LUKAŠENKOV MAJDAN

POZADINA DEŠAVANJA U BELORUSIJI

Neki domaći „geostratezi“ nadnaravnog talenta za analizu i zaključivanje smatraju da je aktuelna situacija u Belorusiji sasvim razumljiva – Aleksandar Lukašenko je antiruska diktatorska marioneta čiji konci vode ka rukama zapadnih vladara i njegovo svrgavanje treba zdušno podržati. Stvari, međutim, nikada nisu crno-bele, pa to nije slučaj ni sada u Belorusiji, niti je ličnost samog Lukašenka tako jednostavna

Mnogi domaći analitičari trudili su se posle najnovijih parlamentarnih izbora u Srbiji da nam objasne kako se ovo što vidimo u zemlji – u Evropi može naći samo još u Belorusiji. Sada, kada su nakon predsedničkih izbora u toj državi, na kojim je autoritarni predsednik Aleksandar Lukašenko ponovo izvojevao pobedu (sa oko 80 odsto osvojenih glasova), izbile nasilne demonstracije, ponovo se prave paralele, ali u obrnutom smeru – oni što se sukobljavaju s policijom u Minsku i drugim beloruskim gradovima su „čestit svet koji se bori za svoju slobodu“. Ovakva paralela se ne može praviti jer dok je najviše demonstranata u Beogradu bilo izrazito patriotske, pravoslavne i antizapadne provenijencije (mahom su se oni sukobljavali s policijom), u Belorusiji se radi o prozapadnim i antiruskim aktivistima.
Ako smo kod paralela, može se napraviti jedna druga (iako i tu postoje vrlo važne razlike) između republika bivšeg SSSR-a i bivše Jugoslavije i republika i naroda proizašlih iz ovih nadnacionalnih država. Dok se srpski narod kao najveći i suštinski državotvorni može porediti s ruskim, Ukrajinci mu nekako dođu kao Hrvati – narod koji je bez konkretne zasluge dobio državu na štetu „matičnog“ naroda i koji je istorijski svoj identitet gradio na negiranju karakteristika „bratske“ nacije. Postoje i vrlo indikativne istorijske sličnosti, jer su i jedni i drugi iskoristili nacističku invaziju iz Drugog svetskog rata za krvavi i brutalni obračun sa „susedima“, jedni pod vođstvom Anta Pavelića, a drugi sledeći Stepana Banderu. Sličnost se ponovila i kasnije, kod jednih 1991, a kod drugih 2014. Dok se Ukrajincima kao narodu, što je slučaj i s Hrvatima, mora priznati istorijski koren i samosvojnost (makar onim s krajnjeg zapada Ukrajine, iz Galicije koji su, poput Hrvata, tokom Drugog svetskog rata imali i SS diviziju), to nije slučaj s Belorusima. Kao potpuno veštačka država i nacija, Belorusija bi se najpre mogla uporediti sa Crnom Gorom, baš kao što se zbog dužine vladavine najčešće porede Milo Đukanović i Aleksandar Lukašenko. Dok se Belorusi uglavnom suštinski smatraju Rusima, postoje i oni koji s matičnim narodom ne žele da imaju ikakve veze i odriču se i svog ruskog porekla i svoje ruske tradicije, poput Montenegrina koji sve Crnogorce svesne svog porekla nazivaju „posrbicama“. Lukašenkova uloga u svemu ovome može se porediti sa onom koju je Đukanović igrao krajem devedesetih godina prošlog veka i početkom novog milenijuma – nit je tu, nit je tamo, nije se skroz odvojio od Moskve i ruskog nacionalnog korpusa, ali nije baš ni da ne namiguje onima što rade na promovisanju novog nacionalnog identiteta. Sve po potrebi političkog trenutka. Još nije „zagazio“ kao Đukanović. Ipak je nekih pet godina manje od njega na vlasti.
I odnos Moskve prema Belorusiji od raspada SSSR-a može se na neki način porediti sa odnosom Beograda prema Crnoj Gori za vreme SFRJ i nakon njenog raspada, sve do osamostaljenja Crne Gore 2006. Kao što je Beograd iz krajnje pragmatičnih razloga želeo da Podgoricu drži sasvim blizu, a dovoljno daleko, tako i Moskva želi da joj je Belorusija tu, ali ne kao sastavni deo Federacije već u nekakvoj „saveznoj državi“. Planovi o potpunom ujedinjenju iz raznih razloga nikada nisu sprovedeni do kraja.

