Јалова политичка мимикрија

Удружена опозиција Србије

Прегруписавања, удруживања у новоимено ване савезе и сплетке које их прате показују да актуелна опозиција у Србији није кадра да се избори ни са собом самом, а камоли с влашћу, као главним противником

Удруживање странака ради бољег политичког деловања није ништа ново. Историја је пуна таквих коалиција, било да су на власти или у опозицији. Њихов резултат се углавном мери на изборима, па се та обједињавања догађају најчешће уочи политичког опредељивања грађана. Мало је њих који опстану и после, нарочито ако претрпе знатан изборни пораз. Да се савези, међутим, формирају одмах после избора, то баш није честа појава. Е, Србија је и ту изузетак. Бар када је опозиција у питању.

[restrict]

КОЊ КОЈИ ДОБИЈА ТРКУ – МЕЊА СЕ? Савез за Србију (СзС), доскоро највећи опозициони блок, није желео да се опроба и одмери на изборима већ се определио за бојкот, рачунајући да ће тако боље уздрмати власт, на коју има онолике политичке замерке. Очигледно, народ није делио то мишљење, није бојкотовао изборе а на њима је казнио чак и оне који су напустили поменути савез и решили да ипак опробају своју изборну срећу, што доста говори о њиховој политичкој понуди, било да су за изборе или не.
Елем, да би прекинули ламентирања над „злехудом“ судбином и зауставили иронична и цинична поређења с „кором од банане“ и „шибицарским коцкањем“, опозиција је решила да угаси досадашњи савез и формира нов, како би заузела и нов постизборни политички гард. Нема везе што се за онај претходни тврдило да је био успешан (мисли се на бојкот) и да се „коњ који добија трку не мења“. У Србији, боље рећи у опозицији, и то се дешава.
Тако се уместо СзС појавила Уједињена опозиција Србије (УОС), а Зоран Лутовац, председник Демократске странке (ДС), то објашњава тако што каже да је некада уједињена опозиција била „федерација“, док се сада удружује на „конфедералном“ нивоу политичке сарадње. Уместо „програмске коалиције“ (мада је тај програм био тешко уочљив јер је подразумевао само пуко рушење власти и то бојкотом), сви ће сада, како кажу, имати већу слободу да се самостално развијају.
Према речима Валентине Рековић из 1 од 5 милиона, СзС се распао још пре избора у јуну. „Пре распада је покушано формирање Јединствене српске опозиције, није успело, па је недавно, из другог пута, ипак формирана Удружена опозиција Србије. Није шија него врат“, рећи ће Рековићева, наглашавајући да је то заправо покушај маскирања промашаја половичног бојкота тиме што ће једна те иста скупина људи, истих оних који су предводили такав бојкот, само променити име…
Није изостало ни поређење са некадашњим ДОС-ом јер се име овог новог савеза разликује само у једном слову, ваљда да би се нов савез „огрнуо“ победничком мантром која је срушила Слободана Милошевића. Подсећа се тако да се деведесетих угасио и Савез за промене, како би настао победнички ДОС. Није изостало ни поређење с бројем удружених субјеката. ДОС је чинило 18 странака, један синдикат и покрет Отпор, док је УОС формирало 12 субјеката, односно у 11 случајева реч је о организацијама: Грађанска платформа (основали је бивши посланици „Доста је било“), Демократска странка, Демократска заједница војвођанских Мађара, Државотворни покрет Србије, Народна странка, Народни покрет Срба са КиМ „Отаџбина“, Покрет за преокрет, Покрет слободна Србија (настао издвајањем из Покрета слободних грађана), Удружење синдиката Србије „Слога“, Странка слободе и правде, Шумадијска регија, плус појединац – Ђорђе Вукадиновић. А да би се све то лакше памтило, нов савез се описује као „СзС минус Двери плус Државотворни покрет Слободана Самарџића“.

