Да ли је боље побећи, сакрити се или извршити самоубиство ?

СИНДРОМ МОДЕРНЕ ПАНИКЕ: КОРОНА И ПАНДЕМИЈА СТРАХА

И пре такозване корона кризе је важило: више него било шта друго, наше време обележава страх. Страх спада у кључне симптоме нашег времена, уочио је немачки писац Ернст Јингер у Трактату о Одметнику, а страхови од заразе и глади, слично страху од рата, спадају у елементарне. Страх нас разоружава и чини нас још више рањивим, јер се доба у коме он доминира непосредно наставља на епоху великих индивидуалних слобода. Сада се те слободе, или илузија слободе, укидају, а с њима се укида и привид благостања и просперитета, уводећи нас у неку врсту сталног ванредног стања

У Хомеровој Илијади (а Илијада је, према речима италијанског геополитичара Данијела Пере, прво религиозно откривење у Европи) Аполон, бог светлости, вертикале и мере, удара кугом на ахајску војску, а разлог за то је увреда нанесена његовом свештенику. Увреда је разгневила бога светлости. Он у гневу открива свој мрачни апсект: онај који је штитио урод од мишева, „мишји бог“, сада шири заразу, кугу. Аполон у гневу доноси смрт и открива људима њихову смртност, коначност. Изворна грчка реч „епидемија“ (επιδημια), за разлику од савременог појма, садржи једно тајно, скривено значење: епидемија може значити и присуство или појаву божанског на неком одређеном месту.

Ковид као модерна куга

То је, наравно, мит, а савремена пандемија ковида 19 срећом није куга. Да је неко божанство заиста хтело да примерно казни бахатост савременог човечанства, примећује геополитичар Клаудио Мути, ослободило би много горе зло од вируса корона. Али ковид није ни „обична прехлада“ ни „сезонски грип“. Само у Сједињеним Државама, у тренутку писања овог текста, од ковида умире више од хиљаду људи дневно. Мртвих у САД већ сада је више од 170.000, и нема назнака да ће у скорој будућности тај број престати да расте. То је три пута више жртава од укупних губитака САД у Вијетнамском рату. Број је већ упоредив са губицима ове земље у Другом светском рату (291.557 погинулих војника). Заправо, како констатује Омар Хак, не постоји много поређења у модерној историји масовнoг умирања у оваквим размерама: могуће га је поредити с катастрофом која је 1945. погодила Јапан, са Хирошимом и Нагасакијем, катастрофом која је однела између 150.000 и 250.000 живота. Колико је стварно преминулих од ковида у Америци? Званичне статистике су под знаком питања. „Стварни број већ износи између 170.000 и 200.000, и лако ће премашити 250.000. Толико је висок да се чак и покушај пребројавања свих тих смрти претвара у вежбу непрецизности и приближних процена.“ Избијање епидемије оваквих размера (а ковид погађа све континенте и народе) не може бити случајно: кроз историју, епидемије су одувек означавале велике социјалне, политичке и историјске потресе. Примери за то не недостају, почев од Пелопонеског рата, такозване антонинске куге (165–180. године наше ере), која је означила почетак краја моћног Римског царства, или епидемије куге која је избила у Европи у XIV веку, после које је „економски систем феудализма био осуђен на пропаст“. Морталитет једне заразе, уосталом, није једини разлог због којег епидемије доводе до друштвених потреса. Можда је чак и важнија од тога промена коју она усађује у свест живих.
Пресудна чињеница није број ни статистика, морталитет који се може изразити о постоцима и децималним бројевима; пресудна чињеница је да вирус убија. То изазива страх. Разумљива је стога прва реакција: опасност се тврдоглаво пориче. Као што примећује Жан Делимо (у Страху на Западу): „Кад год се појави опасност од заразе, људи најпре покушавају да је не виде.“ Тренутак у коме ће се опасности „морати погледати у лице“ се одлаже, што је могуће дуже. Опасност се (у почетку) не именује. Неки ће наставити да је поричу до самог краја (тзв. негационисти вируса): „Именовати болештину, значило је привући је и срушити последњи бедем који ју је држао на одстојању.“ У најгорем случају, она је „само ружан сан, који ће брзо проћи“ (А. Ками: Куга). Потом ће се све „вратити у нормалу“. То је, наравно, немогуће, јер никаква нормала ни раније није постојала у модерном, „глобализованом човечанству“ и модерном „начину живота“, који и јесте стално одступање, удаљавање од норме.

