ALEKSANDAR VULIN, MINISTAR ODBRANE SRBIJE – TESTAMENT MINISTRA

Zadatak moje generacije političara je da nastavi borbu za ujedinjenje svih Srba u jedinstvenu državnu i političku zajednicu

U podužem razgovoru za „Pečat“ – utisak je, iskrenijem i otvorenijem nego što bi uopšte smelo da se očekuje od jednog političara – aktuelni ministar odbrane Aleksandar Vulin, ponekad na poprilično jeretički način, govori o prošlosti i budućnosti Srba i Srbije, o Evropskoj uniji i razlozima zbog kojih je glasao protiv odluke o otkazivanju vojnih vežbi s Belorusijom, o svom odnosu sa Aleksandrom Vučićem i mestu koje (ne)će imati u novoj Vladi Srbije…

Kada god se u Srbiji formira vlada, Aleksandar Vulin bude napadan više nego i jedan drugih njen član. Sudeći po učestalosti poslednjih prozivanja, vlada samo što nije formirana. Hoćete li biti član nove vlade, ostajete li ministar odbrane?
O tome razgovaramo Aleksandar Vučić i ja, svako ima svoje poglede i očekivanja. Suštinski, moj ostanak ili odlazak iz Vlade Srbije, iz Ministarstva odbrane pa i politike, sasvim je nevažan.
A ono što jeste važno je to što smo u Ministarstvu odbrane zaorali duboku brazdu iz koje se bez velike bruke ne može izaći. Politika se više ne može promeniti, razvoj i jačanje vojske je nezaustavljivo. Jačanje vojske se odvija u više pravaca, koji ne isključuju jedan drugi.
Koji ministar bi sada prestao da se oprema u domaćoj odbrambenoj industriji i počeo da je gasi? Koji bi ministar prestao da oblači vojsku u „Jumku“ i naručio uniforme iz Turske? Koji bi ministar napustio programe modernizacije naših oklopnih jedinica, RV i PVO? Koji bi ministar 63. padobransku i 72. brigadu za specijalne namene, ponovo ražalovao i sveo na rang bataljona? Koji ministar bi napustio vojnu neutralnost? Koji ministar odbrane bi se usudio da izađe pred vojsku i kaže da se stidi generala Lazarevića i da smatra da je on ratni zločinac kome nema mesta ni na akademiji ni na paradi, a da za Pavkovića nema mesta ni u našoj doktrini, ni u udžbenicima, ni u vojnom izdavaštvu? Koji bi ministar ukinuo obnovljenu srednju stručnu vojnu školu i umesto oficira školovao „menadžere u odbrani“, povećao broj časova plesa u odnosu na časove borenja i izbacio vojne predmete iz vojne gimnazije? A takvo je bilo stanje pre nego što smo promenili plan i program nastave. Koji bi ministar ukinuo odluku o stipendiranju srednjoškolaca i studenata završnih godina, vojsci kao barut potrebnih inženjera i mehaničara? Koji ministar bi prestao da zapošljava inženjere u Vojno-tehničkom institutu i lekare na VMA, masovnije nego što je bilo ikada od osnivanja – i instituta i akademije?
Da vidim ministra koji će raditi tako da se vojnim pilotima još jednom daju različite, a uvek manje plate od pilota u MUP-u i da prestane da ulaže u njihovu opremu i obuku. I da li mislite da bi vojska pristala da još jednom preživi otpuštanje ili nasilno penzionisanje najboljih, da ćuti dok čeka koga će sledećeg da odvedu u Hag po optužnicama pisanim u Fondu za humanitarno pravo?
Vojska je iznova otkrila sebe i prestala da se stidi borbe koju je vodila. Posle vekova upornih ratova za slobodu, Vojska Srbije je postala jedina armija na svetu koja nije smela da se ponosi svojom borbom. Švajcarska armija je štampala više priča o Vilijemu Telu i gađanju jabuke nego mi o Košarama i Paštriku, nemački Bundesver je uložio više napora da objasni ulogu Vermahta i da ga opravda za sve što je činio za vreme Drugog svetskog rata, nego što smo mi i pokušali da ispričamo našu istinu.
Da bi čovek doživeo samoostvarenje on mora da ima samopouzdanje, a ne može biti samopouzdanja bez samopoštovanja. Tako je i sa vojskom. Da bi pobeđivala, vojska mora da veruje u pobedu, i mora da zna da pripada tradiciji pobednika. Da vidim tog ministra koji će izbrisati deo Strategije nacionalne odbrane u kome se kaže da je svako ugrožavanje Srba, gde god oni da žive, ugrožavanje bezbednosti Srbije, i da je očuvanje Republike Srpske naš zadatak a vojna neutralnost temeljno opredeljenje koje se neće menjati. Pre Vučića niko nije smeo da kaže tako nešto, a on je to uveo u obavezujuće dokumente.
I vi ste poznati i po tome što svašta smete da kažete…
Nikada od mene pravog političara. Političari pred formiranje vlade obično zaćute i paze da ne izgovore bilo šta što bi moglo da skrene pažnju ili izazove napade na njih. Nikada nisam umeo da biram vreme. A to što sam nešto rekao u nevreme ne znači da nisam bio u pravu. I naš razgovor doživljavam kao testamentarni, kao moj način da na kraju jednog istorijskog trenutka kažem ono što mislim i kako vidim šta je ispred nas. Možda je bolje reći da je ovo ispovest.
Gde je ispovest tu su i gresi. Hoće li vam biti oprošteno, možete li se otkupiti?
Verujem u iskupljenje od greha a ne verujem u otkup grehova.
Kada već pominjete indulgenciju (otkup grehova, dozvoljen u Katoličkoj crkvi), da li vam je oprošten greh osporavanja svetosti blaženog Alojzija Stepinca?
Ako na nebu ima mesta za vikara ustaške vojske Alojzija Stepinca, onda ne može biti mesta za poklanu jasenovačku decu.
Nije baš umesno citirati samog sebe, ali ta rečenica iz mog govora na komemoraciji u Jadovnom, iznad jame Šaranove, izazvala je buku i bes u Hrvatskoj koja i danas ne prestaje. Da bih došao do mesta održavanja komemoracije morao sam da prođem kroz špalir ustaša koji su protestvovali zbog obeležavanja srpskog, jevrejskog i romskog stradanja. U Hrvatskoj, kada je u pitanju NDH, imaju dve škole; jedna, koja kaže da su jame srpska propaganda i izmišljotina, i druga, koja uči da jama jeste bilo ali da nisu bile dovoljno pune, treće nema.
Kada sam prošao kroz taj braniteljski, ljudski otpad, odlučio sam da govorim o Stepincu. Posle mog govora, ministar kulture Hrvatske bio je toliko zbunjen da me je u svom obraćanju više puta citirao. Istina o Stepincu je u hrvatskim medijima izazvala toliku dreku i galamu, da je Vatikan morao da oformi mešovitu komisiju Katoličke crkve i Srpske pravoslavne crkve. Na kraju je „crkva u Hrvata“ prvi put ostala bez blagoslova Svetog oca i nije dobila sveca.
Da sam tada ćutao i da nisam skrenuo pažnju na zlo koje se spremalo, Stepinac bi postao svetac kao što je postao i blaženi. U Hrvatskoj ne vole kada im Srbi govore istinu, a posebno kada to rade na njihovom tlu. Zato mi je i zabranjen ulazak u Hrvatsku, trajno, ne privremeno. Nisu se oni naljutili što sam hteo da dođem u Jasenovac, već što sam nameravao da prekinem njihov stari običaj da Srbin, koji dođe u Jasenovac, tamo i ostane, naljutili su se ne zato što sam hteo da dođem već zato što nisam hteo da ostanem.
Šta je zadatak vaše generacije političara, gde nas vodite?
Srbija je dugo lutala u mraku u koji su je uveli, i sasvim je izgubila svest o privlačnoj moći kojom raspolaže. U dve Jugoslavije Srbi su zaboravili zašto su posebni, sa kime su se tukli i koga su sve potukli, a posebno su smetnuli sa uma da je suštinski razlog za formiranje kraljevine SHS na prvom mestu bilo ujedinjenje svih Srba. A da su ostali južnoslovenski narodi već dovoljno nagrađeni činjenicom da su bez svoje žrtve i zasluge prešli u redove pobednika.
Niška deklaracija kojom su formulisani ratni ciljevi Srbije, doneta 7. decembra 1914, govori o ujedinjenju sve porobljene braće i navodi Srbe, Hrvate i Slovence kao narode za čije oslobođenje će se voditi borba, dok o Srbima posebno govori samo kao narodu koji će spremno podneti žrtvu za ujedinjenje. „Uverena u rešenost celoga srpskoga naroda da istraje u svetoj borbi za odbranu svoga ognjišta i svoje slobode, Vlada Kraljevine smatra kao svoj najglavniji i u ovim sudbonosnim trenucima jedini zadatak da obezbedi uspešan svršetak ovog velikog vojevanja koje je, u trenutku kad je započeto, postalo ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca.“
Srbi su u dve Jugoslavije verovali da oslobađaju „porobljenu braću“ a Hrvati i Slovenci su se osećali istinski slobodnim baš pod Hazburzima i pod Hitlerom. Kako kaže Tuđman, „NDH je izraz povjesne težnje za državnošću hrvatskog naroda“.