[restrict]

VAGNER U MINSKU Još jedna paralela koja bi se mogla napraviti između sadašnje situacije u Belorusiji i nečega što smo ranije videli u Crnoj Gori jeste predizborno hapšenje „ruskih agenata“ namernih da „destabilizuju situaciju“, odnosno izvrše nasilnu promenu vlasti. Beloruske vlasti su, naime, 29. jula u Minsku uhapsile grupu „ruskih najamnika“, navodno pripadnika opskurne firme „Vagner“, koja ruske plaćenike šalje diljem sveta da ratuju za interese Kremlja (ova kompanija u Rusiji zvanično ne postoji i najčešće se pominje u zapadnoj, antiruskoj propagandi); nameravali su da izvrše svojevrsni državni udar protiv Lukašenka koji nije časio časa da iznese teške optužbe na račun Moskve. Ubrzo (u roku od 24 časa) se, međutim, ispostavilo da se radi o ukrajinskoj podmetačini uz najverovatniju podršku, a verovatno i podsticaj, SAD.
Po zvaničnim, beloruskim informacijama, grupu ruskih „pasa rata“ regrutovala je jedna beloruska kompanija za „posao obezbeđenja“ u nekoj trećoj zemlji. Oni su doputovali u Minsk, odakle je trebalo da produže za Istanbul, ali su propustili let i ostali u beloruskoj prestonici, gde su ih tokom noći pohapsili pripadnici službe bezbednosti u hotelu u kom su odseli (koji je, igrom slučaja, u blizini Lukašenkove rezidencije). Pri spektakularnom hapšenju nisu pružali otpor, a nikakvo oružje, kao ni planovi ili bilo kakvi dokazi o zločinačkim namerama nisu pronađeni.
Šta se, zapravo, dogodilo? Ruski bezbednosni izvori tvrde, a to prenosi moskovska štampa, da je ukrajinska bezbednosna služba SBU organizovala kompleksnu, ali aljkavo sprovedenu operaciju sa ciljem izazivanja sukoba između Moskve i Minska. Čitava operacija, uključujući i regrutovanje, kupovinu avionskih karata i ostalo, sprovedena je iz Ukrajine, i to je najveća greška organizatora zahvaljujući kojoj je zavera i razotkrivena. U suštini, ukrajinski agenti pretvarali su se da su bezbednosna kompanija iz Belorusije koja traži ljude s ratnim iskustvom, po mogućstvu u borbi protiv zvaničnih ukrajinskih snaga u Donbasu. Odabrana ekipa potom je prebačena u Minsk gde su, kao što smo naveli, propustili zakazani let i ostali da čekaju sledeći. Tada je ukrajinski SBU obavestio beloruski KGB (da, i dalje nose to ime) o prisustvu „ruskih plaćenika“. Lukašenko je u međuvremenu i sam zvanično priznao da je Minsk, odnosno u Belorusiji sveprisutni KGB informaciju o zaveri dobio od ukrajinskih kolega.
Zahvaljujući površnosti Ukrajinaca i brzom reagovanju Moskve, ovaj problem između Belorusije i Rusije brzo je rešen, što dokazuje i promptna i topla čestitka za pobedu na izborima koju je Lukašenku uputio predsednik Vladimir Putin. Međutim, u vazduhu ostaje da visi pitanje – zašto je Lukašenko reagovao kako je reagovao, odnosno zašto je odmah izašao u javnost s bombastičnim optužbama na račun Moskve, umesto da je prvo razgovarao s Putinom, ili da su stupili u kontakt šefovi službi bezbednosti. Neki veruju da je Lukašenko tom „aferom“ i zatezanjem s Moskvom želeo da pridobije glasove prozapadnih birača, što je moguće.

