„Друг из Кремља“ брани Лукашенка

Било каква власт у Минску не може да опстане, ни политички, ни економски, без руске подршке и решења кризе у Белорусији неће бити без јасно исказане воље народа и – Москве

Не би било среће, да није несреће – каже белоруска пословица. Тако и сада, у овим тешким данима за најзападнију чланицу ОДКБ-а и Евроазијске уније, одговорни људи у Минску много боље разумеју колико им значи подршка Москве. Али тек када су се суочили с покушајем обојене револуције и лелујајућом претњом војне интервенције Запада. Независност, брижљиво и љубоморно грађена у протеклих четврт века у Белорусији с председником Александром Лукашенком, преко ноћи доведена је у питање. Био је то 9. август 2020, након што је актуелни шеф државе прогласио победу у првом кругу председничких избора, са освојених преко 80 одсто гласова, иза себе далеко оставивши Светлану Тихановску, која је задобила поверење тек нешто више од 10 процената изашлих бирача. Још исте вечери започела су масовна окупљања опозиционих активиста по белоруским градовима, па је све почело да личи на „украјински сценарио са Мајдана“, већ виђен у Кијеву крајем 2013. и почетком 2014. године. Узалуд је Александар Григорјевич указивао да се не могу у исту раван стављати он, са 4,6 милиона гласова, и Светлана Георгијевна, с напуних шестсто хиљада. Одмах је поново проглашен за „последњег диктатора у Европи“, баш када је и сам поверовао да се заувек ослободио те невеселе титуле.

[restrict]

ИСТОВРЕМЕНО НА ЖЕСТОКОМ УДАРУ Пресуда Запада, ЕУ и НАТО-а, била је неумољива: белоруски избори нелегални су и нелегитимни и не могу се признати. Другим речима, ни Лукашенко за Запад више није шеф државе. За исти онај Запад за који је до пре само неколико месеци имао само речи хвале. „Минск би поздравио активнију улогу САД у Белорусији“, говорио је у фебруару ове године и белоруски шеф дипломатије Владимир Макеј дочекујући Мајка Помпеа, односно приликом прве посете за четврт века америчког државног секретара. Ако су желели активнију улогу Вашингтона, сада је и имају. Како су пренели медији, сусрет Помпеа и Лукашенка протекао је у „топлој атмосфери“. Само пола године касније – атмосфера у Минску досегла је тачку кључања, а белоруски лидер у резиденцију долази хеликоптером, у панцирном прслуку и с аутоматском пушком у рукама. Заборавио је на своје оптужбе да „Москва жели да прогута“ Белорусију и једину помоћ, осим од грађана који га подржавају, очекује од колеге и друга из Кремља Владимира Путина.
Практично истовремено, на жестоком удару западне критике нашао се и Путин. Због мистериозног погоршања здравственог стања руског „опозиционог лидера“ Алексеја Наваљног, руски председник је (као) по команди проглашен за тровача и егзекутора политичких противника. Упркос томе што у телу Наваљног руски лекари и експерти нису пронашли трагове отрова, њега су западни пријатељи одмах евакуисали у Немачку, где је смештен у берлинску болницу „Шарите“. Тако се поновила прича непосредно уочи септембарских регионалних избора у Русији 2019, када је Наваљни примљен у московску болницу под сумњом да је отрован, како су тврдили његови лекари. Ни тада није пронађен траг отрова, а Наваљни је добио осип по лицу. На исход избора то није утицало.

Појавиле су се одмах, првенствено у западним медијима, теорије које повезују „случај Наваљни“ с Белорусијом. Ако је неко помислио да западни новинари виде везу у томе да Кремљу буду везане руке током револуције у Минску, онда је погрешио – они мисле на нешто друго. Уверавају да се Путин плаши Наваљног због тога што овај подржава демонстранте у Белорусији, па би могао да пренесе „Мајдан“ у Москву! Па је решио да га превентивно отрује, да не би имао проблеме као Лукашенко… Ех, да је белоруски Баћка на време сипао нешто у чај Светлани Георгијевној, сада не би шетао улицама Минска у панциру – наводе на грешну помисао ови „стручњаци“.
Не кажу, при томе, да Наваљног с белоруском опозицијом повезују неке друге ствари. На пример, на председничким изборима 2018, на којима није могао да стане на црту Путину због судске пресуде (по руском закону, лица правоснажно осуђена за тешка кривична дела не могу да буду кандидати за највише државне функције), Наваљни је планирао да изађе с логотипом који подсећа на бело-црвено-белу заставу белоруских националиста под којом сада руше Лукашенка. Прећуткују, такође, да рејтинг Наваљног ни у Москви, где су опозициона расположења најјача, не прелази ове године три одсто, као што ни Светлана Тихановска ни по једном озбиљном предизборном истраживању није имала више од 13 процената подршке.
Кремљ није ометао транспорт Наваљног из Омска за Берлин, упркос томе што му је забрањен излазак из земље због судског процеса за увреду ветерана Другог светског рата Игната Артаменка. Коментаришући видео-спот објављен 2. јуна, за подршку уставним променама у Русији, чији је један од учесника био и Артаменко, Наваљни је написао на свом твитер налогу: „О, ево их, голупчићи. Треба признати да за сада екипа проданих слугу делује бедно. Погледајте их: то је срамота ове земље. Људи без савести. Издајници.“ Због увреда и клевете, тужилаштво је против Наваљног покренуло кривични поступак, али му ипак није претила затворска казна. Јасно је да овај „лидер опозиције“, с показаним односом према ветеранима и другим политичким ставовима којима годинама иритира руску јавност – не може на изборима да буде озбиљна алтернатива Владимиру Путину и његовом тиму који је препородио земљу. Отуда је он Кремљу много кориснији док шврља улицама и позива на побуну и бојкот, него као „жртва Путина тровача“, од чега се згражава западно јавно мњење – иако је и њима јасно да је Кремљ последњи који би имао интереса да на тако аматерски начин науди Наваљном.
И ту се враћамо на везу руског „опозиционог лидера“ с белоруском опозицијом. Ево како о томе, у изјави за америчке медије, говори бивши амбасадор САД у Русији Мајкл Мекфол – исти онај код кога је Наваљни снимљен како, у јеку антипутинске „револуције белих трачица“ 2011. у Москви, улази у резиденцију по инструкције и ко зна шта још. Стари знанац Наваљног, на сугестивно набачено питање водитеља да повеже догађаје у Белорусији с „тровањем Наваљног“, невино одговара: „Не могу да повежем све то заједно. Ја то не знам. И, могуће је, никада нећемо сазнати. Али познато ми је следеће: у свету постоји добро и зло. Током многих деценија Американци су били на страни добра против зла. И злонамерни људи, аутократе, морали су о томе да мисле“, нагласио је бивши амбасадор, узгред додајући да „у сукобу добра и зла, ми морамо да будемо на страни добра“.

БЕЛОРУСИЈУ НЕЋЕ УСПЕТИ ДА ОКРЕНУ ПРОТИВ МОСКВЕ Без обзира на то што Мекфол не представља више битну фигуру у америчком естаблишменту, и што критикује председника Доналда Трампа да је попустљив према „аутократи Путину“, очигледно је кога у белоруском случају подржава Вашингтон – они су „на страни добра и белоруског народа“, а против злог диктатора. Неодољиво су подсетиле слике с кијевског Мајдана, из децембра 2013, где помоћница америчког државног секретара Викторија Нуланд дели колаче извођачима револуције – на кадрове снимљене прошлог викенда у Минску. И тамо су присталицама „белоруског Мајдана“ дељени колачи, вода и чај, док су поједини учесници махали украјинским заставицама. То је јасна порука да иза побуне стоје исте снаге које су у фебруару 2014. свргнуле Виктора Јануковича у Украјини и целој држави наметнуле радикалан антируски курс. Који се, додуше, окончао националним бродоломом – неки чак спекулишу да је 10 милиона Украјинаца напустило земљу и побегло у потрази за бољим животом у Русију и на Запад.
Али сви они могу да буду сигурни да Белорусију неће успети да отргну и окрену против Москве, ма ко био на власти у Минску, јер је белоруски народ у већини (управо оних Лукашенкових 80 одсто) опредељен ка најтешњем савезништву и заједничком животу с Русијом. То револуција не може да промени, тим пре што из Кремља за све време кризе није стигао ниједан негативан тон упућен народу Белорусије, без обзира на њихова политичка опредељења. Москва добро зна да било каква власт у Минску не може да опстане – ни политички, ни економски – без руске подршке. Тим пре што с обе стране границе живи исти народ, говори истим језиком и дели исту историју. Ову лекцију, тежим путем, полако савладавају и у Украјини.
Даља судбина Белорусије зависиће од више фактора, али решења неће бити без јасно исказане воље народа и – Москве. То знају и на Западу и зато опрезно обигравају око Путина, убеђујући га да проблем треба решавати уз помоћ западног посредовања. Као у Украјини! Немачки министар спољних послова Хајко Мас већ је предложио да „ОЕБС уз учешће Русије“ може „дати допринос“ решавању кризе. Када су „добре услуге“ Запада у питању, увек треба имати у виду пример те исте Украјине и свргнутог председника Јануковича. Само три дана након што је невољник у Кијеву потписао споразум с мајданском опозицијом, уз „чврсте гаранције безбедности и мирне транзиције“ присутних шефова дипломатија Француске, Немачке и Пољске, пристајући на повлачење с власти и расписивање избора на свим нивоима – морао је да бежи из престонице спасавајући живу главу.
Да није било руских специјалаца који су га извукли хеликоптерима у последњи час, завршио би трагично. Најчудније у свему је то што је Јанукович човек који је Украјинцима донео највиши животни стандард у новијој историји, вративши им бар донекле изгубљено достојанство након деценија пропадања. Слично се може рећи и за Лукашенка, који је земљу преузео 1994, када су грађани на митинзима плакали и молили га да им обезбеди месечну плату у висини од 20 долара. Баћка им је дао многоструко више, подигао социјалне и економске стандарде, очистио земљу од корупције и криминала, ојачао армију, изградио модерне саобраћајнице… Зато ће га тешко срушити обојена револуција, као што није могла ни Путина.