Zadatak moje generacije političara je da nastavi borbu za ujedinjenje svih Srba u jedinstvenu državnu i političku zajednicu. To ne mora nužno da znači promenu granica, niti sve mora da postane jedna država; to znači da Srbi moraju pronaći institucionalni mehanizam svog povezivanja i objedinjavanja. Britanija je sa svojim bivšim kolonijama uspostavila neraskidive veze uspostavljanjem Commonwealtha, zašto mi Srbi ne bi počeli da gradimo naš Komon velt, naš srpski svet?
Posle ovoga, šanse da nastavite u vladi su vam značajno opale.
Kada bi o vladi odlučivali ambasadori, nikad ne bih bio član ni jedne, a jesam već šest godina. Vučić pokazuje sasvim nepolitičnu sposobnost suprotstavljanja pritiscima, jednostavno odbija da se na njega utiče na neformalan način. Retka osobina po kojoj će ga između ostalog i pamtiti.
Kada sam postao direktor Kancelarije za KiM, jedan i sada veoma važan funkcioner velike i moćne zemlje mi je rekao da sam, pošto nisam član SNS a imam pretvrde srpske stavove, potrošna roba koju će pustiti niz vodu nekoliko meseci nakon što sam izabran. Jedan ambasador te iste zemlje mi je došao u kancelariju nakon što je dobio snimak mog govora na beogradskom Pravnom fakultetu, i rekao da neću postati ministar jer ne može ministar u Vladi Srbije da kaže „gadiš mi se Oana Lungesku“ (portparolka NATO-a, koja je ciničnim tvitom opravdala sve civilne žrtve NATO agresije). Kada smo počeli da obeležavamo godišnjicu NATO agresije na dostojan način, naslednik ovog ambasadora mi je rekao da neću politički dočekati da obeležim sledeću.
Smenjivali su me i zbog politike prema Republici Srpskoj, zbog javnog odbijanja da učestvujem u antiruskoj histeriji, zbog obeležavanja zajedničkih datuma iz srpske istorije, zbog Zakona o radu i zbog inicijative da se za zdrave korisnike socijalne pomoći uvede radno angažovanje, zbog ukidanja finansiranja mora nevladinih organizacija koje su nezavisne samo od Vlade Srbije, zbog ulazaka na Kosmet a da nisam pitao za dozvolu, zbog uznemiravanja nežne hrvatske javnosti koja ne voli da se podseća na kontinuitet ustaštva, zbog pitanja zašto EU nema jedinstvenu politiku u vezi sa pitanjem o migrantskoj krizi i zbog načina na koji smo zaštitili Srbiju od njenih posledica, zbog pitanja zašto su bele marame majki Srebrenice vredne suza a crne marame majki Bratunca nisu, zbog suprotstavljanja Srbije članstvu u NATO-u…
Mnogo puta nisu bili u pravu procenjujući moje trajanje, ali „krčag ide na vodu dok se ne razbije“, i jednom će biti u pravu da mi je zadnje.

Vratimo se na ujedinjenje. Kako to mislite da postignete?
Od kako su Srbi prepoznali sebe kao naciju, težili su ujedinjenju. Pod svojim imenom nikada nisu uspeli u tom poslu, ali ne znači da treba da prestanu da se bore.
Kraljevina Jugoslavija jeste bila prva velika prilika da svi Srbi žive u jednoj državi, ali ta šansa je propuštena jer je srpska politička elita bila zbunjena, iscrpljena ratovima i žrtvama i nije razumela da se ulaskom u Jugoslaviju proces ujedinjenja nije završio, već da istinski tek počinje.
Kralj Aleksandar je želeo veliku zemlju kojom će da vlada, više zainteresovan za prostor nego za narode koji prostor naseljavaju. Srbi su Jugoslaviju doživeli kao poslednji stepen svog državnog razvoja, utapajući dve priznate i samostalne srpske države u kraljevinu SHS, naivno uvereni da je projekat ujedinjenja Južnih Slovena, jednog naroda sa tri imena, a time i Srba, okončan.
Neka nam kao ilustracija stanja svesti među borbenim i mislećim Srbima tog vremena posluži zaverenička organizacija slavnog pukovnika Dragutina Dimitrijevića, Voje Tankosića, Ljube Jovanovića Čupe, „Ujedinjenje ili smrt“, koja sama sebe gasi jer je „pobedom srpske vojske rad na ujedinjenju završen“. A Apisovi zakletvenici se nisu okupljali i krvarili za Jugoslaviju već za ujedinjenje Srba.
Ostali narodi su sve to videli drugačije…
Srpsku grešku Slovenci, Hrvati i brojne druge nacije nastale u Jugoslaviji nisu ponovile. Oni su znali, ili su osećali, da je Jugoslavija samo faza, poslednji stepenik pre stvaranja nacionalne države, kako su, svako u svom vremenu, pisali Stjepan Radić, Edvard Kardelj, Franja Tuđman. Doček umorenog kralja Aleksandra u Splitu, pred desetinama hiljada uplakanih podanika, bio je poslednji jugoslovenski skup na zemlji gde Srbi nisu bili u većini. Verovatno zato kralju nikada niko nije dao ni ulicu.
Na čelu Jugoslavije nalazio se kralj Ujedinitelj, otac Jugoslavije, ali kao za nevolju, on je bio i jedini Jugosloven u Jugoslaviji. Usamljeni kralj i nije mogao drugačije da završi nego što jeste završio, jer su se protiv njega vrlo skladno ujedinili svi istinski neprijatelji Srba. Od italijanskih fašista, ustaša, zapadnih obaveštajnih službi pa sve do sitnih izvođača radova poput njegovog ubice, Černozemskog iz probugarskog VMRO.
Politika koja je opredeljivala odnos prema Jugoslaviji i Srbima u njoj, a ni danas nije daleko od toga da opredeljuje sveukupnu politiku Zapada prema Srbiji, politika Velike Britanije, može se pročitati u memorandumu Sitona Votsona vladi Njenog veličanstva. „Jugoslavija je nužnost, a srpsko vođstvo u njoj je poraz Britanije“, napisao je Votson 1. oktobra 1914, u danima kada Srbija liže rane posle Cerske pobede i Legetskog poraza.
Malo je naroda koji dobiju i drugu priliku da ponove ili isprave grešku, pa je tako borba i krvarenje jugoslovenskih partizana, u najvećoj meri sačinjenih od Srba, omogućila da se Srbi još jednom nađu u istoj državi. Istina, bez svog imena, ali ipak zajedno. Grešku nismo ispravili, već smo je ponovili i učinili još tragičnijom i težom.
Pokušaj stvaranja jugoslovenske nacije nije mogao da uspe, ne zato što Jugoslaviju nisu sačinjavali narodi istog porekla, jesu, već zato što je proces „religije kao vododelnice nacije“ kako nas uči Ekmečić, nepovratno odmakao. Zemlja bez nacije koja okuplja i dominira nije moguća, a dogovor nacija koji je trebalo da Jugoslaviju učini uspešnom nikada nije postignut. Na Balkanu, i ne samo na Balkanu ali na Balkanu bezuslovno, jedino suštinsko pitanje društva je nacionalno pitanje, ni jedna od balkanskih država nije ni nastala ni nestala kao posledica demokratskih dilema i nedoumica.
Zar nije baš demokratija odgovor na sve naše probleme? Tako nam naši zapadni prijatelji govore već decenijama.
Nismo baš svi pamćenje menjali sa kokošijim pa da se ne sećamo da su o Kosovu kao demokratskom pitanju Zapadnjaci lagali samo dok nas nisu bombardovali a Kosovo priznali kao samostalnu državu. Ne bez razloga Džon Stjuart Mil piše još 1929. „demokratske institucije su gotovo nemoguće u zemlji sastavljenoj od različitih nacija“.
Tek u Jugoslaviji nestaju Srbi katolici i Srbi muslimani. Srbi katolici i Srbi muslimani istrajavaju pod Austrougarskim i Otomanskim carstvom, ali nestaju u Jugoslaviji. Na tome se, naravno, uporno radilo. Religija je morala poslužiti kao nepremostiva prepreka za ujedinjenje Srba, a jezik i pismo su morali da se menjaju. Silom, a kako drugačije. Vlasti u Bosni, Hercegovini, Dalmaciji, Istri i Slavoniji 1817. zabranjuju katolicima da pišu ćirilicu. Sve do formiranja Jugoslavije nije mali broj onih koji svoje poreklo i pripadnost naciji ne određuju religijom.
Proces kroatizacije Srba katolika, ali i pounijaćenih Srba, završava se tek 1945, a Srba muslimanske veroispovesti nestaje tek u socijalističkoj Jugoslaviji kada se verska pripadnost počinje pisati sa velikim M.
