REVOLUCIJA POD ZASTAVOM KVISLINGA

DANI SMUTNJE U BELORUSIJI

Lukašenkova politika u poslednjih 26 godina, koliko je na vlasti, bila je suviše nestalna da bi se na njega moglo osloniti ili sa sigurnošću reći da će uraditi određenu stvar. S druge strane, opozicionari su kristalno jasni – za Zapad i protiv Rusije

Dirljiva je bila scena kada su se ambasadori zapadnih zemalja u Minsku okupili kako bi položili cveće na mestu na kojem je 10. avgusta život izgubio jedan demonstrant. Predvođeni ambasadorom Poljske Arturom Mičalskim, predstavnici drugih država članica Evropske unije, SAD, Velike Britanije, Švajcarske i Japana ukazali su počast Aleksanderu Taraikovskom koji je život izgubio pod, za sada, nerazjašnjenim okolnostima. Vlast je prvo tvrdila da je poginuo od eksplozivne naprave koju je nameravao da baci na policiju, dok je opozicija optuživala policiju da ga je upucala. „Ovde smo se okupili kako bismo pokazali solidarnost sa onima koji pate i podsetili na zahteve naših vlada – da se prestane sa nasiljem, da se oslobode zatvorenici i otpočne društveni dijalog“, rekao je Mičalski.
Bez obzira na to da li se Taraikovski ubio, ili ga je policija upucala (ministar unutrašnjih poslova Jurij Karaev priznaje mogućnost da je pogođen gumenim metkom i traži da se sačeka kraj istrage), interesantno je da su ambasadori pohitali da mu ukažu počast. Ova okolnost je indikativna zbog toga što su takvi slučajevi izuzetno retki i dešavaju se isključivo u situacijama kada zapadne sile žele da pokažu snažnu i nedvosmislenu podršku demonstrantima. Kada im već ne dele kolačiće, kao što je to činila visoka zvaničnica Stejt departmenta Viktorija „Ko šiša EU“ Nuland decembra 2013. u Kijevu. Niko od njih, na primer, nije položio cveće na mestu pogibije nijednog od tridesetoro ljudi stradalih tokom protesta zbog policijskog ubistva Džordža Flojda u SAD, niti jednog od jedanaest „Žutih prsluka“.

[restrict]

ZAPAD PROTIV LUKAŠENKA Nije njima, znači, žao zbog toga što neko pogine na demonstracijama nego se radi o slanju političke poruke. „Uvek postoje nezadovoljni ljudi“, kaže u tom kontekstu ruski mislilac Aleksandar Dugin i napominje: „Nezadovoljnici, međutim, ozbiljnu podršku dobijaju samo u određenim politički i geopolitički važnim trenucima. Ono što se događa u Belorusiji je Majdan koji podržavaju globalisti – ne prosto SAD nego globalisti i to isti oni koji sada pokušavaju da u Americi sruše Trampa.“ „To je apsolutno tako, bez obzira da li je Lukašenko dobar, ili loš. Ovde je u pitanju obojena revolucija u interesu umirućeg jednopolarnog sveta i urušavajućeg liberalizma. Kristalno je jasno da se zlo krije iza onih što ustaju protiv Lukašenka. Tu se ne radi o narodu. Tu se radi o postmodernom društvu koje galopira u provaliju“, dodao je on.
Zaista, iz perspektive Moskve, ali i drugih pristalica multipolarnog sveta, protivnika globalizacije i zapadnjaštva, Lukašenko je daleko od savršenog i previše je puta povlačio poteze koji idu naruku liberalnom zapadu i neprijateljima panslavizma. Štaviše, pre svega nekoliko nedelja se, povodom hapšenja navodnih ruskih plaćenika o kojem smo pisali u prošlom broju, žestoko obrušio i na Rusiju, i na Vladimira Putina. Očito je, međutim, da je i Putin svestan onoga na šta u citiranom tekstu ukazuje Dugin i da je izračunao da mu je (zasad) u većem interesu da podrži Lukašenka i pripomogne mu u očuvanju vlasti uprkos njegovom meandriranju i nepostojanosti, nego da dozvoli onima za koje je jasno kojim bi putem poveli Belorusiju da ga sruše.
Za početak, simbolika. Dok su se na skupu podrške predsedniku Lukašenku vijorile zvanične beloruske zastave, ali i poneka ruska, na demonstracijama protiv njega mogu se videti samo belo-crveno-bele zastave (ponekad sa štitom na kojem je konjanik u sredini) koje su bile državni simbol u vremenima kada je Belorusija postojala kao kvislinška država. Prvi put ta zastava je usvojena prilikom formiranja Beloruske Narodne Republike, koja je postojala od marta do decembra 1918. i bila pod kontrolom Nemačkog carstva i upravom nemačke armije. Drugi put ta zastava se kao zvanično obeležje u Belorusiji pojavljuje od 1941. do 1944, kada je bila simbol na rukavima beloruskih dobrovoljaca u SS-u i Beloruske centralne rade, antisovjetske vlade pod kontrolom Trećeg rajha. Napokon, zvanično državno obeležje postaje po proglašenju nezavisnosti Belorusije od SSSR-a 19. septembra 1991. godine na nagovor tada uticajnog Beloruskog narodnog fronta, nacionalističke organizacije formirane krajem osamdesetih godina prošlog veka. Njenu upotrebu kao zvaničnog državnog simbola okončao je Lukašenko po dolasku na vlast, referendumom u maju 1995, kada je vraćena i ravnopravnost ruskog jezika i doneta odluka o ekonomskoj reintegraciji s Rusijom. Važno je istaći da su i belo-crveno-bela zastava i grb sa jahačem (Pahonija) više litvansko, nego belorusko obeležje, jer se radi o grbu Velike Kneževine Litvanije i potom delu grba Državne zajednice Poljske i Litvanije koja je postojala od 1569. i 1791. godine.

