VAŠINGTONSKA ČAJANKA

PRED SASTANAK U BELOJ KUĆI

Hoće li predstojeći susret predstavnika Srbije i privremenih vlasti na Kosovu i Metohiji u Beloj kući biti revolucionarni događaj poput Bostonske čajanke, pa će radikalno promeniti situaciju na Balkanu, ili će biti događaj ravan popodnevnom ispijanju čaja dve ocvale Britanke? Istina je najverovatnije negde u sredini

Deluje kao da su značaj predstojećeg sastanka predsednika Srbije Aleksandra Vučića i predsednika vlade u Prištini Avdulaha Hotija u Vašingtonu više naduvali i domaći, i strani mediji (iz sebi znanih razloga), nego što to čine sami akteri. Dok neki bombastično najavljuju postizanje „konačnog rešenja“ kosovskog pitanja, odnosno primoravanje Srbije raznim nekim polugama (pominju se i sankcije) da sada prizna secesiju svoje južne pokrajine, direktni akteri su mnogo neambiciozniji.

[restrict]

EKONOMIJA, A NE ZVONA I PRAPORCI Organizator sastanka, specijalni izaslanik američkog predsednika za dijalog Beograda i Prištine Ričard Grenel otkako je prvi put izneo ideju susreta u Vašingtonu ističe da je tema razgovora ekonomija. Za to postoje dva razloga. Prvi je što je Grenel uveren da bi se do „sveobuhvatnog sporazuma“ moglo doći jedino postepeno i u prvo vreme zahvaljujući razvijenijoj privrednoj saradnji, a drugi je što je svestan da Vašington i nema legitimitet da posreduje u političkom dijalogu koji je odlukom Generalne skupštine UN 2010. prenet na Evropsku uniju. Naravno, pitanja legaliteta i legitimiteta odavno nisu važna za Vašington, koji ih je s prevelikom lakoćom odbacivao kada god bi se isprečila na putu ostvarivanja onoga što Imperija smatra svojim interesom, pa se i ne možemo previše pouzdati u to, ali ni međunarodna situacija nije kao što je bila kada su SAD mogle bez oklevanja da bombarduju koga i šta hoće, niti je Tramp takav predsednik, što je dokazao u protekle nešto manje od četiri godine.
I Džon Uliot, portparol savetnika za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Roberta O’Brajana koji je Vučiću i Hotiju uputio zvanični poziv za sastanak, rekao je povodom susreta da Trampova administracija „veruje da je napredak u ekonomskim pitanjima, uključujući otvaranje novih radnih mesta i ubrzanje ekonomskog rasta, prvi korak u napretku mirovnog procesa“, jasno naznačivši šta je smisao i koja su očekivanja od sastanka.
Predsednik Vučić, iako najavljuje „tešku jesen“ za Srbiju što se Kosova i Metohije tiče, isključuje mogućnost da će se u Vašingtonu pregovarati o statusu južne srpske pokrajine. „Takozvane pregovore o svim ključnim pitanjima za postizanje onoga što smo pre deset godina započeli o sveobuhvatnom sporazumu o normalizaciji odnosa, a ne priznanju, vodimo pod okriljem Brisela. Ovo u Vašingtonu mora biti nešto drugo. Verujem i nadam se da će biti ekonomske teme“, rekao je Vučić. Bio je i eksplicitniji: „Ako Hoti kaže da ide po konačni sporazum, može odmah da se vrati da ne troši kerozin. Idemo u Vašington da razgovaramo o utvrđenim temama. Možemo da razgovaramo o svakoj temi, ali da oni dobiju sve, a mi ništa, i da ih priznamo, taj film neće gledati. Dok sam pri svesti i dok racionalno mogu da razmišljam, taj film neće gledati.“
Ni Hoti, međutim, ne tvrdi otvoreno da će se razgovarati o „međusobnom priznanju“, nego da se s Vučićem u Beloj kući sastaje „kako bismo razgovarali sa srpskom stranom, kao dve nezavisne zemlje, o velikim projektima ekonomske saradnje koji će promeniti ekonomsku perspektivu Kosova i regiona“.
Važan faktor u svemu ovome, iako se njegov značaj konstantno umanjuje, jeste i Rusija, a šef ruske diplomatije Sergej Lavrov upozorava da „dijalog mora da se odvija bez ucena i uvrtanja ruku jedne strane, uz istovremeno podsticanje sumnjivih apetita druge strane“. S obzirom na to da za priznavanje secesije nije dovoljno uvrtanje ruke nego njeno lomljenje, ili čak sečenje, jasno je šta Moskva poručuje.