Katolička crkva u Hrvatskoj nikada ne prihvata Jugoslaviju kao svoju i podseća verno stado da su katolici samo, i jedino, Hrvati. Jedan hrvatski političar u posleratnoj kraljevini kaže „Srbi grade svoju pravoslavnu crkvu, a katolička crkva gradi hrvatski narod.“
Kada je poslednji habzburški car i kralj iz kuće Lorena, Karlo prvi „milošću Božjom car Austrije; kralj Jerusalima, Ugarske, Češke, Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Galicije i Lodomerije; nadvojvoda Austrije; vojvoda Lorene, Salcburga, Franačke, Štajerske, Koruške i Kranjske; veliki vojvoda Krakova, knez Transilvanije, markgrof Moravske, vojvoda Sandomježa, Mazovije, Lublina, Gornje i Donje Šlezije, Aušvica i Zatora, Tešina i Furlanije, knez Berhtesgadena i Mergenthajma, kneževski grof Habzburga, Gorice, Gradišća i Tirola, markgrof Gornjih i Donjih Lužice i Istre“, pred sam kraj Prvog svetskog rata objavio da će reformisati svoju državu i između ostalog dati posebnu autonomiju Hrvatskoj u okviru obnovljenog carstva, biskupska konferencija u Hrvata objavljuje blagodarnu zahvalnost i podršku carsko-kraljevskoj milosti. Kada je, nekoliko meseci kasnije, delegacija jugoslovenskih nacija stala 1. decembra 1918. pred Aleksandra Karađorđevića i proglasila ujedinjenje, biskupska konferencija se nije oglasila, a glasna ćutnja katoličkog klera prekinuta je pozivom na služenje i vernost NDH i poglavniku, da bi se tišina nastavila kada je formirana socijalistička Jugoslavija, a opet su biskupi progovorili tek kada se Hrvatska otcepila od SFRJ. Sve do 1952. godine Katolička crkva u liturgijama od Boga tvorca traži dobro zdravlje i dug život za najkatoličkiju dinastiju Habzburga.
Religija je (zlo)upotrebljena, ali, šta ćemo s poreklom?
Nacije koje su nastale iz jedinstvenog slovenskog tkiva, iz koga se ispravio i srpski narod, panično traže bilo koje drugo objašnjenje svog postojanja. Pripadnost slovenskom korenu i još dokazana genetska bliskost sa Srbima traži glasu negaciju i otklon u kome ne mora baš uvek da se sledi istorijska istina.
Tako su Hrvati, uporni u nameri da promene prošlost i opravdaju sadašnjost, sebe pronašli na Iranskoj visoravani pa i dalje, gde god da su živeli mitski Arijevci. Pronalaženje arijevske inspiracije među Hrvatima je imalo više temelja u praksi Hitlerovog SS nego u antropologiji.
Tako je bilo sa nacijama koje su već postojale, ali u Jugoslaviji su nove nacije najpre nastajale pa se tek onda radilo na njihovom objašnjenju. Jedino što novi stanovnici Balkana umeju da kažu o sebi i u svoju odbranu je da nisu Srbi i da je razlog njihovog postojanja da nisu Srbi. A naročito oni koji su nekada bili Srbi, i posebno ako se nesrećnog pripadanja srpstvu živo sećaju. I u pravu su; ko god je izabrao da ne bude Srbin, treba mu verovati da nikada Srbin i nije bio, ali pravedno bi bilo dopustiti da neko za sebe može da kaže i da jeste Srbin, zato što je tako odlučio.
Ni u našem vremenu nikada niste mogli da vidite da je neko ko je otpao od Srba, ili se udavio u autošovinizmu, zbog toga bio napadnut ili bar kritikovan. Ali zato oni retki, koji su odlučili da postanu Srbi, bez izuzetka budu napadani i vređani kao da su promenili stranu u nekom ratu.
U odeljivanju od Srba ni zajednička religija nije prepreka. Pa i ako su novootkriveni nesrbi pravoslavni, oni svejedno traže crkvu koja može ispovedati i da će Marsovci doneti spasenje, ali samo da nema u nazivu odrednicu srpska. Istina, kada slušate i gledate Miraša Dedejića u ulozi mitropolita, dogma o Marsovcima i ne zvuči sasvim pogrešno.
Priča se po Crnoj Gori da je malo, ako ih uopšte i ima, onih koji su sina krstili u Dedejićevoj krstionici a da mu je oca dao na opelo samo onaj ko se sa pokojnim ćaćom za njegovog života gadno zavadio. A da takvih ipak ima svedoči primer dekana jednog podgoričkog fakulteta koji je sa đedovog groba skinuo nadgrobnu ploču jer je na njoj, kao epitaf sahranjenom srpskom oficiru, stajalo „živeo je i umro za srpske ideale“. U odbranu porodice ipak stoji činjenica da je nedostojni unuk morao da sačeka da mu umre otac, jer takvu sramotu živ mu ne bi mogao dopustiti ni oprostiti.
Rekoste da smo u drugoj Jugoslaviji dobili drugu šansu, ali grešku nismo ispravili nego smo je učinili još težom. Zašto?
Socijalistička Jugoslavija i nije mogla da bude mnogo srećnija od svoje prethodnice.
KPJ, koja će za koju deceniju formirati socijalističku Jugoslaviju, o Kraljevini Jugoslaviji je mislila kao o „tamnici naroda“ a za tamničara odredila, a koga drugog nego „velikosrpsku buržoaziju, kralja i vojsku“, dakle, sve one koji su vodili krvavu „borbu za oslobođenje porobljene braće“.
Sudbina druge Jugoslavije je napisana pre nego što se ona rodila. Kao da su se nakrivo nasađene suđaje sakupile u Drezdenu od 6. do 12. novembra 1928. i bacile prokletsvo na još nerođenu zemlju.
Četvrti kongres KPJ je posebnu pažnju posvetio nacionalnom pitanju, što je pomalo neobično za komunistički pokret koji je nacionalno pitanje uvek podređivao klasnom, osim kada je u pitanju Jugoslavija a posebno kada su u pitanju Srbi. Tako Drezdenski kongres donosi dokument „Rezolucija o privrednom i političkom položaju“, u kojoj piše da će se KPJ boriti za uspostavu nezavisne Hrvatske, nezavisne Crne Gore, nezavisne Makedonije i nezavisne Slovenije, dok će mađarskoj manjini u Vojvodini dati pravo na otcepljenje.
Posebna pažnja posvećena je „šiptarskom pitanju“ za koje su delegati Četvrtog kongresa KPJ rekli da je od najvećeg značaja. Pa se tako kaže da je posle Prvog svetskog rata jedna trećina sveukupnog šiptarskog stanovništva pala pod vladavinu „ugnjetačkog režima velikosrpske buržoazije“ i naglašava da je oslobođenje tog naroda od srpske okupacije moguće samo kroz sveopšti ustanak.
Da bi Rezolucija bila sprovedena, posvećeni delegati odmah donose „Akcioni program“, najvažniji dokument Četvrtog kongresa KPJ. U njemu se sa dozom dubokog žaljenja, skoro razočarenja, navodi da je KPJ usamljena u pomoći borbi potlačenih naroda za oslobađanje od velikosrpske okupacije, ali da to KPJ neće omesti, ni demoralisati. U dokumentu, delegati Kongresa pozivaju sve nacionalno-revolucionarne organizacije u Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori, Kosovu i VMRO u Makedoniji, na „progon srpskih okupatora, srpskih trupa, činovnika i žandarma, kao i srpskih četnika iz Hrvatske, Slovenije, Dalmacije, Vojvodine, Bosne, Crne Gore, Makedonije i sa Kosova“. Na kraju teksta sledi i pozivanje svih potlačenih naroda, nesrba, da odbiju služenje vojnog roka izvan svog zavičaja.
Komunizam je veliki pokret, istorija oslobađanja čoveka ne može biti pisana bez impresivnog i nedosanjanog poglavlja o komunizmu, a nakon pada SSSR i razbijanja SFRJ sa prljavom vodom bačena je i beba. I mnoga civilizacijska dostignuća, koja bi morala biti opšteljudske vrednosti, odbačena su samo zato što su došla iz komunističke teorije i prakse. Ipak, nije mi lako da razumem kako sa prljavom vodom nije otekla i rezolucija Drezdenskog kongresa, i zašto je jedina politika jugoslovenskih komunista, koja nikada nije naučno pa ni politički osporena i koja zrači i u našim danima, Rezolucija Četvrtog kongresa? I kako su komunisti, koji su često umeli da sasvim promaše sa procenama i predviđanjima, tako uspešno nacrtali kartu Balkana i sahranili Jugoslaviju pre nego što se i rodila, a posebno Srbe u njoj i van nje? Da li su to ondašnji komunisti sami smislili ili im je neko u tome pomogao? U Jugoslaviji crtanoj u Drezdenu Srbi po svojoj odmetnutoj pameti čine sve da se njihova brojnost umanji i nikako ne odrazi u proporciji rukovodstva zemlje i partije.
Verovatno su zato ćutali i o nezamislivim ustaškim zločinima, ubijanju Srba na Kosmetu, Novosadskoj raciji, bugarskim bojnim rotama koji su istrebili jug Srbije. Ćutali su Srbi i o strahotama unutrašnjeg građanskog rata, vođenog između partizana i četnika, o pravim uzrocima i povodima, nespremni da kažu šta je bilo i kako je bilo. Srbi su jednostavno dopustili da im drugi odrede čega smeju da se sećaju, šta da obeleže a šta da zaborave. Zato im se zaboravljeni Jasenovac vratio u „Oluji“ i Bratuncu, a pomilovani balisti u OVK i silovanoj deci u Klečkoj.
Praksa traženja političke i istorijske simetrije, koja će se u Jugoslaviji uspostaviti kao vrhunski princip, uvek je tražila izjednačavanje krivice a ne određivanja krivca samog.

Zašto je Srbija na to pristala?