Страх – кључно обележје нашег доба

Уосталом, и пре такозване корона кризе је важило: више него било шта друго, наше време обележава страх. Страх спада у кључне симптоме нашег времена, уочио је немачки писац Ернст Јингер у Трактату о Одметнику (1951), а страхови од заразе и глади, слично страху од рата, спадају у елементарне. Страх нас разоружава и чини нас још више рањивим, тврди Јингер, јер се доба у коме он доминира непосредно наставља на епоху великих индивидуалних слобода. Сада се те слободе, или илузија слободе, укидају, а с њима се укида и привид благостања и просперитета, уводећи нас у неку врсту сталног ванредног стања. Не постоји област која томе није изложена: привреда, уметност, забава или спорт, као и наша свакодневица подвргавају се новим правилима. Ко их диктира? То уопште није јасно; постоје недоумице у вези с тим. Нова ограничења изазивају револт и огорчење, и подстичу осећање страха, без обзира на то што су ове „слободе“ већином биле тривијалне, а не стварне.
Страх преко ноћи може прерасти у панику, а она лако поприма масовне размере. „Страх који данас кола планетом“, увиђа Јингер, „увелико је инспирисан Истоком.“ „Западни систем користи страх да би се одржао“, додаје француски писац Никола Бонал. „Вируси, тероризам, шиити, климатски национализам, фашизам, Кина, сексизам, Путин, све што пожелите, све оправдава исти дневни ред.“ Исто важи и за „наше антисистеме“, који нас, без изузетка, „подвргавају унакрсној ватри панике: панике од генетске модификације, од банкрота система и од куповине злата, панике од краја религија и културе илумината, од нестанка слобода, воде или ваздуха…“ Списак страхова практично је бескрајан, а старим страховима, попут страха од апокалипсе, смака света или доласка Антихриста, непрекидно се надодају нови, попут страха од вакцине, 5Г технолoгије или чипа убризганог у тело. При томе, не само што нас наши страхови чине смешним, закључује Бонал, већ нас у исто време паралишу, до те мере да постајемо беспомоћни, као лутке чији су удови везани концима. Можда је ситуација свуда заиста лоша и не даје нам нимало повода за оптимизам. Међутим, не постоји излаз из здања захваћеног ватром ако је у њему већ завладала паника.
Када је дошло до ове промене, откад је страх почео да игра тако важну улогу? Јингер је ове редове писао крајем четрдесетих година прошлог века. Сада звуче скоро пророчански: „Ако се ових година“, примећује немачки писац, „на било којој тачки Европе седи и разговара са знанима и незнанима, разговор ће се ускоро окренути општем и изаћи ће на видело сав наш јад. Увидеће се да су скоро сви ти мушкарци и жене захваћени паником каква код нас није била позната још од раног средњег века…“ Разговор се убрзо претвара у „такмичење духова који се препиру да ли је боље побећи, сакрити се или извршити самоубиство, и који још при пуној слободи већ размишљају којим средствима и којим лукавствима могу задобити наклоност нискости кад она дође на власт“. Појава није типична само за Европу: „Такви се гремији не срећу само у Европи. Паника се још згушњава тамо где се аутоматизам повећава и приближава се савршеним формама, као у Америци.“ Управо тамо се паника најбоље храни и наилази на најплодније тло, јер се „шири мрежама које се такмиче с муњом“.
Страх који поприма масовне размере или припрема погодно тло за панику није захватио само масе већ и „елите“, посебно оне који управљају државама: „Страх опседа чак и оне до зуба наоружане – нарочито њих.“ А „исто то се може рећи и о ономе који плива у изобиљу“: „оружјем и благом опасност и страх се не отклањају“, већ се, напротив, увећавају и снаже. Највећа паника и највећи страх су завладали на врху. Отуда гомила изнуђених потеза „елита“ који противрече један другом и изазивају разорне последице, увећавајући конфузију до неслућених размера. Не постоји никакав „план“; постоји страх, те потези изнуђени голим страхом, страхом који прераста у панику, а она захвата читаво друштво, од врха до самог дна.

