„Drug iz Kremlja“ brani Lukašenka

Bilo kakva vlast u Minsku ne može da opstane, ni politički, ni ekonomski, bez ruske podrške i rešenja krize u Belorusiji neće biti bez jasno iskazane volje naroda i – Moskve

Ne bi bilo sreće, da nije nesreće – kaže beloruska poslovica. Tako i sada, u ovim teškim danima za najzapadniju članicu ODKB-a i Evroazijske unije, odgovorni ljudi u Minsku mnogo bolje razumeju koliko im znači podrška Moskve. Ali tek kada su se suočili s pokušajem obojene revolucije i lelujajućom pretnjom vojne intervencije Zapada. Nezavisnost, brižljivo i ljubomorno građena u proteklih četvrt veka u Belorusiji s predsednikom Aleksandrom Lukašenkom, preko noći dovedena je u pitanje. Bio je to 9. avgust 2020, nakon što je aktuelni šef države proglasio pobedu u prvom krugu predsedničkih izbora, sa osvojenih preko 80 odsto glasova, iza sebe daleko ostavivši Svetlanu Tihanovsku, koja je zadobila poverenje tek nešto više od 10 procenata izašlih birača. Još iste večeri započela su masovna okupljanja opozicionih aktivista po beloruskim gradovima, pa je sve počelo da liči na „ukrajinski scenario sa Majdana“, već viđen u Kijevu krajem 2013. i početkom 2014. godine. Uzalud je Aleksandar Grigorjevič ukazivao da se ne mogu u istu ravan stavljati on, sa 4,6 miliona glasova, i Svetlana Georgijevna, s napunih šeststo hiljada. Odmah je ponovo proglašen za „poslednjeg diktatora u Evropi“, baš kada je i sam poverovao da se zauvek oslobodio te nevesele titule.

[restrict]

ISTOVREMENO NA ŽESTOKOM UDARU Presuda Zapada, EU i NATO-a, bila je neumoljiva: beloruski izbori nelegalni su i nelegitimni i ne mogu se priznati. Drugim rečima, ni Lukašenko za Zapad više nije šef države. Za isti onaj Zapad za koji je do pre samo nekoliko meseci imao samo reči hvale. „Minsk bi pozdravio aktivniju ulogu SAD u Belorusiji“, govorio je u februaru ove godine i beloruski šef diplomatije Vladimir Makej dočekujući Majka Pompea, odnosno prilikom prve posete za četvrt veka američkog državnog sekretara. Ako su želeli aktivniju ulogu Vašingtona, sada je i imaju. Kako su preneli mediji, susret Pompea i Lukašenka protekao je u „toploj atmosferi“. Samo pola godine kasnije – atmosfera u Minsku dosegla je tačku ključanja, a beloruski lider u rezidenciju dolazi helikopterom, u pancirnom prsluku i s automatskom puškom u rukama. Zaboravio je na svoje optužbe da „Moskva želi da proguta“ Belorusiju i jedinu pomoć, osim od građana koji ga podržavaju, očekuje od kolege i druga iz Kremlja Vladimira Putina.
Praktično istovremeno, na žestokom udaru zapadne kritike našao se i Putin. Zbog misterioznog pogoršanja zdravstvenog stanja ruskog „opozicionog lidera“ Alekseja Navaljnog, ruski predsednik je (kao) po komandi proglašen za trovača i egzekutora političkih protivnika. Uprkos tome što u telu Navaljnog ruski lekari i eksperti nisu pronašli tragove otrova, njega su zapadni prijatelji odmah evakuisali u Nemačku, gde je smešten u berlinsku bolnicu „Šarite“. Tako se ponovila priča neposredno uoči septembarskih regionalnih izbora u Rusiji 2019, kada je Navaljni primljen u moskovsku bolnicu pod sumnjom da je otrovan, kako su tvrdili njegovi lekari. Ni tada nije pronađen trag otrova, a Navaljni je dobio osip po licu. Na ishod izbora to nije uticalo.

Pojavile su se odmah, prvenstveno u zapadnim medijima, teorije koje povezuju „slučaj Navaljni“ s Belorusijom. Ako je neko pomislio da zapadni novinari vide vezu u tome da Kremlju budu vezane ruke tokom revolucije u Minsku, onda je pogrešio – oni misle na nešto drugo. Uveravaju da se Putin plaši Navaljnog zbog toga što ovaj podržava demonstrante u Belorusiji, pa bi mogao da prenese „Majdan“ u Moskvu! Pa je rešio da ga preventivno otruje, da ne bi imao probleme kao Lukašenko… Eh, da je beloruski Baćka na vreme sipao nešto u čaj Svetlani Georgijevnoj, sada ne bi šetao ulicama Minska u panciru – navode na grešnu pomisao ovi „stručnjaci“.
Ne kažu, pri tome, da Navaljnog s beloruskom opozicijom povezuju neke druge stvari. Na primer, na predsedničkim izborima 2018, na kojima nije mogao da stane na crtu Putinu zbog sudske presude (po ruskom zakonu, lica pravosnažno osuđena za teška krivična dela ne mogu da budu kandidati za najviše državne funkcije), Navaljni je planirao da izađe s logotipom koji podseća na belo-crveno-belu zastavu beloruskih nacionalista pod kojom sada ruše Lukašenka. Prećutkuju, takođe, da rejting Navaljnog ni u Moskvi, gde su opoziciona raspoloženja najjača, ne prelazi ove godine tri odsto, kao što ni Svetlana Tihanovska ni po jednom ozbiljnom predizbornom istraživanju nije imala više od 13 procenata podrške.
Kremlj nije ometao transport Navaljnog iz Omska za Berlin, uprkos tome što mu je zabranjen izlazak iz zemlje zbog sudskog procesa za uvredu veterana Drugog svetskog rata Ignata Artamenka. Komentarišući video-spot objavljen 2. juna, za podršku ustavnim promenama u Rusiji, čiji je jedan od učesnika bio i Artamenko, Navaljni je napisao na svom tviter nalogu: „O, evo ih, golupčići. Treba priznati da za sada ekipa prodanih slugu deluje bedno. Pogledajte ih: to je sramota ove zemlje. Ljudi bez savesti. Izdajnici.“ Zbog uvreda i klevete, tužilaštvo je protiv Navaljnog pokrenulo krivični postupak, ali mu ipak nije pretila zatvorska kazna. Jasno je da ovaj „lider opozicije“, s pokazanim odnosom prema veteranima i drugim političkim stavovima kojima godinama iritira rusku javnost – ne može na izborima da bude ozbiljna alternativa Vladimiru Putinu i njegovom timu koji je preporodio zemlju. Otuda je on Kremlju mnogo korisniji dok švrlja ulicama i poziva na pobunu i bojkot, nego kao „žrtva Putina trovača“, od čega se zgražava zapadno javno mnjenje – iako je i njima jasno da je Kremlj poslednji koji bi imao interesa da na tako amaterski način naudi Navaljnom.
I tu se vraćamo na vezu ruskog „opozicionog lidera“ s beloruskom opozicijom. Evo kako o tome, u izjavi za američke medije, govori bivši ambasador SAD u Rusiji Majkl Mekfol – isti onaj kod koga je Navaljni snimljen kako, u jeku antiputinske „revolucije belih tračica“ 2011. u Moskvi, ulazi u rezidenciju po instrukcije i ko zna šta još. Stari znanac Navaljnog, na sugestivno nabačeno pitanje voditelja da poveže događaje u Belorusiji s „trovanjem Navaljnog“, nevino odgovara: „Ne mogu da povežem sve to zajedno. Ja to ne znam. I, moguće je, nikada nećemo saznati. Ali poznato mi je sledeće: u svetu postoji dobro i zlo. Tokom mnogih decenija Amerikanci su bili na strani dobra protiv zla. I zlonamerni ljudi, autokrate, morali su o tome da misle“, naglasio je bivši ambasador, uzgred dodajući da „u sukobu dobra i zla, mi moramo da budemo na strani dobra“.

BELORUSIJU NEĆE USPETI DA OKRENU PROTIV MOSKVE Bez obzira na to što Mekfol ne predstavlja više bitnu figuru u američkom establišmentu, i što kritikuje predsednika Donalda Trampa da je popustljiv prema „autokrati Putinu“, očigledno je koga u beloruskom slučaju podržava Vašington – oni su „na strani dobra i beloruskog naroda“, a protiv zlog diktatora. Neodoljivo su podsetile slike s kijevskog Majdana, iz decembra 2013, gde pomoćnica američkog državnog sekretara Viktorija Nuland deli kolače izvođačima revolucije – na kadrove snimljene prošlog vikenda u Minsku. I tamo su pristalicama „beloruskog Majdana“ deljeni kolači, voda i čaj, dok su pojedini učesnici mahali ukrajinskim zastavicama. To je jasna poruka da iza pobune stoje iste snage koje su u februaru 2014. svrgnule Viktora Janukoviča u Ukrajini i celoj državi nametnule radikalan antiruski kurs. Koji se, doduše, okončao nacionalnim brodolomom – neki čak spekulišu da je 10 miliona Ukrajinaca napustilo zemlju i pobeglo u potrazi za boljim životom u Rusiju i na Zapad.
Ali svi oni mogu da budu sigurni da Belorusiju neće uspeti da otrgnu i okrenu protiv Moskve, ma ko bio na vlasti u Minsku, jer je beloruski narod u većini (upravo onih Lukašenkovih 80 odsto) opredeljen ka najtešnjem savezništvu i zajedničkom životu s Rusijom. To revolucija ne može da promeni, tim pre što iz Kremlja za sve vreme krize nije stigao nijedan negativan ton upućen narodu Belorusije, bez obzira na njihova politička opredeljenja. Moskva dobro zna da bilo kakva vlast u Minsku ne može da opstane – ni politički, ni ekonomski – bez ruske podrške. Tim pre što s obe strane granice živi isti narod, govori istim jezikom i deli istu istoriju. Ovu lekciju, težim putem, polako savladavaju i u Ukrajini.
Dalja sudbina Belorusije zavisiće od više faktora, ali rešenja neće biti bez jasno iskazane volje naroda i – Moskve. To znaju i na Zapadu i zato oprezno obigravaju oko Putina, ubeđujući ga da problem treba rešavati uz pomoć zapadnog posredovanja. Kao u Ukrajini! Nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas već je predložio da „OEBS uz učešće Rusije“ može „dati doprinos“ rešavanju krize. Kada su „dobre usluge“ Zapada u pitanju, uvek treba imati u vidu primer te iste Ukrajine i svrgnutog predsednika Janukoviča. Samo tri dana nakon što je nevoljnik u Kijevu potpisao sporazum s majdanskom opozicijom, uz „čvrste garancije bezbednosti i mirne tranzicije“ prisutnih šefova diplomatija Francuske, Nemačke i Poljske, pristajući na povlačenje s vlasti i raspisivanje izbora na svim nivoima – morao je da beži iz prestonice spasavajući živu glavu.
Da nije bilo ruskih specijalaca koji su ga izvukli helikopterima u poslednji čas, završio bi tragično. Najčudnije u svemu je to što je Janukovič čovek koji je Ukrajincima doneo najviši životni standard u novijoj istoriji, vrativši im bar donekle izgubljeno dostojanstvo nakon decenija propadanja. Slično se može reći i za Lukašenka, koji je zemlju preuzeo 1994, kada su građani na mitinzima plakali i molili ga da im obezbedi mesečnu platu u visini od 20 dolara. Baćka im je dao mnogostruko više, podigao socijalne i ekonomske standarde, očistio zemlju od korupcije i kriminala, ojačao armiju, izgradio moderne saobraćajnice… Zato će ga teško srušiti obojena revolucija, kao što nije mogla ni Putina.