Nisu u toj stvari Srbi bili sasvim nevini, na ćutanje su mogli biti terani ali nisu smeli da budu i naterani. I danas nad glavama svih Srba, i mrtvih i živih, kao strašna optužba avetinjski jezivo lebdi pitanje zašto ni jedna srpska vojska nije pokušala da oslobodi Jasenovac.
U okolini logora bilo je i partizana i četnika, a i Nedićeva državica bila je obaveštena šta se dešava sa desetinama i stotinama hiljada Srba u NDH. Zašto niko od njih nije žrtvovao jednu četu, bataljon da oslobodi ili prekrati muke deci sa Kozare? Objašnjenja o taktičkim problemima partizana, odsustvu jedinstvene komande među četnicima, slabosti Nedića i strahu da ne izazove veće represalije, uvredljiva su i nedovoljna.
Istorijska činjenica da je rukovodstvo KPH dva puta zabranilo koordinisani napad na logor svedoči da su postojali interesi veći od života mučenika, ali ne može da objasni zašto ni jedna krajiška partizanska brigada nije jurišala bez pitanja upućenog Centralnom komitetu, ili zašto Radićevi četnici nisu pokušali da iščupaju iz čeljusti ustaškog zla Dubičane i Kozarčane.
Ako su svi Srbi nekada i negde zaslužili da se isplaču od stida, onda je to na jasenovačkim grobnicama. Ne samo zbog ustaških zločina već i zbog svog kukavičluka i za vreme i posle rata, kukavičluka koji je dopustio da se zločin ponovi. Primeri praznih i slučajnih Srba u tadašnjem i današnjem kulturnom i političkom životu nam potvrđuju da je ispravnije reći da se Srbin postaje, nego da se Srbin rađa.
Bilo je tu i drugačijih komunista, poput Blagoja Neškovića koji je odbio Brozov zahtev da se Rumuniji preda istok Srbije, a za autonomiju Kosova rekao da „Šiptari mogu da dobiju najviše okrug jer su teški grešnici iz rata“.
Zaboravljeni Nešković, što govori o trajnoj crti nezahvalnosti koja je srpska osobina koliko i hrabrost, na sednici Politbiroa povodom rezolucije Informbiroa je, izveštavajući o stanju u vojsci, rekao maršalu da će „Srbi ako nas Varšavski pakt napadne pucati u Mađare, Bugare i Rumune, ali da u Ruse neće“. Nije iznenađenje što je docnije osuđen i obrukan i što je umro kao slomljen i zaboravljen čovek, kako nam svedoči Dobrica Đosić.
Nisu ništa drugačiji bili ni Aleksandar Ranković, rušen ne zato što je prisluškivao Tita već zato što je čuo šta Srbi misle o Kosmetu i šiptarskom i svakom drugom separatizmu, ili Krcun Penezić kome i danas pevaju „ide četa čela namrštena/među njima najboljega nema“.
Kao što moja generacija ume da kaže gde je ko bio u času početka NATO agresije, tako se oni stariji nepogrešivo prisete gde su bili kada je pročitana odluka Brionskog plenuma o smeni Rankovića. Sahrana Aleksandra Rankovića ostaće zapamćena ne samo po masovnosti, već i po emociji i političkoj poruci koja se prosula Srbijom. Iz tihog velikog skupa otkinuo se glas koji je postao krik „Heroj Leka“, glasno se vikalo posle decenija zabrane pred iznenađenom narodnom milicijom.
Slobodan Milošević je kao visoki partijski funkcioner tražio i dobio da više puta pogleda snimak sa sahrane u prostorijama beogradske Udbe. Nije Milošević tada gledao ko je došao i koga bi zbog toga trebalo zvati na odgovornost. Milošević je tada prepoznao da se Srbija promenila i da je treba slušati. Često Srbi na sahranama otkriju da ima života i posle smrti.
Obnovljeno ustaštvo u Maspoku 1971. nije izazvalo pravi obračun sa hrvatskim nacionalizmom ali jeste pripremilo Ustav iz 1974. koji će dati buduće legalističko opravdanje za otcepljenje republika, a kada već postoji mogućnost da se otcepe od Srbije, onda i pokrajina. Neskriveni hrvatski separatizam u Maspoku pokrenuo je kao svoj odgovor istragu srpskih liberala u redovima srpskog komunističkog rukovodstva. Izjednačavanje krivice prati srpsko shvatanje politike kada su u pitanju međunacionalni odnosi i danas.
Kasnija hrvatska istoriografija Maspoku tepa kao „Hrvatskom proljeću“ što, kada posmatramo „arapska proljeća“ i podjednaku masovnu histeriju i izlivenu mržnju, zaista ukazuje na sličnosti.
Separatizam je bio olakšan i planskim uklanjanjem Srba s prostora na kojima su živeli vekovima.
Zabrana povratka na Kosovo i Metohiju Srbima proteranim tokom rata sa svojih imanja, nije ništa manje zločin od Nirnberških rasnih zakona ali kako tada, tako i sada, ni jedan borac, borkinja za ljudska i građanska prava to neće reći. Eto još jedne odluke Brozovih komunista koja se održava do današnjeg dana, samo pod imenom interno raseljenih.
Od tri najveća poligona na kojima je vežbala JNA, Krivolak, Zemunik i Manjača, samo na Krivolaku nema Srba. Ostali su popunjeni vežbajućom tehnikom ali su ispražnjeni od stotina srpskih sela. Na Manjači, odakle su Vulini, Srbi su umeli da pevaju „e da nije bilo poligona, bilo bi nas pola miliona“, i da jutro dočekaju u nekom zatvoru kako i priliči takvim pesnicima.
Plansko raseljavanje Srba iz Bosanske krajine, Like, Korduna, Hercegovine i njihovo naseljavanje u Vojvodinu jeste ojačalo srpski element u Vojvodini, tačnije Srbiji, ali to nije bio cilj i zadatak operacije. Trebalo je oslabiti granične prostore srpskog postojanja, isprazniti ih i pripremiti za buduće mape i države. Umesto da Srbe ujedini i okupi, Jugoslavija je sprečila ujedinjenje Srba.
Ovime dotakoste i pitanje uloge koju je Zapad u tome imao.
Politika Zapada na Balkanu je politika sprečavanja ujedinjenja Srba.
Krunsko veće Habzburške monarhije 29. januara 1875. zaseda na temu „neophodnost okupiranja BiH zbog opasnosti ujedinjenja Srba u jednu državu“. Berlinski kongres je u julu 1878. priznao Srbiji i Crnoj Gori nezavisnost, ali im je povukao i međusobne granice koje do 1918. neće dati braći da se okupe. Kao što su velike sile u Berlinu zabranile Srbiji i Crnoj Gori da se ujedine, posebno su im skrenule pažnju da i ne sanjaju da će se ujediniti sa Srbima u Bosni i Hercegovini. Zabrana važi i danas.
„Niška deklaracija“ moje generacije zato treba da bude formulisana u dve tačke. Nakon strašnih žrtava u dva svetska rata, podnetih za ideale slobode i pravde, nakon ponovljenog genocida i etničkog čišćenja Srba svuda gde nisu imali svoju državu, Srbi imaju prirodno pravo da za sebe traže ono što su uvek davali drugima. Pravo da se ujedine i da žive zajedno. I druga tačka, ujedinjenje će biti ostvareno mirnim putem uz dogovor i poštovanje svih naroda sa kojima smo živeli.
Da li ujedinjenje može da se izvede mirnim putem?
Nekada može, nekada ne može, ali u našem slučaju mora mirnim putem.
Italijani su se ujedinjavali u građanskom ratu i na kraju Risorđimentea ujedinili svih 9 država u jedinstvenu Italiju.
Šiptari rade na svom ujedinjenju od Prizrenske lige, i nisu ostavili mnogo pisanih spomenika svoje borbe ali su zato puna groblja pobijenih koji su im bili na putu, dok sada i ne kriju da je Velika Albanija i put i cilj i da gde god da žive objedinjeno deluju na njenom formiranju. Rama nikada ne propusti priliku da usmeri šiptarske glasove u Crnoj Gori, sve šaljući poljupce ispod zastave Velike Albanije. Albanija lako i bez gunđanja u EU okupi predsednike Bujanovca i Preševa u Tirani i kaže im kako da isteraju komšije Srbe iz vlasti, a ne treba ni obrazlagati koliki je uticaj Albanije na Šiptare u Severnoj Makedoniji ili Kosmetu.
Nemci su proces svog ujedinjenja u 19. veku završili sa dosta krvi, i 34 države i tri slobodna grada postali su jedna zemlja.
U Versaju 1871. pobednička pruska vojska, koja je u svojim vojnim zatvorima imala neobičnog zarobljenika, Napoleona trećeg, poraženog cara Francuske, a tu negde i još jednog zarobljenika kome su sasvim neoprezno propustili da poklone pažnju. U pitanju je Petar Karađorđević, tada u činu poručnika Legije stranaca, a koji će uzoholjenim Nemcima koju deceniju kasnije doći glave kao kralj Srba. Obično je klica poraza sakrivena trenutkom pobede. No te 1871. pobednički Prusi su na tlu poražene Francuske objavili da su Nemci ujedinjeni, i to u Drugom rajhu. Posle je došao i Treći rajh a zlobnici dodaju da, gde je treći, tu je i četvrti.