Геополитика вируса корона

Страх од заразе, поновимо то, убраја се у исконске страхове. Епидемија ковида 19 је, осим тога, за кратко време постала глобална. Није се зауставила у Кини, ни у земљама Трећег света, као што се то у прво време, више него лакомислено, очекивало на Западу. Погодила је, на најразорнији начин, управо „развијени Запад“, који се сматрао имуним или барем најспремнијим да одговори на изазов пандемије. Руку подруку, са здравственом кризом напредују и она економска, социјална и политичка. Штавише, оне су јој на Западу, а посебно у САД, претходиле. Вирус ту долази као згодан алиби за промашаје елита. Нису сва друштва и све државе подједнако погођене вирусом, нити су све реаговале на исти начин. Иако је заразом угрожено читаво човечанство, пандемија, а то је њен први видљиви учинак, није ујединила народе него је продубила одраније постојеће расколе и непријатељства; пре свега, поделу на „Исток“ и „Запад“. Попут рефлектора, корона криза осветљава најдубље геополитичке, економске, идеолошке и културне линије раскола нашег доба.
Избијање епидемије у Кини на Западу дочекано је с извесном злурадошћу. Очекивања да ће вирус корона окончати кинески успон или бацити Кину на колена убрзо су се изјаловила. Почетна злурадост се претворила у бесне оптужбе, које сведоче још само о немоћи: „кинески вирус“ и „кинеска куга“, о којима и данас говори амерички председник, само су јалов покушај да се пронађе кривац за неадекватан одговор на пандемију или за изостанак било каквог смисленог одговора на њу. Још нешто упада у очи: државе с планском и државном привредом, или оне чија је привреда у већој мери под државном контролом, много успешније се носе с кризом од оних с „тржишним“ и (нео)либералним усмерењем. Коначно, на Западу је избијање пандемије имало за последицу избијање панике, изливе масовног незадовољства и револта због наложених епидемиолошких мера, које људима „ускраћују њихове личне слободе“. Ова „побуна“ открива нешто веома битно: губитак поверења у ауторитете – у државну власт, у међународне институције, у науку, у важеће политичке наративе и системе, па чак и у цркву. Све данас, без изузетка, може постати предмет спорова, сумње и подозрења. Поверење се не указује ауторитетима зато што су крајње компромитовани, али се често указује онима који га ничим не завређују, а то је случај и са објашњењима која они нуде. Губитак поверења подстиче страх, а страх рађа мржњу, која никад није добар савезник.
Међутим, важно је приметити да ова дубока криза ауторитета не погађа целу планету, или да је не погађа у једнакој мери. Постоји, осим тога, суштинска разлика у реакцијама становништва на појаву заразе и прописане мере на Истоку и на Западу. Ту разлику је тешко објаснити „диктатуром“, примереније објашњење било би разлика у поимању ауторитета, условљена друштвеним уређењем, наслеђем и менталитетом. Пепе Ескобар указује да је на Истоку „азијска тријада Конфуција, Буде и Лао Цеа била есенцијална у обликовању перцепције и спокојног одговора стотина милиона људи разних азијских земаља на ковид-19. Упоредите то са ширењем страха, панике и хистерије које су корпоративни медији сејали по Западу“. Кина је против епидемије повела (и, како изгледа, добила) прави „народни рат“, користећи све расположиве ресурсе, у коме су милиони кинеских грађана потпуно мобилисани у солидарном напору читавог друштва, док је на Западу пандемија постала једино повод за нове поделе.