КРЕМЉ НЕЋЕ ОКЛЕВАТИ… Њему ће, упркос несугласицама на релацији Минск–Москва последњих година, Русија помоћи. „Несташни“ Лукашенко и његово провокативно кокетирање са Западом ипак не могу да потру велике заслуге у Москви. Па, ако и треба да оде с власти након 26 година, Руси неће допустити да то буде услед неког Мајдана и да се Баћка не пита ништа о томе како ће политичка сцена изгледати после њега. Како су нагласили у Минску, Белорусија још увек није упутила захтев ОДКБ-у, безбедносној организацији с Русијом на челу, за пружање помоћи у вези с унутрашњом политичком ситуацијом. Другим речима, Лукашенко поручује Западу да – за сада – није тражио војну помоћ Москве за решавање кризе, али да то може учинити. И не само путем механизма ОДКБ већ и билатерално, као што је тражила Сирија Башара Асада 2015. године, што је било у складу с Повељом УН. Кремљ је одговорио да ће Москва помоћи – ако то затражи белоруско руководство.
Јасно је да Русија има вишеструко право, али и обавезу, да заштити правни поредак, суверенитет и целовитост братске републике, ако легална власт то затражи. Кремљ неће оклевати да притекне у помоћ, чиме директно штити сопствене виталне интересе. Због тога је јасније зашто је Запад пожурио да Лукашенка прогласи за „нелегалног“, али то не може суштински да мења ствар – белоруска влада има легитимитет, као и Лукашенко кога признају и Пекинг и Москва. То што мањи део међународне заједнице оспорава Лукашенка, не значи да ће тако мислити и Савет безбедности, који је једини властан да санкционише у глобалним оквирима. „Ако руководство Белорусије то буде желело, наравно да је руска страна спремна да учини све могуће да помогне регулисању ситуације у Белорусији“, нагласио је Путинов портпарол Дмитриј Песков. Нагласак његове изјаве је на речима „све могуће“, а добро је познато да су могућности Москве да помогне својим савезницима дубоке и свеобухватне. Видело се то и на Криму, и у Донбасу, као и у Сирији, Ирану, Венецуели, Придњестровљу, Абхазији, Јужној Осетији… Најмање треба очекивати да би Белорусија ту била изузетак.
Не треба уз то ове речи тумачити у смислу било каквог милитаризма или претње. Као што је и сам Лукашенко рекао, он је спреман за нове изборе након спровођења уставне реформе. Иако он није директно саопштио, то би, под одређеним условима могло и да подразумева да се он неће кандидовати. То је решење за излазак из кризе иза кога стоји и Москва. „Председник Лукашенко се више пута у последње време залагао за дијалог, укључујући и најважнији предлог о уставној реформи. Нама делује да је управо то пут који је веома, веома перспективан“, директан је био руски шеф дипломатије Сергеј Лавров, истовремено поручујући да ће Москва подржати сваку одлуку белоруског руководства о дијалогу с опозицијом, уз упозорење да у тој републици постоје снаге које желе да ситуацију преокрену у правцу украјинског сценарија и крвопролића. Истовремено је и Песков оценио да у Белорусији постоји „директно и индиректно страно мешање“ и да све проблеме треба да решавају сами Белоруси, остајући у правном оквиру.
Као доказ страног мешања, у Москви наводе најаву појединих држава, попут суседне Литваније, да ће увести санкције против Лукашенка, а сличне планове обзнанила је и ЕУ. Позив белоруског парламента „евроатлантским чиновницима“ да се не мешају у њихове унутрашње ствари остао је без одјека. На све то „умешао“ се и украјински председник Владимир Зеленски, с поруком Лукашенку да у року од месец дана понови председничке изборе. Како тврди, то би „умирило грађане и одагнало сумње“ у регуларност гласања. То је „захвалност“ мајданских власти Лукашенку, који их је, шокирајући Москву, међу првима признао после државног преврата 2014, правдајући своју одлуку „вољом украјинског народа“. Кијеву се нема шта пребацити – за њих је „воља Мајдана“ једини закон и било би чудо да подрже проруског политичара какав је Лукашенко. Чуди једино његова одлука да, зарад таквих „пријатеља“, ставља на коцку своје добре односе с Москвом.
Сад је ваљда боље разумео на кога једино може да се ослони, када су му десетине хиљада људи закуцале на врата резиденције, подстрекивани из Литваније, где се склонила Светлана Тихановска. О томе сведоче и његове срдачне речи „хвала мом другу Путину“ пред телевизијским камерама. На његову жалост, све је мање оних у свету које може да назове другом и који му се јављају на телефон када их зове. На његову срећу, тај један друг биће му довољан да може много мирније да спава. Под условом – да је коначно схватио да правог друга не треба вређати и љутити без потребе. И да „активнија улога Вашингтона“ не мора обавезно да буде повод за радост.

[/restrict]