u njegovom oklopu – njegove slabosti, načine na koje može biti masovno diskreditovan, osuđen i poražen. Mamon je zaslepljen sopstvenim hirovima, često glupim, a nesposoban, iako se, jednom oboren, lako izvuče. Pogledajte Majka Pompea ili Majka Pensa – da li su to svemoćni genijalci? Ne, to su spodobe koje su uspele da uđu u korumpirani sistem prezirući istinu, vrlinu ili inteligenciju – poput ostalih gangstera na vlasti u sistemu lišenom bilo kakvih etičkih ili intelektualnih normi.“
„Titani i džinovi se javljaju uvek jednako nadmoćni“, primetio je Jinger. Nije uvek neophodno da onaj ko im se suprotstavlja bude „neki knez ili Herakle“. Ponekad je samo dovoljno da njegovo delovanje ne okiva strah: „Kamen iz pastirske praćke, zastava koju je prihvatila neka devica, i luk, već su bivali dovoljni.“
Svet na raskršću: Misija kulture u postkorona epohi
Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