„ЛИНК“ ДО ПРЕДСЕДНИЧКИХ ИЗБОРА Разлаз с Дверима Бошка Обрадовића био је пријатељски, што ће рећи да је он с њима и даље у техничкој коалицији, а неулазак у савез је, наводно, због „нејасног“ програмског опредељења УОС-а око Косова и Метохије. Према мишљењу стручњака, то ће бити довољно да УОС постане прихватљива опозициона снага за више десничарских бирача.
Чланице Грађанског фронта, локалних удружења и покрета у којима је и Не давимо Београд, као и Социјалдемократска странка Бориса Тадића, засад неће приступити Уједињеној опозицији Србије. Не давимо Београд, рецимо, сматра да идеја једне колоне није ефикасна зато што већина грађана не жели ни напредњачку власт, ни ону коју би формирале традиционалне партије, већ – неког новог.
Тадић је формирање УОС-а прокоментарисао као нејасан политички пројекат, којем он, као председник СДС-а, не намерава да приступи. „За мене остаје нејасно о чему се ту ради, да ли је расформиран СзС, као и ко формира Удружену опозицију, које су њене функције, начин рада…“, рекао је Тадић за Н1 и додао да мисли да је у питању „транзициони процес са циљем да прикрије да се распао Савез за Србију“.
Међутим, некада велика Демократска странка, укаљана међусобним борбама, укључујући и метеж две струје током изборног дана, поздравља стварање Удружене опозиције, речима да је тај процес комплементаран с њиховим унутарстраначким процесом који омогућава интеграцију других у ДС. Док шабачки градоначелник Небојша Зеленовић најављује спајање с демократама чим прође ванредна ситуација, лидер СДС-а Борис Тадић оптужује Зорана Лутовца за саботирање идеје уједињења, што ће рећи да конфузија у ДС-у и око њега и даље траје.
Ова „конфедерална“ партикуларност, изгледа, има везе и с будућим председничким изборима јер би опозициони председнички кандидати, поред опште и заједничке „кулисе“, имали и своје посебне, партијске боје. УОС би био носилац широке подршке председничком кандидату опозиције бар када су у питању Ђилас, Лутовац и Јеремић. Њихову „срећу квари“ Борис Тадић с покушајем властитог политичког камбека.
Да ли случајно или некако баш синхронизовано са сукобом међу демократама, оживљава и дуго најављивана али доста занемарена идеја о уједињењу својевремено „отпалих“ делова Демократске странке, пре свега СДС-а Бориса Тадића, некадашњег председника Србије и ДС-а, и Заједно за Србију Небојше Зеленовића.
С обзиром на то да се Тадићеве амбиције везују за предстојеће председничке изборе 2022. године, о којима он отворено говори, позиција са, рецимо, врха ојачале Демократске странке била би сигурно боља од ове садашње. „Волео бих да не морам да наступам на изборима као председнички кандидат или носилац листе. Али ако то буде неопходно, ја ћу преузети ту улогу, мада не бих волео да се поново нађем у ситуацији да трчим трку, јер нико неће – не би било први пут ни да ми се то деси“, рећи ће Тадић недавно, уз опаску да 2004. није желео да крене у освајање Андрићевог венца. Многи ће му, због низа гафова и несувислих идеја, поручити да то не чини ни сада.
Остали би морали рачунати само на партијску подршку. Председничке кандидатуре се не би либио ни Бошко Обрадовић, користећи стечену препознатљивост и искуство у СзС, мада је мало вероватно да би га УОС подржао.
Могући кандидат би могао да буде и Александар Шапић, чија странка СПАС је освојила 10 посланичких мандата, те аналитичари прогнозирају његово увлачење у Владу како би се на тај начин утопио, боље рећи истопио.
Ни за Ивицу Дачића се још не зна да ли је власт или опозиција. На председничким изборима 2017. није се кандидовао, што овај пут управо зависи од његове партиципације у власти. Уколико би СПС изостао из Владе, СНС би била изложена ризику да Ивица Дачић, који је популаран лидер, у опозицији додатно ојача и узме напредњацима део бирачког тела.
Ту је и недавно у том смислу помињани владика Григорије, епископ дизелдорфски и немачки, за кога кажу да има озбиљну мрежу подршке у јавности и медијима. Исти ти ће рећи да владика није јасно демантовао да би могао да се кандидује, наводећи, уз једну алегоријску причу, да у његовим личним документима не пише његово крштено име Младен већ монашко – Григорије, што ће рећи да би он могао бити кандидат само под световним именом, али без јасног закључка да ли би, или не би.

[/restrict]