Вирус као акцелератор

У ствари, вирус корона је, иако се овој кризи још не назире крај, већ увелико изменио геополитичке односе у свету. Сам по себи, он није донео ништа што већ раније није постојало. Вирус је деловао и наставља да делује као „акцелератор“ – као „онај који убрзава“. За оно што би се можда одвијало годинама или деценијама сада су довољни месеци или недеље. Не може му се порећи ни извесно „геополитичко лукавство“: епидемија је започела у Кини, наставила се у Ирану, потом у Европи (Италији, Шпанији, Британији итд.). Затим се преселила с оне стране Атлантика. Сједињене Америчке Државе и Бразил (Јужна Америка) постале су ускоро његова најстрашнија и најупорнија жаришта. Отада до нас, он није престао да изненађује, и стручњаке и лаике. После више од пола године постало је најзад јасно да корона криза није здравствена – или није само здравствена – већ дубока социјална и политичка криза. „Либерални модел“ је овог пута потпуно заказао, а један од важних разлога за то је што су либерална друштва већ раније била у структурној кризи. И ту је вирус корона деловао као „акцелератор“: он није створио кризу, једино ју је убрзао, и то на сасвим непредвидљив и неочекиван начин.
Вирус је у првом реду, привремено или трајно, зауставио глобализацију коју је до сада предводио Запад, прекидајући глобалне ланце трговине и снабдевања, од којих зависе и потрошња и производња у модерном „глобализованом човечанству“. Последице тога тек ће се осетити. Глобализација на западни начин је, према изразу француског мислиоца Алена де Беноа, „гурнута преко ивице, у провалију“. „Међународни либерални поредак“ већ је сада прошлост. САД више никог не преводе и више ником не могу бити узор: „Деценијама нас је водило убеђење“, констатује Пепе Ескобар, „да је светски систем успостављен након Другог светског рата пружио Сједињеним Државама неупоредиву структурну снагу. Све што је остало је структурна крхкост, гротескне неједнакости, ненаплативе Хималаје дугова и галопирајућа криза.“

Трка за вакцином

У геополитику вируса спада и „трка за вакцином“. Уместо сарадње, велике силе као и велике западне корпорације су се и овде упустиле у беспоштедно надметање. Резултат је за многе неочекиван: „Дошао је `тренутак Спутњика`. Руска вакцина `Спутњик V`, прва регистрована вакцина против ковида 19 на свету, евоцирала је на шок који је изазвало лансирање совјетског сателита 1957. године…“ Русији се убрзо, са сопственом вакцином, придружила Кина. Запад је изгубио ову трку. И одбио „међународну сарадњу коју му је понудила Русија, покушавајући да уместо тога поткопа кредибилитет руске вакцине“. Показало се поново да Запад нема намеру да „најбоље расположиве технологије користи за добробит свих људи“, чак ни када је реч о „најозбиљнијем изазову са којим се човечанство суочило последњих деценија“. Другим речима, никаква „међународна заједница“ не постоји; постоји само жеља за потчињавањем, за доминацијом и хегемонијом. И упорни покушаји да се властити, несразмерно привилегован положај одржи по сваку цену, жртвујући за тај циљ животе људи и њихово благостање.
Уосталом, шта за то време раде „глобалистичке елите“ на Западу, обузете страхом, можда и већим него они што пребивају на „друштвеном дну“? Мање-више исто оно што су одувек и радиле: оне не спасавају никог – изузев самих себе – и настоје да увећају своје богатство и моћ, продубљујући већ ионако непремостиви јаз који дели самозване „господаре васељене“ (Ђулијето Кјеза) од свих осталих, покушавајући да све „врате у нормалу“, новим емисијама новца, берзовним шпекулацијама и „монетарним полугама“. Али кључ за економију „посткоронавирусног света“, по свој прилици, неће бити „казино економија“, базирана на „светским финансијским институцијама“, монетаристичким триковима и финансијским мехуровима, већ реална економија и производња. Будућност која се оцртава (на Западу) је зато дистопијска: тоталитарна диктатура малобројне олигархије над „плебсом“, „беспризорним“, који убудуће неће уживати никаква права и никакво благостање, већ ће бити претворени у „прекаријат“ – касту сувишних и прекобројних. За то време, одвија се највећа пљачка друштвеног богатства у људској историји, путем операције „спасавања“ банака и мултинационалних корпорација, током које се десетине и стотине милијарди долара сливају у џепове моћних и пребогатих „суперпредатора“ – мултимилијардера. Све то у свету у коме је друштвена неједнакост већ досегла досад незамисливе и невиђене размере у историји, и у којем се растачу последње основе на којима се градила друштвена заједница. Диктатура је последњи преостали начин да се предупреди друштвени распад. Али диктатура може да функционише само ограничено време. Да би она опстајала, потребно је наћи довољно снажног непријатеља који ће ујединити „колективни Запад“, а то су Русија и Кина, земље с којима се „Запад“ већ налази у стању хладног, а сутра, могуће је, и правог и врућег рата.