KO SADA DEMONSTRIRA? Predsednik Rusije, koja je navodno slala plaćenike da ruše Lukašenka, sadašnje nasilne demonstracije u Belorusiji ne podržava. Naprotiv, ne samo da ih Putin ignoriše nego je, kao što smo naveli, Lukašenku čestitao na pobedi i izrazio nadu da će njegova vladavina omogućiti „dalji razvoj obostrano korisnih odnosa u svim domenima“. Istu stvar je učinila i Kina, ali ne i Sjedinjene Države, Nemačka, Evropska unija, NATO… „SAD su duboko zabrinute zbog predsedničkih izbora u Belorusiji 9. avgusta, koji nisu održani na slobodan i pošten način“, navodi se u saopštenju Stejt departmenta umesto čestitke. Šef nemačke diplomatije Hajko Mas otišao je još dalje i zbog „snažnih sumnji“ u legitimitet Lukašenkove izborne pobede zatražio od EU da razmotri ponovno uvođenje sankcija Belorusiji ukinutih 2016. godine.
Za razliku od Vladimira Putina, visoki predstavnik EU za spoljnu i bezbednosnu politiku Žozep Borelj i komesar za proširenje i susedsku politiku Oliver Varhelji u zajedničkom saopštenju su ignorisali Lukašenkovu pobedu, a pružili podršku demonstrantima osuđujući „neproporcionalnu i neprihvatljivu upotrebu državnog nasilja spram mirnih demonstranata“. Istovetnu „snažnu osudu“ zbog „nasilja nad mirnim demonstrantima“ naveo je u gorepomenutom saopštenju i američki državni sekretar Majk Pompeo. Brigu za dobrobit demonstranata i osudu nasilja izneli su i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg i mnogi drugi. Podsećanja radi (za one koji prave paralele između Srbije i Belorusije) niko od njih nije ovakav odnos imao ni prema izborima, niti prema demonstracijama u Srbiji od pre mesec dana. Jasno je, dakle, ko koga ovde podržava i kome su naklonjeni demonstranti (neki svesno, a neki od njih – ne).
Za razumevanje toga na čiju vodenicu idu sadašnje demonstracije važno je imati na umu i da u Belorusiji ne postoji nijedna važnija opoziciona figura koja se zalaže za konstruktivnije i prisnije odnose s Rusijom od Lukašenka. Njegova glavna rivalka na izborima Svetlana Tihanovskaja, iako ne nastupa sa otvoreno antiruskih pozicija, jasne je prozapadne orijentacije, a znakovita je činjenica da su se na njenim predizbornim okupljanjima, kao i sada na demonstracijama, više od zvaničnih beloruskih zastava vijorile one belo-crveno-bele (često sa figurom konjanika na štitu u sredini) koje su bile simbol kratkotrajne Beloruske Narodne Republike, osnovane marta 1918, dok je Prvi svetski rat još trajao, kao satelitska država pod kontrolom nemačkog rajha. Znakovito je, takođe, da je Tihanovskaja pošto je objavljeno da je KGB sprečio pokušaj njenog ubistva pobegla ne u Rusiju nego u Litvaniju, od čega bi veću simboliku imao jedino njen prebeg u Ukrajinu. Što se sprečavanja njenog ubistva tiče, iako na prvi pogled deluje čudno da bi Lukašenkov KGB onemogućavao smaknuće njegove glavne opozicionarke, to je sasvim verovatno, jer bi takvim činom Tihanovskaja postala savršeno žrtveno jagnje u borbi protiv Lukašenka. Ovom metodu verovatnije bi pre pribegle zapadnjačke nego ruske službe, jer su takvu praksu primenjivale i ranije. Setimo se samo ubistva ruskog opozicionara Borisa Njemcova na pragu Kremlja februara 2015.
Dok je pre izbora, povodom afere s „ruskim plaćenicima“, Lukašenko optuživao Moskvu da mu radi o glavi, u ovom slučaju za podršku i organizovanje demonstracija ne krivi Kremlj nego Veliku Britaniju, Poljsku i Češku. „Oni kontrolišu naše, oprostite na izrazu, ovce. Oni (demonstranti) ne razumeju šta rade i da su već pod kontrolom“, rekao je Lukašenko precizirajući da je do informacija o njihovoj umešanosti u organizovanje nasilnih demonstracija došla obaveštajna služba „presretanjem telefonskih razgovora iz Poljske, Britanije i Češke na dan održavanja izbora“.
Lukašenko se sada nalazi u situaciji da je, kao što navodi profesor sa fakulteta u Otavi Pol Robinson, „nevoljen u Moskvi, ponovo parija na Zapadu i suočen sa demonstracijama kod kuće“. Zaista, Lukašenkov ugled u Rusiji (iako nikada i nije bio baš visok) dramatično se urušava i mnogi analitičari koji su ga u prošlosti hvalili zbog navodno „čvrstog“ stava spram Zapada sada ga se otvoreno gnušaju. Deluje kao da je njegova hvaljena „viševektorna politika“ potpuno propala i da se njegov pokušaj sedenja na dve stolice završava tako što mu se obe izmiču. Belorusija je, međutim, za Rusiju sa strateško-bezbednosnog gledišta izuzetno važna, važnija od Ukrajine, i ona sebi nikako ne sme da dozvoli da je izgubi iz svoje orbite, sa Lukašenkom ili bez njega. Em je na strateški vitalnom položaju, em raspolaže oružanim snagama koje su veoma dobro obučene i opremljene (za razliku od ukrajinskih), te predstavljaju vrlo važnu polugu za Kremlj, utoliko pre što su, pored činjenice da su ruske snage raspoređene na teritoriji Belorusije, odnosi dve vojske duboki i prijateljski.
Iako je svestan da ne može u potpunosti računati na Lukašenka, jasno je da je Putin odlučio da ponovo zaigra na njegovu kartu, makar dok se na beloruskoj sceni ne pojavi neki novi igrač u kojeg bi mogao imati više poverenja. Za sada Lukašenkov ostanak na vlasti i prevazilaženje trenutne krize deluju verovatnije od njegove propasti. S obzirom na to da su od 2016, a posebno u poslednje dve godine, zapadni lideri išli linijom približavanja Lukašenka sebi, a sada najavljuju čak i vraćanje sankcija, i on sam će u predstojećem periodu sigurno, poput turskog Erdogana, zauzeti „proruskiji“ pravac u svojoj politici. Zadržavanje statusa kvo (Lukašenka na vlasti) u Belorusiji ne može za Moskvu, međutim, nikako biti dugoročno rešenje i potrebno je što pre mu naći zamenu.

[/restrict]