Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Za „Pečat“ iz Minhena Zoran Andrić
O zapaženoj i nagrađivanoj knjizi koja je zapravo eklektički zbir istina, poluistina i neprikladnih tvrđenja spletenih u jedan konstrukt koji nije samo jednostran već i pogrešan
Knjiga britanske novinarke i književnice Ketrin Niksi otvara jedan novi, u svakom slučaju radikalno drugačiji pristup ranom hrišćanstvu. Iako je delo opsežno, ipak se čita lako i poletno, jer stil autorke pleni anglosaksonskom kulturom spoja eseja i naučnog diskursa. Ilustracije u knjizi čine ovu lektiru još preglednijom i delimično razumljivijom. Iako je opštepoznato da rani hrišćani nisu bili jagnjad bez greha, ali u kojoj meri su oni to bili i šta su zapravo sve činili je iznenađujuće i delom zastrašujuće u viđenju autorke. Ona nudi različite primere za ono što je naopako proteklo ili i dalje traje. Ispituje i progon hrišćana, ali to potiskuje i opisuje sa izvesnim understatement-om, što dakako nije ispravno.
Katrin Niksi je studirala klasičnu filologiju na univerzitetu u Kembridžu i više godina je bila predavač pre nego što je postala novinarka u londonskom Tajmsu. Sveta srdžba je njena prva knjiga koja je pošto je objavljena u Engleskoj izabrana u više navrata za knjigu godine (Book of the Year), i dodatno nagrađena od strane Royal Society of Literature Jerwood Award. Svetu srdžbu je i Njujork tajms uvrstio u najzanimljivije knjige 2018. godine.
Evo teza Niksijeve: ravnodušnost, zatucanost i srdžba hrišćanskog razaranja državno podsticana od strane cara Konstantina od 312. godine do zatvaranja Platonove akademije u Atini 529. od strane cara Justinijana, koji je bio krivac za gotovo potpuno uništenje latinske i grčke književnosti – karakterišu to vreme. Hrišćani su razorili nebrojene hramove, statue božanstava razbili u paramparčad a, iako miroljubive, nehrišćane potčinili ili ubili. Pobednici pišu istoriju. To izgleda na primer ovako: prtiv svih neprijateljstava i gonjenja hrišćani prvih stoleća bili su nepomućeno odani svojoj religiji. Ispunjeni žestokim plamenom vere, prevodili su sve više ljudi u hrišćanstvo, dok nije postalo rimska državna religija. U znaku Hristovog učenja i nadmoćnog monoteizma antičko mnogoboštvo doživelo je svoje takoreći mirno izumiranje. Premda su hrišćanske crkve sačuvale u svojim manastirima kroz tamna stoleća srednjeg veka staru kulturu, recimo tekstove antičkih autora.
IKONOKLAZAM I RAZARANJE KULTURE Ketrin Niksi ovo poslednje ne poriče, ali misli da je upravo hrišćanstvo izazvalo zatamnjenje da bi se zabašurio ikonoborački gnev (furor) i razaranja kulture u 4. i 5. veku. Ne, antika nije mirno izdahnula – nju je hrišćanstvo ugušilo! Ovako se može ovaj internacionalni bestseler sarkastično poentirati. Ima li se na umu s kakvom su se brutalnošću katolički i protestantski hrišćani jedni protiv drugih borili, onda nije teško predstaviti kako je borba s mnogobožačkom antikom izgledala.
MRŽNJA ATINE Autorka opisuje istoriju klasičnih statua, poput boginje mudrosti Palas Atine, kojoj su hrišćani u svojoj srdžbi nad kumirima razvalili udove i lice razlupali.
Oni su joj urezali krstove na čelo ili njenu statuu upotrebljavali kao stepenik, što je jedan drugi vid poniženja. Autorka opisuje uništene biblioteke i masakrirane naučnike; horde hrišćanskih huligana i paramilitarističkih bandi su, poput Talibana, devastirali antičke kulturne spomenike.
Hrišćani su potiskivali drevne duhove i božanstva uvereni da ih Satanom opsednuti svet prepun demona dovodi u iskušenje. Religiozni fanatizam, dogmatska uskogrudost, antiintelektualizam, mržnja svega što je svetovno i životna radost iz straha od onostranog odlikovali su „policajce vere“, kako ih autorka naziva.
Sveta srdžba je sofistički ispredena knjiga, istorijska panorama zasićena jednostranim faktima. Niksijeva ne dovodi u sumnju da ovo nije „potpuna“ istina o hrišćanima već samo jedna strana. Ali problem nije u izopačenju fakata nego u izboru primera o hrišćanskom duhu razaranja, odnosno njihovoj polemičkoj tendenciji.
Ljubav za antiku povodi autorku da s oduševljenjem piše i veliča „antičku toleranciju“ kao protivtežu hrišćanstvu. Bojimo se da je ovde na delu supkritička idealizacija antike kao potenciranje razlika. Otuda je čitaocu preporučeno da teze Niksijeve ne prihvata zdravo za gotovo. Ko želi da se seriozno informiše o ovim temama preporučujemo dela Johanesa Hana o nasilju hrišćana i mnogobožaca u poznoj antici ili Volfganga Špajera o uništenju knjiga i cenzuri, kao i Petera Gemajnharta o antičkom hrišćanstvu i obrazovanju.