Да ли је Мамон свемоћан?

Страх који је већ постао масовни и прерастао у панику погодује овом сценарију. Страх се, наравно, не може у потпуности одагнати, а то није ни препоручљиво, поготову тамо где је опасност стварна. У том смислу, „страх ће увек остати велики партнер тамо где је човек у дијалогу са самим собом“, али не тамо где страх прераста у панику и почиње да „води свој монолог“ (Е. Јингер). Ми смо сада на прагу тог стања, у коме ће страх водити свој монолог. Тек кад се „страх упути натраг на дијалог, човек може да постане саговорник“, а с тим „отпада и уображење да је човек опкољен“ и да више не постоји никакав излаз.
Реаговање на пандемију на Западу у том погледу не даје много разлога за оптимизам. Некад су се епидемије објашњавале теолошким аргументима: Бог је „исправљао“ огрешење о норму („кажњавао грешно стадо“), заразе попут куге су улазиле у божански план, и то је био један од тајанствених начина на који се откривао божански уплив. Данас се објашњавају другачије: то је или казна и освета човеку од стране „природе“, или су разлози за пандемију сасвим људски. И у томе се разоткрива степен конфузије у који је утонула једна цивилизација. Како примећује америчка новинарка Дајана Џонстон: „Чини се да многи антикомформистички настројени политички аналитичари сматрају да је корона криза лажна, и да је медији и владе стварају из себичних разлога.“ Кризом и страхом се без сумње манипулише, али да ли је из тога могуће извући закључак да никаква опасност од заразе не постоји, да пандемија улази у план „господара васељене“, и то од Сједињених Држава, преко Русије и Ирана, све до Кине, и да над читавим светом, без изузетка, „влада свемоћни бог Мамон“? То је заправо оно у шта нас убеђују „елите“.
„Знамо да је Мамон бескрупулозан, морално способан за све злочине“, наставља Џонстонова. „Само, дешава ли се и оно што Мамон није планирао, попут земљотреса, поплаве или куге?“ Данас су многи, чак и верујући, не само хришћани, пре „спремни да поверују у апсолутну моћ не Бога него Мамона, у свемоћ Волстрита и његових партнера у политици, медијима и војсци“. Ако је пандемија и била део „плана“, сценарија биолошког рата, мисао да се план остварује, етапу по етапу, без застоја и без сметњи, управо онако како је замишљен, већ спада у апсурдне идеје, које може родити једино страх. Елите на власти су прецењене, не само у погледу способности; и њих, такође, још моћније него „плебс на дну“, данас паралишу страх и растућа паника.
„Уместо да се стално осврћемо на свемоћну Мамонову природу“, упозорава Џонстонова, „било би конструктивније тражити недостатке у његовом оклопу – његове слабости, начине на које може бити масовно дискредитован, осуђен и поражен. Мамон је заслепљен сопственим хировима, често глупим, а неспособан, иако се, једном оборен, лако извуче. Погледајте Мајка Помпеа или Мајка Пенса – да ли су то свемоћни генијалци? Не, то су сподобе које су успеле да уђу у корумпирани систем презирући истину, врлину или интелигенцију – попут осталих гангстера на власти у систему лишеном било каквих етичких или интелектуалних норми.“
„Титани и џинови се јављају увек једнако надмоћни“, приметио је Јингер. Није увек неопходно да онај ко им се супротставља буде „неки кнез или Херакле“. Понекад је само довољно да његово деловање не окива страх: „Камен из пастирске праћке, застава коју је прихватила нека девица, и лук, већ су бивали довољни.“

Свет на раскршћу: Мисија културе у посткорона епохи
Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *