ВАШИНГТОНСКА ЧАЈАНКА

ПРЕД САСТАНАК У БЕЛОЈ КУЋИ

Хоће ли предстојећи сусрет представника Србије и привремених власти на Косову и Метохији у Белој кући бити револуционарни догађај попут Бостонске чајанке, па ће радикално променити ситуацију на Балкану, или ће бити догађај раван поподневном испијању чаја две оцвале Британке? Истина је највероватније негде у средини

Делује као да су значај предстојећег састанка председника Србије Александра Вучића и председника владе у Приштини Авдулаха Хотија у Вашингтону више надували и домаћи, и страни медији (из себи знаних разлога), него што то чине сами актери. Док неки бомбастично најављују постизање „коначног решења“ косовског питања, односно приморавање Србије разним неким полугама (помињу се и санкције) да сада призна сецесију своје јужне покрајине, директни актери су много неамбициознији.

[restrict]

ЕКОНОМИЈА, А НЕ ЗВОНА И ПРАПОРЦИ Организатор састанка, специјални изасланик америчког председника за дијалог Београда и Приштине Ричард Гренел откако је први пут изнео идеју сусрета у Вашингтону истиче да је тема разговора економија. За то постоје два разлога. Први је што је Гренел уверен да би се до „свеобухватног споразума“ могло доћи једино постепено и у прво време захваљујући развијенијој привредној сарадњи, а други је што је свестан да Вашингтон и нема легитимитет да посредује у политичком дијалогу који је одлуком Генералне скупштине УН 2010. пренет на Европску унију. Наравно, питања легалитета и легитимитета одавно нису важна за Вашингтон, који их је с превеликом лакоћом одбацивао када год би се испречила на путу остваривања онога што Империја сматра својим интересом, па се и не можемо превише поуздати у то, али ни међународна ситуација није као што је била када су САД могле без оклевања да бомбардују кога и шта хоће, нити је Трамп такав председник, што је доказао у протекле нешто мање од четири године.
И Џон Улиот, портпарол саветника за националну безбедност америчког председника Роберта О’Брајана који је Вучићу и Хотију упутио званични позив за састанак, рекао је поводом сусрета да Трампова администрација „верује да је напредак у економским питањима, укључујући отварање нових радних места и убрзање економског раста, први корак у напретку мировног процеса“, јасно назначивши шта је смисао и која су очекивања од састанка.
Председник Вучић, иако најављује „тешку јесен“ за Србију што се Косова и Метохије тиче, искључује могућност да ће се у Вашингтону преговарати о статусу јужне српске покрајине. „Такозване преговоре о свим кључним питањима за постизање онога што смо пре десет година започели о свеобухватном споразуму о нормализацији односа, а не признању, водимо под окриљем Брисела. Ово у Вашингтону мора бити нешто друго. Верујем и надам се да ће бити економске теме“, рекао је Вучић. Био је и експлицитнији: „Ако Хоти каже да иде по коначни споразум, може одмах да се врати да не троши керозин. Идемо у Вашингтон да разговарамо о утврђеним темама. Можемо да разговарамо о свакој теми, али да они добију све, а ми ништа, и да их признамо, тај филм неће гледати. Док сам при свести и док рационално могу да размишљам, тај филм неће гледати.“
Ни Хоти, међутим, не тврди отворено да ће се разговарати о „међусобном признању“, него да се с Вучићем у Белој кући састаје „како бисмо разговарали са српском страном, као две независне земље, о великим пројектима економске сарадње који ће променити економску перспективу Косова и региона“.
Важан фактор у свему овоме, иако се његов значај константно умањује, јесте и Русија, а шеф руске дипломатије Сергеј Лавров упозорава да „дијалог мора да се одвија без уцена и увртања руку једне стране, уз истовремено подстицање сумњивих апетита друге стране“. С обзиром на то да за признавање сецесије није довољно увртање руке него њено ломљење, или чак сечење, јасно је шта Москва поручује.

ПЛИТКИ УМ ДУБОКЕ ДРЖАВЕ Идеју о томе како Вашингтон сада жели на брзину да прогура постизање некаквог свеобухватног споразума Београда и Приштине, односно, по њиховом, Србије и Косова, много више од Трампових присталица и сарадника гурају његови непријатељи и противници. Тако „Глас Америке“, с којим је Трамп већ дуже време у отвореном сукобу, објављује оно што сматра Џејмс Кер Линдзи, професор из Лондонске школе економије, где каже да Трамп жели постизање свеобухватног споразума и да ће због тога на Вучића бити вршен велики притисак. „САД желе велики политички договор, а не разговоре о економији, што жели Београд. Економски споразум би оставио америчке бираче равнодушним, док би велики политички договор био порука да на Балкану постоји проблем и да је решен под лидерством САД, да је Америка постигла велики споразум који Европа није могла и да је то Трампу потребно“, навео је он, додајући да је и за Србију ово најбољи тренутак за тако нешто. „Београд је у снажној позицији, али признање Косова је коначни циљ, и то је реалност и свако ко озбиљно гледа на то зна да нема алтернативе. И то је тешка порука. Србија је до сада, искрено речено, играла веома паметно дипломатски, успевала је да спречи пријем Косова у УН. Београд улази у ове преговоре са снажне позиције, али то не значи да може да преокрене ситуацију и постигне договор којим се Косову дозвољава аутономија.“ Оваква процена, најблаже речено, није достојна професора из једне од најугледнијих образовних институција на свету, јер ако је Београд сада у „снажној позицији“, што никада раније реално није био, шта се то променило? То значи да су међународна кретања таква да је позиција Србије ојачала, а како се не назире да би смер тих кретања могао у догледно време да се промени, то значи да би позиција Србије могла само бити још јача. Његов савет да је сада тренутак за потписивање је, дакле, неискрен и циљ му је нешто друго а не поштена анализа.
Исто такво, неискрено и лицемерно, јесте и његово бодрење Трампа да буде незајажљив и упеца се на удицу амбиције постизања до сада немогућег споразума. Трамп, међутим, није риба која види само мамац, али не и удицу, и тешко да ће се на овако нешто упецати. Наравно да би он волео да се под његовим патронатом реши још једно од нерешивих светских питања и да би му то био плус у изборној кампањи, али не превелики, јер се у Америци копља сада не ломе око спољне политике, а посебно не око неког Косова. Трамп је реалан и прагматичан политичар, свестан да се проблем косовских размера не може решити преко ноћи и посебно не у року од два месеца пред изборе. Није Кер Линдзи, а ни остали који мисле и говоре попут њега, баш толико глуп да ово не зна. Поента њиховог гурања свеобухватног споразума у први план за смисао има обесмишљавање Трампових и Гренелових напора да се Београд и Приштина приближе колико могу, а не да се очекује немогуће. Зато и каже да ће „Трамп прихватити и економски споразум, јер је боље ишта него ништа“. Сада нема предлога оптужнице који би изненада могли да објаве, па ако већ не могу да спрече сусрет, онда макар да пробају да га обесмисле.
Слична је и „анализа“ двојице „стручњака“ Херитиџ фондације, Џејмса Џеја Карафаноа и Лука Кофија, коју је објавио „Нешенел интерест“. У ком правцу иде та „анализа“ јасно је већ када се баци поглед на улазну фотографију. На њој се не налазе Вучић и Трамп, што би се очекивало с обзиром на то да је управо он домаћин предстојећег сусрета, него Вучић и Џозеф Бајден, председнички кандидат дубоке државе и човек који, између осталог, сматра да „све Србе треба ставити у нацистичке концентрационе логоре“. Пишући како је „Косово добило независност 2008“, они наводе како ће проблеми у региону бити решени када и Србија ту независност призна. Не, Косово је независност прогласило 2008, али је до дана данашњег није добило и нема је, а неће је ни имати како ствари сада стоје. Они, међутим, поручују да је једини начин за Србију да „постане важна снага у регионалном развоју и безбедности“ то да се одрекне великог дела своје територије. А да не би још већа снага постала ако би успела да га очува?

[/restrict]