Jalova politička mimikrija

Udružena opozicija Srbije

Pregrupisavanja, udruživanja u novoimeno vane saveze i spletke koje ih prate pokazuju da aktuelna opozicija u Srbiji nije kadra da se izbori ni sa sobom samom, a kamoli s vlašću, kao glavnim protivnikom

Udruživanje stranaka radi boljeg političkog delovanja nije ništa novo. Istorija je puna takvih koalicija, bilo da su na vlasti ili u opoziciji. Njihov rezultat se uglavnom meri na izborima, pa se ta objedinjavanja događaju najčešće uoči političkog opredeljivanja građana. Malo je njih koji opstanu i posle, naročito ako pretrpe znatan izborni poraz. Da se savezi, međutim, formiraju odmah posle izbora, to baš nije česta pojava. E, Srbija je i tu izuzetak. Bar kada je opozicija u pitanju.

[restrict]

KONJ KOJI DOBIJA TRKU – MENJA SE? Savez za Srbiju (SzS), doskoro najveći opozicioni blok, nije želeo da se oproba i odmeri na izborima već se opredelio za bojkot, računajući da će tako bolje uzdrmati vlast, na koju ima onolike političke zamerke. Očigledno, narod nije delio to mišljenje, nije bojkotovao izbore a na njima je kaznio čak i one koji su napustili pomenuti savez i rešili da ipak oprobaju svoju izbornu sreću, što dosta govori o njihovoj političkoj ponudi, bilo da su za izbore ili ne.
Elem, da bi prekinuli lamentiranja nad „zlehudom“ sudbinom i zaustavili ironična i cinična poređenja s „korom od banane“ i „šibicarskim kockanjem“, opozicija je rešila da ugasi dosadašnji savez i formira nov, kako bi zauzela i nov postizborni politički gard. Nema veze što se za onaj prethodni tvrdilo da je bio uspešan (misli se na bojkot) i da se „konj koji dobija trku ne menja“. U Srbiji, bolje reći u opoziciji, i to se dešava.
Tako se umesto SzS pojavila Ujedinjena opozicija Srbije (UOS), a Zoran Lutovac, predsednik Demokratske stranke (DS), to objašnjava tako što kaže da je nekada ujedinjena opozicija bila „federacija“, dok se sada udružuje na „konfederalnom“ nivou političke saradnje. Umesto „programske koalicije“ (mada je taj program bio teško uočljiv jer je podrazumevao samo puko rušenje vlasti i to bojkotom), svi će sada, kako kažu, imati veću slobodu da se samostalno razvijaju.
Prema rečima Valentine Reković iz 1 od 5 miliona, SzS se raspao još pre izbora u junu. „Pre raspada je pokušano formiranje Jedinstvene srpske opozicije, nije uspelo, pa je nedavno, iz drugog puta, ipak formirana Udružena opozicija Srbije. Nije šija nego vrat“, reći će Rekovićeva, naglašavajući da je to zapravo pokušaj maskiranja promašaja polovičnog bojkota time što će jedna te ista skupina ljudi, istih onih koji su predvodili takav bojkot, samo promeniti ime…
Nije izostalo ni poređenje sa nekadašnjim DOS-om jer se ime ovog novog saveza razlikuje samo u jednom slovu, valjda da bi se nov savez „ogrnuo“ pobedničkom mantrom koja je srušila Slobodana Miloševića. Podseća se tako da se devedesetih ugasio i Savez za promene, kako bi nastao pobednički DOS. Nije izostalo ni poređenje s brojem udruženih subjekata. DOS je činilo 18 stranaka, jedan sindikat i pokret Otpor, dok je UOS formiralo 12 subjekata, odnosno u 11 slučajeva reč je o organizacijama: Građanska platforma (osnovali je bivši poslanici „Dosta je bilo“), Demokratska stranka, Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara, Državotvorni pokret Srbije, Narodna stranka, Narodni pokret Srba sa KiM „Otadžbina“, Pokret za preokret, Pokret slobodna Srbija (nastao izdvajanjem iz Pokreta slobodnih građana), Udruženje sindikata Srbije „Sloga“, Stranka slobode i pravde, Šumadijska regija, plus pojedinac – Đorđe Vukadinović. A da bi se sve to lakše pamtilo, nov savez se opisuje kao „SzS minus Dveri plus Državotvorni pokret Slobodana Samardžića“.

„LINK“ DO PREDSEDNIČKIH IZBORA Razlaz s Dverima Boška Obradovića bio je prijateljski, što će reći da je on s njima i dalje u tehničkoj koaliciji, a neulazak u savez je, navodno, zbog „nejasnog“ programskog opredeljenja UOS-a oko Kosova i Metohije. Prema mišljenju stručnjaka, to će biti dovoljno da UOS postane prihvatljiva opoziciona snaga za više desničarskih birača.
Članice Građanskog fronta, lokalnih udruženja i pokreta u kojima je i Ne davimo Beograd, kao i Socijaldemokratska stranka Borisa Tadića, zasad neće pristupiti Ujedinjenoj opoziciji Srbije. Ne davimo Beograd, recimo, smatra da ideja jedne kolone nije efikasna zato što većina građana ne želi ni naprednjačku vlast, ni onu koju bi formirale tradicionalne partije, već – nekog novog.
Tadić je formiranje UOS-a prokomentarisao kao nejasan politički projekat, kojem on, kao predsednik SDS-a, ne namerava da pristupi. „Za mene ostaje nejasno o čemu se tu radi, da li je rasformiran SzS, kao i ko formira Udruženu opoziciju, koje su njene funkcije, način rada…“, rekao je Tadić za N1 i dodao da misli da je u pitanju „tranzicioni proces sa ciljem da prikrije da se raspao Savez za Srbiju“.
Međutim, nekada velika Demokratska stranka, ukaljana međusobnim borbama, uključujući i metež dve struje tokom izbornog dana, pozdravlja stvaranje Udružene opozicije, rečima da je taj proces komplementaran s njihovim unutarstranačkim procesom koji omogućava integraciju drugih u DS. Dok šabački gradonačelnik Nebojša Zelenović najavljuje spajanje s demokratama čim prođe vanredna situacija, lider SDS-a Boris Tadić optužuje Zorana Lutovca za sabotiranje ideje ujedinjenja, što će reći da konfuzija u DS-u i oko njega i dalje traje.
Ova „konfederalna“ partikularnost, izgleda, ima veze i s budućim predsedničkim izborima jer bi opozicioni predsednički kandidati, pored opšte i zajedničke „kulise“, imali i svoje posebne, partijske boje. UOS bi bio nosilac široke podrške predsedničkom kandidatu opozicije bar kada su u pitanju Đilas, Lutovac i Jeremić. Njihovu „sreću kvari“ Boris Tadić s pokušajem vlastitog političkog kambeka.
Da li slučajno ili nekako baš sinhronizovano sa sukobom među demokratama, oživljava i dugo najavljivana ali dosta zanemarena ideja o ujedinjenju svojevremeno „otpalih“ delova Demokratske stranke, pre svega SDS-a Borisa Tadića, nekadašnjeg predsednika Srbije i DS-a, i Zajedno za Srbiju Nebojše Zelenovića.
S obzirom na to da se Tadićeve ambicije vezuju za predstojeće predsedničke izbore 2022. godine, o kojima on otvoreno govori, pozicija sa, recimo, vrha ojačale Demokratske stranke bila bi sigurno bolja od ove sadašnje. „Voleo bih da ne moram da nastupam na izborima kao predsednički kandidat ili nosilac liste. Ali ako to bude neophodno, ja ću preuzeti tu ulogu, mada ne bih voleo da se ponovo nađem u situaciji da trčim trku, jer niko neće – ne bi bilo prvi put ni da mi se to desi“, reći će Tadić nedavno, uz opasku da 2004. nije želeo da krene u osvajanje Andrićevog venca. Mnogi će mu, zbog niza gafova i nesuvislih ideja, poručiti da to ne čini ni sada.
Ostali bi morali računati samo na partijsku podršku. Predsedničke kandidature se ne bi libio ni Boško Obradović, koristeći stečenu prepoznatljivost i iskustvo u SzS, mada je malo verovatno da bi ga UOS podržao.
Mogući kandidat bi mogao da bude i Aleksandar Šapić, čija stranka SPAS je osvojila 10 poslaničkih mandata, te analitičari prognoziraju njegovo uvlačenje u Vladu kako bi se na taj način utopio, bolje reći istopio.
Ni za Ivicu Dačića se još ne zna da li je vlast ili opozicija. Na predsedničkim izborima 2017. nije se kandidovao, što ovaj put upravo zavisi od njegove participacije u vlasti. Ukoliko bi SPS izostao iz Vlade, SNS bi bila izložena riziku da Ivica Dačić, koji je popularan lider, u opoziciji dodatno ojača i uzme naprednjacima deo biračkog tela.
Tu je i nedavno u tom smislu pominjani vladika Grigorije, episkop dizeldorfski i nemački, za koga kažu da ima ozbiljnu mrežu podrške u javnosti i medijima. Isti ti će reći da vladika nije jasno demantovao da bi mogao da se kandiduje, navodeći, uz jednu alegorijsku priču, da u njegovim ličnim dokumentima ne piše njegovo kršteno ime Mladen već monaško – Grigorije, što će reći da bi on mogao biti kandidat samo pod svetovnim imenom, ali bez jasnog zaključka da li bi, ili ne bi.

[/restrict]