PLITKI UM DUBOKE DRŽAVE Ideju o tome kako Vašington sada želi na brzinu da progura postizanje nekakvog sveobuhvatnog sporazuma Beograda i Prištine, odnosno, po njihovom, Srbije i Kosova, mnogo više od Trampovih pristalica i saradnika guraju njegovi neprijatelji i protivnici. Tako „Glas Amerike“, s kojim je Tramp već duže vreme u otvorenom sukobu, objavljuje ono što smatra Džejms Ker Lindzi, profesor iz Londonske škole ekonomije, gde kaže da Tramp želi postizanje sveobuhvatnog sporazuma i da će zbog toga na Vučića biti vršen veliki pritisak. „SAD žele veliki politički dogovor, a ne razgovore o ekonomiji, što želi Beograd. Ekonomski sporazum bi ostavio američke birače ravnodušnim, dok bi veliki politički dogovor bio poruka da na Balkanu postoji problem i da je rešen pod liderstvom SAD, da je Amerika postigla veliki sporazum koji Evropa nije mogla i da je to Trampu potrebno“, naveo je on, dodajući da je i za Srbiju ovo najbolji trenutak za tako nešto. „Beograd je u snažnoj poziciji, ali priznanje Kosova je konačni cilj, i to je realnost i svako ko ozbiljno gleda na to zna da nema alternative. I to je teška poruka. Srbija je do sada, iskreno rečeno, igrala veoma pametno diplomatski, uspevala je da spreči prijem Kosova u UN. Beograd ulazi u ove pregovore sa snažne pozicije, ali to ne znači da može da preokrene situaciju i postigne dogovor kojim se Kosovu dozvoljava autonomija.“ Ovakva procena, najblaže rečeno, nije dostojna profesora iz jedne od najuglednijih obrazovnih institucija na svetu, jer ako je Beograd sada u „snažnoj poziciji“, što nikada ranije realno nije bio, šta se to promenilo? To znači da su međunarodna kretanja takva da je pozicija Srbije ojačala, a kako se ne nazire da bi smer tih kretanja mogao u dogledno vreme da se promeni, to znači da bi pozicija Srbije mogla samo biti još jača. Njegov savet da je sada trenutak za potpisivanje je, dakle, neiskren i cilj mu je nešto drugo a ne poštena analiza.
Isto takvo, neiskreno i licemerno, jeste i njegovo bodrenje Trampa da bude nezajažljiv i upeca se na udicu ambicije postizanja do sada nemogućeg sporazuma. Tramp, međutim, nije riba koja vidi samo mamac, ali ne i udicu, i teško da će se na ovako nešto upecati. Naravno da bi on voleo da se pod njegovim patronatom reši još jedno od nerešivih svetskih pitanja i da bi mu to bio plus u izbornoj kampanji, ali ne preveliki, jer se u Americi koplja sada ne lome oko spoljne politike, a posebno ne oko nekog Kosova. Tramp je realan i pragmatičan političar, svestan da se problem kosovskih razmera ne može rešiti preko noći i posebno ne u roku od dva meseca pred izbore. Nije Ker Lindzi, a ni ostali koji misle i govore poput njega, baš toliko glup da ovo ne zna. Poenta njihovog guranja sveobuhvatnog sporazuma u prvi plan za smisao ima obesmišljavanje Trampovih i Grenelovih napora da se Beograd i Priština približe koliko mogu, a ne da se očekuje nemoguće. Zato i kaže da će „Tramp prihvatiti i ekonomski sporazum, jer je bolje išta nego ništa“. Sada nema predloga optužnice koji bi iznenada mogli da objave, pa ako već ne mogu da spreče susret, onda makar da probaju da ga obesmisle.
Slična je i „analiza“ dvojice „stručnjaka“ Heritidž fondacije, Džejmsa Džeja Karafanoa i Luka Kofija, koju je objavio „Nešenel interest“. U kom pravcu ide ta „analiza“ jasno je već kada se baci pogled na ulaznu fotografiju. Na njoj se ne nalaze Vučić i Tramp, što bi se očekivalo s obzirom na to da je upravo on domaćin predstojećeg susreta, nego Vučić i Džozef Bajden, predsednički kandidat duboke države i čovek koji, između ostalog, smatra da „sve Srbe treba staviti u nacističke koncentracione logore“. Pišući kako je „Kosovo dobilo nezavisnost 2008“, oni navode kako će problemi u regionu biti rešeni kada i Srbija tu nezavisnost prizna. Ne, Kosovo je nezavisnost proglasilo 2008, ali je do dana današnjeg nije dobilo i nema je, a neće je ni imati kako stvari sada stoje. Oni, međutim, poručuju da je jedini način za Srbiju da „postane važna snaga u regionalnom razvoju i bezbednosti“ to da se odrekne velikog dela svoje teritorije. A da ne bi još veća snaga postala ako bi uspela da ga očuva?

[/restrict]