Bizmarku je tada izmakla KuK monarhija iako u to vreme ne postoji austrijska nacija, sve je Nemačka. Interesi dinastija su bili suviše jaki da bi se Nemci sasvim ujedinili a i ostatak Evrope, na prvom mestu Britanci i Rusi, nisu mogli potpuno mirno da posmatraju kako preko svake mere narasta Drugi rajh.
Zato će Austrija, istina umanjena, iskoristiti prvu priliku i na referendumu 10. aprila 1938, prilično ubedljivom većinom od 99 procenata glasova za, izglasati ujedinjenje sa Nemačkom, i kroz proces u istoriji poznat kao Anšlus postati deo Trećeg rajha.
Pesimisti koji dobro poznaju ljudsku prirodu dodali bi i da Austrijanci i dalje čekaju priliku da opet postanu Nemci, ako ni zbog čega drugog, onda da bi mogli da sruše spomenik crvenoarmejskim oslobodiocima koji toliko nervira arhitekte i burgermajstere Beča. Nakon revizije ishoda Drugog svetskog rata krajem 20. veka Nemačka se ujedinila, mirnim putem, uz aplauz zapadnih saveznika i evropskih država koje su u dva svetska rata trpele mnogo zla od Nemačke, dok su žurno i bez aplauza ispraćali Crvenu armiju u povlačenju.
Srbi nisu Nemci, da li mi to možemo?
U pravu ste, Srbi nisu Nemci. Mi nismo izazvali i vodili dva svetska rata, nemamo iza sebe istoriju genocida, ne doživljavamo ni jedan narod kao narod niže vrednosti i nemamo ni silu ni brojnost da ugrozimo Evropu i ostatak sveta.
Mi, kada se izvinimo za neko zlo koje je činjeno u naše ime, to i kažemo, a ne da kao Vili Brant kleknemo u Aušvicu i ćutimo. Klečanje ne izaziva pravne posledice, osim možda u slučaju Monike Levinski i Bila Klintona, a reč državničkog izvinjenja izaziva i pravne i političke posledice. Kada je Vučić otišao u Srebrenicu za malo su uspeli da ga ubiju ali nisu uspeli da ga nateraju ni da klekne. Zbog istorijske istine, mogao bi neko i to da mu upiše u zasluge.
Ne mogu da se zakunem u kojem to istorijskom trenutku je sazrela svest da se ujedinjenja Nemačke ne treba plašiti, ali zato srpsko jedinstvo treba da uznemiri čitavu Evropu. Zašto bismo mi pristali da budemo omeđeni tuđim strahovima i frustracijama?
I da nemamo iskustvo istrebljenja, jasenovačkog genocida i ponovljenog etničkog čišćenja i stradanja u građanskim ratovima u SFRJ, mi Srbi imali bismo prirodnu potrebu, pa i pravo, da se okupimo. Ljudi se grupišu po bliskosti, osećaju se sigurnim među onima sa kojima dele uspomene, poreklo, običaje a možda i najbitnije, jezik.
Jedna od definicija nacije, ne i najgora, kaže „nacija je zajednica jezika“. Zato što je ta definicija suštinski tačna, iz srpskog jezika su morali da nastanu brojni drugi jezici, zaključno se crnogorskim. Nema posebnog jezika, nema posebne nacije. Otuda je svuda gde Srbi nisu u većini, a naročito tamo gde žive udaljeni od matice, ćirilica skoro zabranjena, a u najboljem slučaju skrajnuta.
Kada su Austrougari okupirali BiH, jedna od prvih odluka je bila zabrana ćirilice, baš kao što i Bugari u okupiranoj Srbiji zabranjuju upotrebu srpskih imena. Ništa novo nema pod kapom nebeskom, pa ako su vukovarske ustaše mislile da su posebno inovativni jer razbijaju ćiriličke tabale, neka pogledaju iza sebe. Kakav je odnos prema ćirilici u jednom društvu, takav je i odnos prema Srbima, i to je zakonomerno i bez izuzetka.
Nikome nije bilo čudno ili preteće što su Srbi, bežeći pred ustaškom kamom i jamom u „Oluji“, pošli ka Srbiji, ali svi vide zaveru ili bar veliku opasnost ako bi Srbi da ostanu da žive gde su se i rodili, a da budu ujedinjeni sa Srbijom. Izgleda Srbi nekažnjeno mogu da se ujedine samo kao izbeglice.
Ujedinjenje Srba je proces, a poslednji dokaz procesa koji se ne da zaustaviti jesu rezultati izbora u Crnoj Gori. Svojim glasanjem građani Crne Gore su rekli da hoće da žive bolje i da menjaju svoju zemlju, ali su gorštački odlučno Srbi u Crnoj Gori rekli da neće više da budu stranci u zemlji koju su stvarali, kao i da im je trpilo puklo kada su im Montenegrini rekli da, ako hoće da budu deo Crne Gore, moraju postati neprijatelji srpske crkve i Srbije.
Pokret litija jeste nastao kao izraz dubokog neslaganja, gotovo gađenja prema zakonu koji predviđa otimanje crkvene imovine i promenu imena Srpske pravoslavne crkve, ali se završio tako što je okupio sve Srbe i obnovio svest među Srbima u Crnoj Gori da mogu da imaju svoju državu ali i da je samo nebo granica u promišljanju budućih odnosa sa Srbijom.
Šta će političari razumeti iz pokreta litija drugo je pitanje, ali srpski narod je svoje rekao. Nije pametno praviti se da ga nisu čuli i razumeli.
Zar neko sumnja da Srbi u Republici Srpskoj, pa i u četiri opštine u kojima su Srbi u većini a ostali su na prostoru BiH federacije, ne žele da ispitaju i dožive svaki oblik veze sa Srbijom pa i ujedinjenje, i zar neko sumnja da to ne bi prihvatili i pozdravili Srbi sa obe drinske obale.
A kako da se Srbima zameri što sanjaju taj san, pa i što su konačno počeli da ga žive, baš u vremenu kada se pravo na ujedinjenje priznaje svakome a posebno Šiptarima.
Ali upravo to isključuje Srbe.
Projekat Velika Albanija i rešavanje nacionalnog pitanja Šiptara na Balkanu, za razliku od Srba koji svoju otadžbinu crtaju samo tamo gde Srbi žive, traži prostore na kojima ne žive samo Šiptari, već i drugi narodi, kojima se daje sasvim demokratsko pravo da se potčine i asimiluju ili da odu. Gde god da Šiptari žive u većini nema drugih nacija u značajnom broju; različite ili asimiluju ili ih proteraju.
Znamo kako su prošli Srbi gde god da su bili u manjini među Šiptarima, ali isto tako treba da znamo da je bezmalo nestalo i Turaka u Prizrenu i celoj Metohiji. Gora se ispraznila od Goranaca, sa 30.000 koliko ih je bilo svedeni su na 9.000, a i to se više piše nego što se stvarno živi.
Ništa drugačije nije ni u Albaniji gde bar u zakonima i nema manjina, a u brisanju sećanja se išlo tako daleko da su kod Envera Hodže zabranjivana i imena koja nisu šiptarska.
Kao poučna zabeleška iz istorije, koja svedoči o svom ali i najavljuje naše vreme, ostalo je zapisano da je 1791. katolički biskup Skoplja tražio da se uvede molitva „ab albanesimus libera nos Domine“, ne znam da li je molitva i izgovorena, ali ako i jeste, sudeći po vekovima od tada proteklim, nije bila mnogo uspešna. Šiptari su „odocnela nacija“, kako kaže daleko najbolji istoričar koga smo imali čast da imamo, Milorad Ekmedžić, i njihova borba za ujedinjenje traje ne zato što su Šiptari nacija, a što svakako jesu, već zato što je nestalo Otomanskog carstva i Austrougarske kao ključnog kreatora projekta, najpre, jedinstvene albanske nacije, a onda i teritorijalnog ujedinjenja svih Šiptara, kako je hladno i pronicljivo pisala prerano preminula bugarska istoričarka Teodora Toleva u svom testamentarnom delu „Uticaj Austrougrske imperije na stvaranje albanske nacije 1896-1908“.
Mnogo je različitih imena i objašnjenja dato za srpske ustanke i peticije, a samo je jedan pravi cilj i povod i ime svakog od njih, ujedinjenje Srba. Kada nije bilo države to je radila crkva, zato je i sada tako opasna jer je to jedina institucija u srpskom narodu i državi koja se bavi, pa i u svom svetu vlada Srbima bez obzira na državni okvir u kome žive.
Da je ukinuta srpska crkva u Crnoj Gori, to bi bio početak kraja i svođenja crkve ne na pravoslavnu crkvu koja okuplja sve pravoslavne Srbe, već najpre na federaciju a onda i konfederaciju crkava dok promenom imena ne postanu sasvim različite i odmetnute jedna od druge. Brzo bi u tom slučaju mitropolije bile priznate za patrijaršije, a sa njima bi i srpski narod prošao kroz još jedno gubljenje identiteta, ovaj put možda i konačno. Nije ta ideja još uvek napuštena, samo gledajte šta rade Šiptari na Kosmetu. Otuda je Vučićeva borba za očuvanje Srpske pravoslavne crkve na KiM toliko važna i odsudna, važnija i od Trepče i od Gazivoda.