Knjiga Ketrin Niksi prevedena je na pet jezika i slavljena od strane nedovoljno učenih žurnalista. Delu nedostaje kompetencija u fahu, umerenost u sudu, nastojanje na predmetnom predstavljanju i kontekstualizaciji. Ono je nekakav eklektički zbir istina, poluistina i neprikladnih tvrđenja spletenih u konstrukt koji nije samo jednostran već i pogrešan, te sa žaljenjem konstatujemo da je ipak jedan terrible simplificateur bio na delu pišući ovu knjigu.
Autorka je potpuno u pravu. Hrišćani su bili nepismeni ološ koji nije pojma imao ni o čemu. Uništili su sve do čega su stigli, ubijali filozofe i matematičare(Aleksandrija). Doveli svet u mračni srednji vek. Srećom, znanje i umetnost se ne mogu tek tako uništiti, pa je došla renesansa, ali kasno, do tada je mnogo uništeno, kao što sada radi ISIS .
Mislim da je knjiga K. Niksi još jedna u nizu postmodernističkih pokušaja dekonstrukcije i interpretacije određenih događaja u istoriji. Takvi postmodernistički pristupi su uzeli maha i svako svašta može da lupeta. Problem je što su te knjige proizvoljna tumačenja pa čitalac može da ih doživi kao igrariju i krimić. Potrebne su nam ozbiljne analize od strane ozbiljnih ljudi. U svetu su se odavno podigli filozofi, istoričari, psiholozi protiv te neobavezne postmodernističke mašinerije za ispiranje mozga ljudima. Postavlja se pitanje zašto je Srbija zatrpana prevodima baš tih postmodernističkih knjiga a nema prevoda knjiga ozbiljnih mislilaca 21. veka. Neko uporno Srbiju doživljava kao poželjnu za plasiranje postmodernističkog đubreta. U svetu se vodi prava bitka protiv šupljeg i površnog postmodernizma. Molim ozbiljne njude da počnu da prevode ozbiljnu literaturu.
Izvanredno delo. Autorka se posebno osvrnula i na varvarsko ubistvo Hipatije, grcka matematicarke, fizicarka i filozofa koju je ubila hriscanska rulja. Svucena je do gola, odvucena do obližnje crkve i divljački iskasapljena, školjkama, do kostiju. Inspirator ovog događaja, aleksandrijski patrijarh Kiril, koji je već bio poznat po antisemitizmu kroz organizovanja pogroma aleksandrijskih Jevreja, uspeo je da izdejstvuje opštu anatemu i proglašavanje ateista za jeretike, postajući time ne samo simbol ortodoksije, već i svetac.
Hipatijina najveca naucna dostignuca su, samim tim i celog helenskog sveta: astrolab, suncani sat, HELIOCENTRICNI SISTEM, u fizici Hipatijin princip neodredjenosti, abiogeneza, teorija evolucije, logicko pravilo modus pomens… Onda smo usli u mracnu hriscansku dogmu, gde su ljudi verovali da je zemlja ravna ploca i centar svemira.
Kada savremeni komentatori govore o razaranju arhitekture u Palmiri, antičkom gradu u centralnom delu današnje Sirije, od strane „bradatih, u crno odevenih revnitelja“, čitalac ne pomisli na pljačku hrišćanskih fundamentalista iz četvrtog veka već na televizijske slike islamskih terorista od pre nekoliko godina. A sustinski medju njima i nema razlike. Umesto da hvalimo hrišćane zbog očuvanja samo malog delića klasične mudrosti, trebali bismo priznati koliko su toga svesno izbrisali.
Mnogi drevni hrišćaniu u helenskom svetu verovali su da je svet koji naseljavamo opasno mesto, prepuno zlonamernih natprirodnih bića i lažnih bogova. Dužnost hrišćanina je da ih iskoreni. Uništavanje „neznabožačke“ statue ili spaljivanje knjiga za hrišćane je bilo nešto kao amputacija gangrenoznog uda: spašavate zdravu celinu sprečavanjem širenja zaraze. Npr., ako je neuki, primitivni um jednog hriscanina bio ubedjen da mermernu statuu poseduje demon, onda je za njega imalo smisla iskopati joj oči i zabiti joj krst u čelo. Ako je isti taj um bio ubedjen da su „Satana i njegovi anđeli ispunili čitav svet“ i postavili zamke za čestite ljude u vidu čulnih zadovoljstava, onda je unistavanje helenske tradicije za njega savršeno racionalno.
Legalizacija hrišćanstva započela je eru apsolutnog milosrđa božjeg autoriteta, uništavanja slobodne misli i zatvaranja ljudskog uma vekovima. Drevni Heleni uspostavili su logiku čak i za svoj koncept božanskog. Njihova verska ubedjenja nikada nisu ometala niti se mesala u njihov naučni, umetnički ili bilo kakav vid društvenog razvoja. Rezultat je bio izliv najveće civilizacije koju je svet ikada poznavao, a koja je postavila osnove današnje civilizacije. Hriscanstvo je svoje ucenje zasnovalo na zarobljavanju ljudskog intelekta u neprestanom strahu od večne kazne.
Treba razumeti da nije bilo ničeg mirnog u prelasku s etičkog helenskog pogleda na svet u hriscanstvo.
Na kraju i sami vidimo koliko je hriscanski bog surov, za razliku od antickih bozanstava koji su imali mnogo vise humanih crta.
gde ima u srbiji da se kupi ova knjiga? po mogucstvu na srpskom. ja znam engleski ali me zanima da je kupim kao poklon