KREMLJ NEĆE OKLEVATI… Njemu će, uprkos nesuglasicama na relaciji Minsk–Moskva poslednjih godina, Rusija pomoći. „Nestašni“ Lukašenko i njegovo provokativno koketiranje sa Zapadom ipak ne mogu da potru velike zasluge u Moskvi. Pa, ako i treba da ode s vlasti nakon 26 godina, Rusi neće dopustiti da to bude usled nekog Majdana i da se Baćka ne pita ništa o tome kako će politička scena izgledati posle njega. Kako su naglasili u Minsku, Belorusija još uvek nije uputila zahtev ODKB-u, bezbednosnoj organizaciji s Rusijom na čelu, za pružanje pomoći u vezi s unutrašnjom političkom situacijom. Drugim rečima, Lukašenko poručuje Zapadu da – za sada – nije tražio vojnu pomoć Moskve za rešavanje krize, ali da to može učiniti. I ne samo putem mehanizma ODKB već i bilateralno, kao što je tražila Sirija Bašara Asada 2015. godine, što je bilo u skladu s Poveljom UN. Kremlj je odgovorio da će Moskva pomoći – ako to zatraži belorusko rukovodstvo.
Jasno je da Rusija ima višestruko pravo, ali i obavezu, da zaštiti pravni poredak, suverenitet i celovitost bratske republike, ako legalna vlast to zatraži. Kremlj neće oklevati da pritekne u pomoć, čime direktno štiti sopstvene vitalne interese. Zbog toga je jasnije zašto je Zapad požurio da Lukašenka proglasi za „nelegalnog“, ali to ne može suštinski da menja stvar – beloruska vlada ima legitimitet, kao i Lukašenko koga priznaju i Peking i Moskva. To što manji deo međunarodne zajednice osporava Lukašenka, ne znači da će tako misliti i Savet bezbednosti, koji je jedini vlastan da sankcioniše u globalnim okvirima. „Ako rukovodstvo Belorusije to bude želelo, naravno da je ruska strana spremna da učini sve moguće da pomogne regulisanju situacije u Belorusiji“, naglasio je Putinov portparol Dmitrij Peskov. Naglasak njegove izjave je na rečima „sve moguće“, a dobro je poznato da su mogućnosti Moskve da pomogne svojim saveznicima duboke i sveobuhvatne. Videlo se to i na Krimu, i u Donbasu, kao i u Siriji, Iranu, Venecueli, Pridnjestrovlju, Abhaziji, Južnoj Osetiji… Najmanje treba očekivati da bi Belorusija tu bila izuzetak.
Ne treba uz to ove reči tumačiti u smislu bilo kakvog militarizma ili pretnje. Kao što je i sam Lukašenko rekao, on je spreman za nove izbore nakon sprovođenja ustavne reforme. Iako on nije direktno saopštio, to bi, pod određenim uslovima moglo i da podrazumeva da se on neće kandidovati. To je rešenje za izlazak iz krize iza koga stoji i Moskva. „Predsednik Lukašenko se više puta u poslednje vreme zalagao za dijalog, uključujući i najvažniji predlog o ustavnoj reformi. Nama deluje da je upravo to put koji je veoma, veoma perspektivan“, direktan je bio ruski šef diplomatije Sergej Lavrov, istovremeno poručujući da će Moskva podržati svaku odluku beloruskog rukovodstva o dijalogu s opozicijom, uz upozorenje da u toj republici postoje snage koje žele da situaciju preokrenu u pravcu ukrajinskog scenarija i krvoprolića. Istovremeno je i Peskov ocenio da u Belorusiji postoji „direktno i indirektno strano mešanje“ i da sve probleme treba da rešavaju sami Belorusi, ostajući u pravnom okviru.
Kao dokaz stranog mešanja, u Moskvi navode najavu pojedinih država, poput susedne Litvanije, da će uvesti sankcije protiv Lukašenka, a slične planove obznanila je i EU. Poziv beloruskog parlamenta „evroatlantskim činovnicima“ da se ne mešaju u njihove unutrašnje stvari ostao je bez odjeka. Na sve to „umešao“ se i ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski, s porukom Lukašenku da u roku od mesec dana ponovi predsedničke izbore. Kako tvrdi, to bi „umirilo građane i odagnalo sumnje“ u regularnost glasanja. To je „zahvalnost“ majdanskih vlasti Lukašenku, koji ih je, šokirajući Moskvu, među prvima priznao posle državnog prevrata 2014, pravdajući svoju odluku „voljom ukrajinskog naroda“. Kijevu se nema šta prebaciti – za njih je „volja Majdana“ jedini zakon i bilo bi čudo da podrže proruskog političara kakav je Lukašenko. Čudi jedino njegova odluka da, zarad takvih „prijatelja“, stavlja na kocku svoje dobre odnose s Moskvom.
Sad je valjda bolje razumeo na koga jedino može da se osloni, kada su mu desetine hiljada ljudi zakucale na vrata rezidencije, podstrekivani iz Litvanije, gde se sklonila Svetlana Tihanovska. O tome svedoče i njegove srdačne reči „hvala mom drugu Putinu“ pred televizijskim kamerama. Na njegovu žalost, sve je manje onih u svetu koje može da nazove drugom i koji mu se javljaju na telefon kada ih zove. Na njegovu sreću, taj jedan drug biće mu dovoljan da može mnogo mirnije da spava. Pod uslovom – da je konačno shvatio da pravog druga ne treba vređati i ljutiti bez potrebe. I da „aktivnija uloga Vašingtona“ ne mora obavezno da bude povod za radost.

[/restrict]