Zašto ne sačekati da Srbija postane član EU, i tako i svi Srbi postanu deo iste države?
Kao što je NATO produžena ruka SAD, a ODKB nastavak politike Rusije, tako je EU savez pod vođstvom i voljom Nemačke. Zatupljeni dobrim životom Evropljani su prestali da se plaše, da sumnjaju ili bar da pitaju, i zato sada o EU odlučuje ujedinjena Nemačka. Ako bih tražio analogiju u istoriji, onda bi današnja EU bila najbliža ustrojstvu Svetog rimskog carstva nemačke narodnosti.
Kada god se pokrene pitanje ujedinjenja Srba i rešavanja našeg nacionalnog pitanja, oglase se u pretećem lavežu moćni stranci i sasvim nemoćni slučajni Srbi zaduženi da izgovore do gluposti ponavljanu rečenicu da ćemo svi jednom živeti u EU, i da tada nacije i nacionalne granice neće biti važne. Nije EU prva koja je tako ujedinjavala Srbe. Istu ambiciju je imalo i Osmansko carstvo, a i Habzburška monarhija je nakon uspešnih i krvavih ratova tokom nekoliko decenija čak i uspela da pod svojim žezlom okupi sve Srbe od Pečuja do kosovske ravnice.
Živeti u istoj državnoj organizacija i imati svoju državu to nije isto.
EU se zaklinje u društvo bez granica sve dok se ne pojavi nekoliko miliona migranata, a onda se svako ušanči iza svojih nacionalnih međa i uzme busiju sa koje nema povlačenja. Prvi put od pada Berlinskog zida, evropski saveznici su na svoje granice pred migrantima isturili ne policiju, kako je u EU red, već vojsku, a da li je to samo zbog migranata i da li će je povući ako azijska reka ljudi presuši, ostaje da se vidi.
Ni udari virusa korona nisu učinili da granice izgube na značaju, pre će biti da su se u trenutku nevolje Evropljani odrekli liberalnih priča o bezobalnoj slobodi i da se svako umudrio i sakrio tamo gde mu je zaklon siguran, u svojim granicama i svojoj naciji.
EU je umorna od proširenja. Potreba za svežom i jeftinom radnom snagom postoji, ali ne postoji i potreba za državama odakle radna snaga dolazi. Valjaju srpski bauštelci ali ne valja Srbija iz koje dolaze. Dobro su došli i lekari i fizikalci iz Srbije, ali Srbija nije dobrodošla u EU. Država blagostanja može da postoji samo ukoliko neko radi više za manje novca a ne koristi sve dobrobiti društva visoke socijalne svesti i zaštite. EU u postojećem obliku ne može da opstane, mantra o ravnopravnosti država bez obzira na njihovu veličinu i bogatstvo prestala je da se ponavlja u prvim danima grčke dužničke krize a bajka o evropskoj solidarnosti je prestala da se čita i deci nakon migrantske krize 2015. i epidemije Kovida. Legitimno je pravo članica EU da prihvate da odluke o njima donosi Nemačka, ali to nikada nije izašlo na dobro.
Ako nećete sa EU, hoćete li sa Rusijom?
Nije to pitanje, niti postoji organizacioni niti logični politički oblik koji bi Rusija ponudila Srbiji, niti Rusija pokušava da od Srbije napravi deo svoje imperije.
Rusija jeste prirodni saveznik Srbije, kao što je kroz istoriju uvek i bila saveznik svake slovenske zemlje sve dok je ta zemlja tako htela, a često i još koju godinu duže, i ne ređe na svoju štetu. Kada god je Rusija jačala, ni Srbija nije slabila. Gadi mi se da slušam kako nam Rusi nisu kroz istoriju dovoljno pomagali. Ti koji to govore nikada ne kažu od koga su sve Rusi trebali da nas brane i protiv koga pomažu. Ruska krivica je što nisu sprečili NATO agresiju, ali su zato agresori nevini.
Rusi su krivi jer su ostavili Karađorđeve ustanike Turcima, jureći da stignu na Borodinsko brdo pred Napoleonovu armiju, ali nisu zaslužni što su Miloševi ustanici mlatili i potkupljivali turske paše dok je Osmanlijama vezane ruke na leđima držala ruska vojska na Dunavu. Da nije bilo tako kao što jeste bilo, da li bi nastavak srpske revolucije bio tako brz i uspešan? Možda je puka slučajnost, ali, kada god su ruske armije izbijale na Dunav, sultanova ordija ili nemački Vermaht nisu pokazivali istu silu prema Srbima kao kada su obale Dunava bile puste. Umeli su i Rusi da naprave sanstefansku Bugarsku protiv Srbije, ali i da presude protiv Bugara u korist srpskog kralja, pa i da na svoju nesagledivu štetu zarate sa celim svetom jer Austrougarska objavljuje rat Srbiji.
Zanimljivo da, ocenjujući rusku ulogu u našoj istoriji, retko objektivno sagledamo kako smo se mi odnosili prema njoj. U Radovanjskom lugu 25. jula 1817. ubijen je otac moderne Srbije, vožd Karađorđe, i to svaki Srbin zna, ali malo Srba zna da je, dok je bruka i ništak Nikola Novaković Karađorđu odsecao glavu, krv voždova oblila uniformu ruskog general lajtnanta u kojoj je na veru kumu Vujici Vulićeviću vožd došao da bude izdan i da umre. Neki bi rekli da ga nisu ubili u ruskoj uniformi već da su ga ubili zbog ruske uniforme. Karađorđevo ubistvo nije osudio niko do Rusije, a istorija, ma koliko bila sluškinja pobednika, nije baš uspela da Karađorđevu smrt upiše kumu Milošu kao hrabar i državnički čin. Srbi su ubili svog oca u Radovanjskom lugu, i to što je Crnog Đorđa na klanje, uz nesebičnu austrijsku pomoć, odveo britanski agent grčkog porekla Nikolaus Galatis, kasnije streljan od svojih Grka, nije opravdanje za Voždovu smrt. Knez i potonji kralj Milan Obrenović je potpisao tajnu konvenciju sa Austrougarskom kojom se obavezuje da ni jedan spoljnopolitički potez neće povući bez saglasnosti monarhije. Ruski dobrovoljci generala Černjajeva, izginuli za samostalnost Srbije na Suvoboru, Maljenu, Aleksincu, pa ni slavna žrtva pukovnika Rajevskog, nisu budućeg kralja Srba mnogo impresionirali.
Potpis na dokument u kome se odriče samostalnosti za koju su se borili njegovi preci stavio je 28. juna 1881, na Vidovdan, a na koji drugi dan Srbi mogu da urade nešto što ih uzvisi ili unizi. Isporučenje predsednika Srbije Slobodana Miloševića na Vidovdan ostaće zabeleženo kao velika gadost malih ljudi i još jedan dokaz da oni koji vode svet čvrsto veruju u magiju brojeva i obnavljanje magijskih radnji.
Slobodana Miloševića su Srbi mogli i da zatvore i da oslobode i da ubiju i za sve bi moglo da se nađe neko opravdanje, a uradili su ono što jedino nisu smeli i za šta nema opravdanja, predali su ga strancima da sude Srbiji. Istorijska je sreća što mu je smrt došla pre presude pa je u pravnoj nauci, u kojoj je forma suština, Slobodan Milošević otišao sa zemlje kao nevin čovek, suđen a nepresuđen. Ostaje nam da budemo zahvalni i na toj slučajnoj maloj pravdi za njegov nevini narod.
Od Milana do Broza, od Miloševića pa do danas, svaka generacija je imala svoj obračun sa Rusijom i svoju priliku da bude ruski saveznik. Na žalost Srba ili možda Rusa, ni jedna generacija Srba nije propustila priliku da Rusima kaže istorijsko ne, a svaka generacija Srba je doživela da joj život zavisi od ruskog da.
Ako je za utehu, Srbi su takve odluke teško donosili, ne bez lične muke i unutrašnjeg sukoba. Jedini kome to nije bilo previše teško je bio Broz. On je, istina, imao nekih blagih ideoloških problema zbog napuštanja Kominterne, ali Josip Broz, recidivni Hrvat, nije imao problem da raskine sa Rusima, i u tome nije video neko zlo. Nije Broz propustio priliku da kazni sve koji su Rusiju voleli, a posebno je strasno i metodično takve nalazio među Srbima; drugi jugoslovenski narodi su na Goli otok išli samo kada bi ih oblagali za ljubav prema Rusiji, Srbi za taj greh jesu bili krivi. Tako se u to vreme u pola glasa pričala šala, kada se hoće reći da nečega nema, „ima ga k’o Slovenaca na Golom otoku“.
Srbi se lako naljute na ceo svet kada ih, ne krijući prezir i mržnju, vređa i o njima laže, ali prilično ravnodušno se odnose kada to slušaju o Rusima. Narod koji ima iskustvo podmetnutih Markala i Račka morao bi da bude mnogo oprezniji u ocenama i osudama kada čuje da je Rusija otrovala Navaljnog ili Skripalja. Čudan je taj otrov Novičok, liči na koronu u poslednjem stadijumu, svi se njime otruju a od njega niko ne umre. Ili je ruska služba najnesposobnija na svetu pa ne može da nađe ni jedan inventivan način da eliminiše metu, ili u njeno ime a za svoj račun to ipak uradi neka druga služba koja takvom praksom pali i gasi svetlo uzbuđenih zapadnih vlada i poslanika. Iza glasnih moralnih osuda obično se sakrije zvuk proticanja gasa kroz gasovod i pumpanje nafte.