OPOZICIONI PLAN Opozicija ne krije da će, po dolasku na vlast, sistematski i temeljno razgraditi sve što je Lukašenko do sada uradio na približavanju Rusiji i očuvanju državnog suvereniteta u odnosu na Zapad. Nameravaju izlazak iz državne unije s Rusijom, Evroazijskog ekonomskog saveza, Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti i drugih „proruskih“ integracionih procesa. Zalažu se za jačanje svesti o zasebnom beloruskom nacionalnom i kulturnom identitetu, što bi verovatno značilo i ukidanje ruskog jezika kao zvaničnog, što je, podsetimo, učinjeno u Ukrajini posle državnog prevrata. Takođe, plan je da se proteraju sada prisutne ruske oružane snage s prostora Belorusije, a potom ispune svi uslovi i zatraži članstvo u EU i NATO-u.
Kada se vidi kakve su namere opozicije, jasno je da Rusija ni na koji način ne sme da dozvoli „nekontrolisani“ pad Lukašenka i ispadanje Belorusije iz njene sfere uticaja. Zbog toga ne čudi što dvojica vrlo važnih teoretičara, Aleksandar Dugin i Maksim Ševčenko, ističu i mogućnost ruske vojne intervencije u Belorusiji. U slučaju vojne pretnje iz Litvanije i Poljske (na koju Lukašenko upozorava) „mi ćemo poslati vojsku, koja nije stvarno poslata u Ukrajinu, ali u krajnjem slučaju poslaćemo je u bratsku Belorusiju“, naveo je Dugin. „U slučaju pretnje jačanja antiruskih snaga u Minsku, Ruska Federacija neće imati drugog izbora nego da Belorusiju okupira vojno. Možda uz učešće snaga ODBK-a i savezničkih jedinica beloruske vojske. Čak i uzimajući u obzir moguće vojne sukobe s Poljskom i baltičkim zemljama uz učešće Ukrajine. Ovo je strateško pitanje i tu nema kompromisa“, istakao je Ševčenko.
S druge strane, predsednik komiteta za odbranu i bezbednost Franc Klincevič rekao je vrlo slikovito da (za sada) nema nikakve potrebe za ruskom vojnom intervencijom: „Pa videli ste da u Belorusiji nije razbijen nijedan izlog, nije zgažen nijedan travnjak… Zašto bi ruska vojska trebalo da tamo ide? Ovu situaciju će rešiti vlasti Belorusije.“ Zaista, za tim trenutno nema nikakve potrebe, ali je spremnost jasna. Utoliko pre što je Putin tokom dva telefonska razgovora (ali ne bi čudilo da ih je bilo i više) Lukašenku obećao svu moguću pomoć. Sada je ona, na spoljašnjem planu, samo diplomatska, ali snažna. Tako je Putin u utorak nemačkoj kancelarki Angeli Merkel i predsedniku Francuske Emanuelu Makronu jasno i glasno rekao da je spoljno mešanje u unutrašnja pitanja Belorusije „neprihvatljivo“ i da bi moglo biti kontraproduktivno. Putin je to učinio u dva odvojena telefonska razgovora inicirana iz Berlina i Pariza u vreme dok lideri EU razmatraju uvođenje novih sankcija Belorusiji (video-konferencija treba da bude održana u sredu, kada ovaj broj već bude bio u štampi).

PLAN GVAIDO Dok mnogi, uključujući i nas, često sadašnju situaciju u Belorusiji porede sa onim što se ranije već desilo u Ukrajini, postoje velike sličnosti i sa onim što SAD i EU već godinama bezuspešno pokušavaju da učine u Venecueli, gde su odbili da priznaju pobedu Nikolasa Madura na predsedničkim izborima i umesto njega za legitimnog predsednika proglasili opozicionara Huana Gvaida. Podrška demonstracijama, subverzivni rad, sankcije, zamrzavanje sredstava samo su neki postupci koje je kolektivni Zapad sprovodio protiv Venecuele, a koji se sada upotrebljavaju protiv Belorusije.
U tom svetlu treba posmatrati i „spremnost“ Svetlane Tihanovskaje, koja je, kao rivalka Lukašenku, na predsedničkim izborima osvojila desetak posto glasova, da bude „nacionalni lider“ u slučaju da se Lukašenko odluči za raspisivanje novih izbora. „Spremna sam da preuzmem odgovornost i budem nacionalni lider tokom tog perioda“, rekla je Tihanovskaja iz Litvanije u koju je pobegla pošto ju je beloruska služba bezbednosti upozorila na mogućnost da na nju bude izvršen atentat. Ali šta bi joj, osim zapadne podrške koja je nesumnjiva, dalo legitimitet za tako nešto? Huan Gvaido je pre nego što je „izabran“ za predsednika makar bio predsednik Skupštine i kao takav i imao nekog osnova da pretenduje na predsednički presto. Tihanovskaja nema nikakvog većeg legitimiteta od bilo kog drugog građanina Belorusije. Osvojila je deset posto na izborima? Ako Lukašenkovih 80 posto nema legitimitet, kakav onda ima njenih deset? Daju joj ga „desetine hiljada demonstranata“ na ulicama beloruskih gradova? Videli smo da je i Lukašenko kadar da okupi toliko pristalica, ali ni desetine hiljada ne znače ništa pošto je biračko telo Belorusije oko 6,8 miliona ljudi.

[/restrict]