„Severni tok“ nekako mora da bude zaustavljen, a ljudska prava su već decenijama najbolji način da se kažnjavaju ljudi i zemlje, a posebno one slobodne. Srbi znaju šta je srbofobija, ali uporno zaboravljaju da je srbofobija samo utišani odjek gromoglasne rusofobije. Rusija kao i svaka velika nacija, velesila, ume da bude i bahata i neosetljiva, ume da nas povredi potcenjivanjem ili nerazumevanjem, ume da svoje interese stavi ispred svih ostalih pa i naših, ali uvek u onim bitnim i ključnim trenucima u kojima se pravi razlika između nestanka i opstanka nacije, Rusija stane uz Srbe, i sama činjenica njenog snažnog postojanja u međunarodnoj politici daje nadu.
Jednom prilikom sam mom drugu Sergeju Šojguu poklonio repliku Karađorđeve vojvodske zastave gde je izvezena rečenica „Rusija je zaštitnik pravoslavnih Srba“. Pod tim znamenjem su ustanici išli da oslobode Beograd ili da izginu, valjda je lakše kada si svestan svoje veličine a znaš da tamo negde ima neko ko je dovoljno velik da bar „požali ka da bi pomoga“ kako je govorio Njegoš.
Kada se nema čime drugim udariti na Rusiju onda se pomene rudna renta, NIS ili neki kradljivi direktor, kao da se rudna renta u istoj visini ne naplaćuje i Kanađanima i Kinezima, i kao da smo mi NIS vodili uspešnije od „Gazproma“ a naši direktori niti kradu niti greše. Neće se istorija pisati po tome da li je ovaj ili onaj direktor NIS-a prekršio neku odredbu ugovora i da li je neki lažljivi ruski biznismen izvarao naše seljake u otkupu višanja, istorija će zapisati da je Putin sprečio u SB UN da Srbi budu proglašeni za jedini genocidan narod u istoriji civilizacije i da je sa Vučićem razvio najbolje odnose u istoriji. O istoriji može da sudi i rob i slobodan čovek i bubašvaba, i svako je u pravu iz perspektive mesta sa koga posmatra svet. Neka svako izabere koje stanje mu je najbliže.

Ako se nećemo ujediniti u okviru EU, niti s Rusijom, šta je potrebno da se ostvari ujedinjenje Srba?
Srbi moraju najpre da postanu jedinstven politički narod. Kada se uspostavi političko jedinstvo onda je sve drugo samo strpljivo čekanje da dešavanje preraste u proces. Naše ujedinjenje mora biti izvedeno mirnim putem, pa neka bude i sporo. Nije mudro prestizati istoriju. Istorija ima svoje zakone a jedan od njih je da se ništa ne desi ako nije trebalo da se desi i kada treba da se desi. Kako je pevao Branko Miljković, „ako smo pali, bili smo padu skloni“. Nakon tolikih vekova, vreme više nije odlučujući faktor, kvalitet našeg dela će se meriti ne brzinom kojom je postignuto već trajnošću dela.
Ne sme se ponoviti žalosno stanje unutar Srba u godinama pred slom kraljevine, gde je Srbija razočarana prekodrinskim Srbima a Srbi Srbijom toliko da se pominje jačanje „Vrbaskog nacionalizma“. Često se u našem javnom životu Srbi dele na Srbijance i na sve druge. Kada ste to čuli od Hrvata ili Bošnjaka, Šiptari ne daju ni da ih zovemo po imenu koje su sami sebi dali u svom jeziku, pa mene tuže i povlače pred sudovima jer ih sa poštovanjem oslovim po njihovom imenu i jeziku. Tužbu argumentuju tvrdnjom da je reč Šiptar uvredljiva kada je izgovori Srbin. Nema to veze ni sa uvredama ni sa lingvistikom, reč Šiptar ih podseća da nisu svi deo jedinstvenog političkog prostora, i da imaju razlike bar u geografiji, a Albanac je jasna odrednica i poziv na okupljanje. Mogli bi i mi Srbi ponešto da naučimo od mlađih naroda.
Istorijskim procesima se može upravljati ali se oni, jednom pokrenuti, ne mogu zaustaviti. Vreme provedeno u obe Jugoslavije, a potom i građanski ratovi u SFRJ, zaustavili su rad na ujedinjenju Srba. Istorija ume da bude osvetoljubiva prema onima koji je prave, i zato će ostati zapisano da je proces ujedinjenja Srba obnovljen baš agresijom NATO na SR Jugoslaviju i priznavanjem Kosova kao države od strane većine naših ratnih saveznika, pojačanih poraženom Nemačkom, Italijom i Japanom. NATO agresija, koja je trebalo da zauvek poništi Srbiju i svede je na nešto proširene granice Beogradskog pašaluka, zapravo je pokrenula proces objedinjavanja Srba. Ne kažu zalud Srbi da je noć najgušća pred zoru.
Vlast petooktobarskih pučista prilično je uspešno radila na razdvajanju Srba i umanjivanju Srbije, ali njihovim političkim nestankom, nestalo je i najveće prepreke srpskom objedinjavanju. Samo Srbi mogu da spreče ujedinjenje.
Da je Vučić samo uspeo da sruši DOS, i tako učini da Srbi ponovo smeju da misle o sebi kao jedinstvenoj naciji, bilo bi dovoljno da uđe u istoriju, a nije uradio samo to.
U obe Jugoslavije Srbi su, za razliku od Slovenaca i Hrvata, bili ostavljeni bez jedinstvenog političkog vođstva.
Slovenci su imali hrišćanske socijaliste, nastale pod uticajem nemačke partije antisemitskog gradonačelnika Beča. U svoj program slovenački hrišćanski socijalisti uvode brojne antisemitske elemente i tako Slovence čini posve izuzetnim, da oni postaju jedini narod na svetu koji je imao antisemitski pokret ali nije imao Jevreje.
Hrvati se okupljaju u Hrvatskoj seljačkoj stranci. Njeno ime ne treba da zavara, HSS je okupljala sve slojeve hrvatskog društva, a ime je izabrano samo po najbrojnijem delu nacije koju je trebalo okupiti oko tradicionalnih vrednosti. Stjepan Radić do svoje smrti napada i državu i kralja, ali i postiže brojne kompromise sa kraljem nikada ne zaboravljajući da je cilj samostalna hrvatska država. Radić neće dočekati da vidi formiranje NDH – ubio ga je Puniša Račić, slučajno ili ne Srbin iz Crne Gore, uz još dvojicu poslanika HSS, nakon što je u Skupštini Stjepan Radić bacio u lice Srba pitanje „koliko koštaju te vaše solunske rane da ih platimo“ – ali je Radić učinio više od Pavelića da se NDH i stvori. Hrvati u HSS imaju jedinstveno političko vođstvo i partiju koja može da mobiliše i mase i elitu.
Muslimani će lutati kroz nekoliko organizacija, često i iskreno jugoslovenskih, sve dok se pred sam Drugi svetski rat konačno ne opredele da postanu „hrvatsko cvijeće“ i da svoje političke stavove formulišu u savezu sa Hrvatima. Priznanje Bakira Izetbegovića da je hrvatskog člana Predsedništva BiH Željka Komšića izabrao bošnjačkim glasovima, i pretnja da će isto uraditi sa svim mestima rezervisanim za Hrvate na svim nivoima u Federaciji BiH, nije dokaz da su Bošnjaci ušli u sukob sa Hrvatima, pre će biti da je to begovska ljutnja što Hrvati u BiH imaju sve bolje političke odnose sa Srbima.
Nije teško zaključiti otkud, da se poslužim jezikom Hladnog rata, srpsko-hrvatski detant; ni Srbi ni Hrvati ne vide sebe u ovakvoj BiH i zato u onim drugima prepoznaju prirodne saveznike u borbi za drugačiju Bosnu. Ne bi bilo pošteno ne reći da ni Bošnjaci nisu zadovoljni postojećom državom, i tako je BiH postala jedina država na svetu koja je sastavljena od tri naroda a da ni jedan od nosilaca suvereniteta nije zadovoljan zemljom u kojoj živi. Lakše je Hrvatima Alijin mali oprostio što je HVO u dolini Lašve i oko Travnika, Busovače i Viteza pobio onolike Bošnjake, nego što će im oprostiti saradnju sa Srbima.
Srbi su u Kraljevinu Jugoslaviju ušli, u političkom smislu, obezglavljeni i razdeljeni. Radikalna stranka, koja je u različitim formama vodila Srbiju sve do ujedinjenja, izgubiće vodeću ulogu među Srbima baš u času kada se ujedinjenje i ostvarilo. Srbi tog vremena jednostavno nemaju političku organizaciju koja će da ih povede i formuliše zajedničke stavove bez obzira gde žive.
Da li bi Hrvati ikada postigli svoje nacionalne ciljeve da pred, i u toku građanskog rata u SFRJ, nisu imali monolitni i politički nesporni HDZ, a da li bi Bošnjaci ikada imali Federaciju da im nije bilo SDA? Da nije bilo partije Ibrahima Rugove, ko bi okupio Šiptare i učinio da se ponašaju i drže kao jedan u sukobu sa Srbijom i Srbima? Milo Đukanović je otcepio Crnu Goru najpre u DPS, posle je sve išlo lako. Srbi u Republici Srpskoj bez snažnog i vodećeg SDS ne bi imali ni jedinstven stav ni put koji ih je na kraju, kako tako, uz ogromnu pomoć Srbije ali na pravom mestu u strašnoj i herojskoj borbi Srba za opstanak, doveo do Dejtona i Republike Srpske. Dok je SPS bio dominantan u srpskom političkom životu i dok je presudno uticao na stavove Srba na obalama svih reka kraj kojih žive, Srbi su vodili uspešnu ili bar manje neuspešnu borbu. Slabljenjem SPS gubi se i jedinstvo naroda i nestaje prepoznatljiva politika, koja se sve više razliva i gubi. Tako slab SPS i uvodi sankcije prekodrinskim Srbima i sve slabiji stiže do petooktobarskog puča.

Prvi preduslov političkog, a iz njega i svakog drugog ujedinjenja, jeste postojanje moćne masovne političke organizacije koja će okupiti sve Srbe. Aleksandar Vučić i njegov SNS su poslednja nada da će u narednih 50 godina neko moći da nas okupi i objedini. Vučić je izrastao u državnika koga Srbi slušaju i kada se na prvo čitanje ne slažu sa njim pa i kada ga ne vole, a što je dokaz zrelosti nacije ali i dokaz da Vučić jeste državnik. Političare slušaju samo oni koji ih vole, a državnike poslušaju i svi ostali. SNS je nesporno postao najmasovnija partija u Srbiji, i samo od volje njenog predsednika zavisi da li će postati i najmasovnija partija u svim zemljama u kojima Srbi žive. Vučić ne sme da napusti SNS i da ponovi grešku kralja Aleksandra, koji se izdigao iznad partija i pravio se da su mu sve podjednako bliske. Njegovo napuštanje SNS-a bilo bi strašan udarac nadi da ćemo postati jedinstven politički narod.
To, naravno, znaju i oni koji više vole da Srba nema nego da ih ima, i koji aktivno rade na umanjivanju Vučićevog autoriteta i na osporavanju legitimne potrebe da Srbi o ključnim nacionalnim pitanjima moraju da zauzimaju jedinstven stav i da taj stav mora da se presudno formuliše u Beogradu. Dovlačenje Borisa Miloševića na proslavu proterivanja Srba u „Oluji“ čita se kroz više slojeva a jedan od najvažnijih je da se pokaže da „hrvatski Srbi“ nisu deo jedinstvenog srpskog političkog prostora, pa čak ni u temama kakve su ubijanje i proterivanje Srba u „Oluji“. Miloševića su pokazali na Kninskoj tvrđavi ne da ga vide Hrvati, već da ga vide Srbi, a posebno da ga vidi Vučić.
Mnogo šta u budućnosti zavisi od Vučićeve odluke da li će ostati na čelu SNS. Sledeća nužna pretpostavka je ekonomski jaka matica. Srbija koja može da ulaže kao što Vučić ulaže u Republiku Srpsku. Ako Orban može da finansira mađarske preduzetnike u čitavom regionu ili Austrija koja u Tirolu školuje i plaća pripadnike nemačke, odnosno austrijske manjine, zašto Srbija ne bi mogla da stvara širok sloj uspešnih Srba koji žive van njenih granica. Takva Srbija je privlačna i onima koji žive kraj Srba ili sa Srbima. I nemojte da nam to bude neverovatno, pa još manje je bilo verovatno da će nestati Srba katolika i Srba muslimana pa se i to desilo.
Ako negde uspevam da pronađem opravdanje za vezu sa EU onda je to u Vučićevoj spretnosti u privlačenju kapitala, koji ima svoju logiku profita ali i dobar deo zarađenog ostavi kod nas. Ekonomska pomoć Republici Srpskoj stiže iz sve punijeg budžeta Srbije, a to bez Vučića i njegovog strpljenja u odnosima sa Zapadom i Istokom ne bi bilo moguće. Ekonomski uspešna Srbija mora sačuvati političku stabilnost i, eto, vraćamo se na prvi uslov, snažna politička partija koja okuplja ogromnu većinu Srba i tako uspostavlja i čuva politički mir i jedinstven pravac koji se ne manja često i brzo.
Bilo da ode iz SNS ili da ostane na njenom čelu, Vučić će biti suočen sa aktivnim radom stranih službi da, već pri formiranju sledeće vlade, izazovu proteste koji bi trebalo da prerastu u sukobe. A kako vreme bude prolazilo a on nastavio da odbija da prizna Kosovo kao državu biće mu sve teže, i svako njegovo odbijanje će gledati da mu skuplje naplate.
Srbija mora da bude vojnički moćna. Vojna neutralnost zauvek otklanja mogućnost sukoba ili nesporazuma sa Rusijom i Kinom, ali isto tako ne daje ni povoda NATO-u da nas doživljava kao pretnju i opasnost. Srbija ima obavezu da štiti Srbe gde god da žive, a to je neostvarivo bez moćne vojske. Vojnički snažna Srbija je prevencija svakom igranju vatrom.
Posebno je potreban „mali rad“, kako su ga nazvali vršnjaci Gavrila Principa. Svakodnevni rad na objašnjavanju srpskih ciljeva, i sebi i drugima. Šiptari su potrošili puno para da njihova priča o Velikoj Albaniji bude saslušana, a još više para da bude i poslušana. Primaoci šiptarskih donacija nisu pokazali veliku radoznalost za poreklo novca koji među kosovarskom sirotinjom obično prave samo narko dileri.
Srbi moraju prestati da odgovaraju na nametnuta pitanja, već moraju da otvaraju teme, da ih prvi iznose. Nužno je prestati braniti se od Velike Srbije. Termin koji su protivnici srpskog jedinstva izjednačili sa Trećim rajhom ne treba da nas ograničava i uvlači u defanzivu. Srbi imaju pravo da traže da se njihovo nacionalno pitanje reši, i ne smeju da ćutke prihvate da je njihovo pravo na rešenje manje od svih drugih balkanskih naroda, a posebne ne manje od Šiptara.
Velika Albanija može biti zaustavljena samo ujedinjenim Srbima. Ujedinjenje Srba neće izazvati rat, pre će izazvati potrebu za istorijskim dogovorom Srba i Šiptara. Nasuprot tome, nesputana Velika Albanija bi lako mogla da dovede do ozbiljnog sukoba.
Spremnost nekadašnje Makedonije da uđe u NATO, i do besprizornosti prozapadna orijentacija koja ih je vodila sve do priznanja Tajvana, nije sprečila Šiptare da podignu ustanak, razlupaju makedonsku vojsku i državu, i da rat završe preuzimanjem polovine vlasti u zemlji u kojoj ih nema ni trećina. Makedonske partije u Severnoj Makedoniji omogućile su, zbog svog dolaska na vlast, partiji DUI, uvođenje šiptarskog jezika kao ravnopravnog sa makedonskim, a nakon poslednjih izbora i mesto premijera će prvi put biti popunjeno predstavnikom Šiptara. Neka se za koju godinu pripremi i predsednik Severne Makedonije.
Želja Srba da žive zajedno je sasvim legitimna, tim više što su iste želje ostvarene u većini naroda na svetu, pa zašto onda ne smeju da se ostvare Srbima? Dosta smo se pravdali, neka se sada drugi pravdaju nama, dosta smo mi vodili računa o drugima neka sada drugi vode računa o nama ili neka bar vode računa o sebi. To znači da nam treba jedinstven nastup prema svetu i strpljenje dok ne promenimo sliku i svest o nama. Država Srbija mora da bude matica koja okuplja, savetuje, pomaže, ali koja se i sluša.
Dok ne postanemo jedno, možemo biti bar jedan politički narod. Republika Srpska mora da bude čuvana, ali i ona više nego do sada mora da čuva Srbe i u federaciji ali i u Hrvatskoj. Mesto okupljanja za Srbe iz Hrvatske i Federacije BiH, njihov prirodni oslonac, mesto pomoći i materijalne i političke, mora da bude učvršćeno u Banjaluci pa onda u Beogradu. Jedinstveni udžbenici, negovanje jezika i pisma, mora da krene iz Srbije. Zahvaljujući gluposti zbog koje se udžbenici kupuju na tržištu, deca u Srbiji negde uče nešto malo, a negde ni malo o Jasenovcu, ali zato mogu da pročitaju da je Srebrenica genocid i da su genocid počinili Srbi. Možda na tržištu i mogu da se kupe udžbenici biologije i fizike, tu ko god da piše ne može da omaši u opisu oprašivanja biljaka ili prirodnih zakona, ali istorija i književnost moraju biti napisani od strane države, bez nedoumica i bez različitih tumačenja naše istorije. Drugi su nam dovoljno dugo pisali istoriju, da smo i mi zaboravili šta nas je vodilo i čemu smo koračali kada smo bili uspravni i svesni sebe kao naroda.
Na kraju, da se vratimo na početak razgovora. Zbog čega biste pre mogli ostati van vlade, zbog ideje o ujedinjenju ili zbog svog stava prema EU?
Još jednom vam kažem, o tome ćemo odlučiti Vučić i ja, ne ambasadori. I kakvu god odluku da donesemo, to će biti naša, srpska odluka, ničija druga.